ДОКЛЕ ЋУТИ И ТРПИ?!

292. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 25.12.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

ДОКЛЕ ЋУТИ И ТРПИ?!

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 292.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 17. до 23. децембра 2018. г. забележили смо непријатну актуелну поданичку карактерну одлику српског менталитета. У једној од безброј телевизијскиих дебата, компетентан научни истраживач је открио резултате свог солидно  спроведеног истраживања међу запосленика у српском друштву. Чак 85 одсто испитаника на питање како оцењују свој радни и социјални статус је одговорило - ћути и трпи! То је зато, објашњавао је споменути научник, што се боје да ће изгубити радно место ако кажу истину, лажно се надају да ће можда једног дана бити боље, помирени су са судбином и ни не помишљају на протесте и штрајкове.

            Каква разлика у поређењу са Француском. Тамо се недељама тресла цела земља од протеста жутих прслука. Уверљиво је деловала прича у камеру једног од протестаната: -Моја су месечна примања 1.500 евра. Кад платим држави обавезе не остаје ми довољно за живот. Шта да каже на то запослени Србин кад га са највишег државног врха уверавају да се у Србији може лепо живети са 150 евра?! То је десет пута мање него што има споменути Француз! Добро би било да примером наши владари покажу како то њихови поданици могу да саставе крај с крајем у једном месецу са 150 евра!

            Катастрофална је та помиреност са судбином и понижавајућим битисањем у амбијенту српске апсолутистичке владавине. Нема побуне против тога, него поданици кажу: -Ћути и трпи! Зашто је и докле ће да буде тако? Борио се српски народ и изгинуо у три стравична рата у 20. веку. И после сва три задесило га је оно пророчанство војводе Мишића да нема рата којег српски сељак не може добити а српски политичар неће изгубити! Српски писац Добрица Ћосић је ту Мишићеву максиму варирао да су Срби победници у рату а губитници у миру. Последице губитничке владавине српских вођа потомство храбрих ратника осећа у свом бићу и при крају друге деценије 21. века. Без изгледа да се стање поправи у догледно време.

            Главни је разлог оваквом стању ствари у српском друштву што се у њему никада није развила демократија. Непросвећени народ је гајио обожавање култа вође. То нам је у аманет оставио описано у сатири Вођа Радоје Домановић. У актуелној српској стварности научници су доказали да око 20 одсто, дакле петина бирача, гласа за сваку власт. То је довољно да у лажираним изборима тиранска власт траје и опстаје. Српска интелигенција је поданичка, поткупљена од власти, подељена и презире свој народ, што је још Вук Караџић запазио. Апсолутистичка власт не дозвољава да се опозиција развије, разбија је путем својих инсајдера у њиховим редовима и поткупљује. Надасве су сурове репресалије власти, према било каквом протесту својих грађана, кључна препрека демократском друштвеном преображају у српском друштву. Нема нам, дакле, друге него ћути и трпи!

            Милан Ливада

КРАЈИШНИЦИ У СЕЋАЊУ САМИ СА СВОЈИМ БОЛОМ

291. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 18.12.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

КРАЈИШНИЦИ У СЕЋАЊУ САМИ СА СВОЈИМ БОЛОМ

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 291.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 10. до 16. децембра 2018. г. забележили смо како су Крајишници у сећању на Дан и славу Републике Српске Крајине Никољдан, када је 1991. године проглашена та њихова држава и њен Устав, били сами са својим болом. Десило се то 15. децембра на Четвртом Свесрпском крајишком сабору у Новом Саду који баштини културу сећања на исконски завичај. Зимско невреме и снег спречили су многе да дођу на Сабор. Ипак се окупило око 500 поштовалаца своје незаборавне завичајне Крајине и око 150 извођача програма. Дошао је и пун аутобус наших Крајишника из Бањалуке, оних који су после прогона остали да живе у Републици Српској. Није било представника из државних и политичких институција Републике, Покрајине и Града, као ни телевизије, што је оставило утисак да нас уопште не уважавају. Били смо сами са својим болом, због историјског понижења које ничим нисмо заслужили и што смо и у рату издани. На такав однос пожалио се и представник из Бањалуке да и код њих нико из државне и политичке сфере не долази. Као да нам наши сународници хоће и сећање да узму, очекују да се одрекнемо сами себе и да нам затру свако достојанство!  

            За ову манифестацију под називом Дани Српске Крајине у Српској Атини 2018, која постаје традиционална, све комплименте заслужује Удружење Отаџбински покрет и његов челник Драгомир Лалић. Са чудесном енергијом и вољом истрајава у напорима да на овом облику културе сећања окупи сва удружења Срба Крајишника, да баштине успомене на нашу Крајину и створе чврсту и способну организацију, која би за неко будуће време, у крајњој истанци, припремала повратак потомака у привремено изгубљени завичај. О томе је управо беседио и један угледни академик позивајући све присутне да окупљају младе, да им преносе љубав према завичају отаца и дедова. Зашто се у овом погледу не би угледали на Јевреје који су се у егзилу две хиљаде  година поздрављали: " Видимо се у Израелу!"

            Најзначајнијим успехом овогодишњег Крајишког сабора може се сматрати округли сто о улози и значају Крајишког одбора Матице српске. На упорно инсистирање Драгомира Лалића председник Матице српске Драган Станић је још у јесен прошле године предложио Управном одбору ове најстарије културне институције у Срба да оснује Крајишки одбор. Тада је за његовог председника именован проф. др Душан Иванић из Београда, пореклом наш Крајишник. На жалост, Крајишки одбор се није ни конституисао, ни направио програм активности, вероватно због неизвесног финансирања, јер то треба да омогући држава, а она је чак у два наврата пуне две године ускратила Матици финансирање израде највеће српске вредности Српске енциклопедије. Станић је био задовољан оним што је чуо на округлом столу, оценио је предлоге учесника као инспиративне и најавио већи ангажман да покрене ангажман Крајишког одбора МС.

            Милан Ливада

           

СЕТИЛИ СЕ КРАЈИШНИЦИ ДА ЈЕ ОВО МРКАЉЕВА ГОДИНА

290. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 11.12.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

СЕТИЛИ СЕ КРАЈИШНИЦИ ДА ЈЕ ОВО МРКАЉЕВА ГОДИНА

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 290.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 03. до 09. децембра 2018. године забележили смо како су се Крајишници на крају сетили да је ово Мркаљева  година. Необична је околност да се у 2018., стекну два кључна датума у животу тако знамените личности какав је био Сава Мркаљ: 235 година од рођења у Горњој Крајини, у Сјеничаку 1783. и 185 година од упокојења у Бечу. Два завичајна удружења “Далмација” у Суботици и “Сава Мркаљ” у Новом Саду солидно су обележили Мркаљеву годину.

            Далматинци у Суботици, заједно са Србским културним центром “Ћирилица” из Београда, приредили су изложбу под називом Година Саве Мркаља. Секретар завичајаца мр Милорад Кураица је на отварању изложбе подсетио на кобни српски заборав Саве Мркаља, чије је дело знано само у ужим стручним круговима. Поента је у његовој беседи: - Иако, нажалост, никада званично и службено, Мркаљ спада у најзнаменитије Србе свих времена, прије свега по томе што је успио да на само 18 страна текста (“Сало дебелога јера либо азбукопротрес”), уз двије стране предговора, изложи проблем и нађе рјешење за изузетно замршена питања српске азбуке и да то крунише, прије сусрета са Вуком, закључком: “Од данас све наше правописје под ово долази начело: ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ.”

            Заслуга је Кураице још што је од Матице српске у Новом Саду откупио цео преостали тираж Мркаљевог знаменитог дела Сало дебелога јера либо азбукопротрес и то поделио посетиоцима изложбе. Тим фототипским издањем, што значи у истом облику као и 1810. године када се појавило у Будиму, у данашњој Мађарској, Матица је 2010. обележила   200. годишњицу од појаве Мркаљевог дела. Уз то посебан значај има поговор уредника издања академика Александра Младеновића који је Мркаља означио као првог модерног реформатора српске ћирилице. Тиме је остварена пуна рехабилитација лика и дела Саве Мркаља.

            Кордунаши у Новом Саду организовали су трибину Олуја у српској књижевности. Познати ствараоци учесници на трибини, сви крајишког порекла и са докторским титулама: проф. емеритус др Душан Иванић, проф. др Славица Гароња Радованац, др Милан Мицић и др Светлана Шеатовић позвали су организаторе ове трибгине и свих будућих сличних научних скупова да се библијским егзодусом замени коришћење непријатељске терминологије ливовања над падом Крајине. Показало се у радовима учес-ника трибине да је и у нашем крајишком историјском удесу једино књижевност верно приказала тај библијски егзодус. Рекли су да се већ може говорити о крајишком              роману и позвали да се  оваква активност настави.

            Милан Ливада

КРАЈИШНИЦИ НАЈВЕЋЕ ЖРТВЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВА

289. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 04.12.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

КРАЈИШНИЦИ НАЈВЕЋЕ ЖРТВЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВА

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 289.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 26. новембра до 02. децембра 2018. године забележили смо како су Крајишници били највеће жртве југословенства, чије последице и данас носимо. Овај осврт правимо поводом обележавања стогодишњице од 01. децембра 1918. године када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Не могу да почнем ову причу без подсећања на мишљење славног српског војводе Живојина Мишића, казану пред овај историјски догађај. У само једној реченици дефинисао је читав век српске националне, државне и политичке несреће којој још не видимо краја. Та његова пророчанска реченица гласи: "Нема тог рата који српски сељак не може добити а који српски политичар неће изгубити". Записано је још да је Мишић упозоравао краља Александра да не иде у заједничку државу са Хрватима. То му је говорио и мађарски владар гроф Тиса. Међутим, нови владар нове државе, понет ко зна чиме, прокламовао је братство и јединство, југословенство и шта све не, да би задовољио оне који су га 1934. године убили.

            Кад се данас Крајишници као избеглице у сопственој земљи сећају тих датума свесни су да су своји на своме, овде у Србији, јер су за њено ослобођење у Првом светском рату дали немерљив допринос. Већ је на самом почетку Великог рата, у победоносној Церској битки учествовало око четири хиљаде младих крајишких сељака, пребеглих у Српску војску из непријатељске Аустроугарске, чији су грађани били. Бежали су силом мобилисани Крајишници из редова агресорске аустроугарске војске са фронтова и дошли на Солунски фронт. Посебно су родољубље и високи национални осећај исказали наши крајишки печалбари, који су из америчког сна дошли да изгину за Србију, у којој пре тога никад нису били. Све те ратне добровољце из редова српског крајишког народа српска команда је трошила на најтежим ратиштима Солунског фронта, какви су били Кајмакчалан, Ветерник и друга. Дошли су у рат као српски патриоти, а сврстали су их у Прву југословенску дивизију и њихов допринос победи доделили Хрватској. Уместо признања било је и других неправди према српским ратним добровољцима.

            У Југославији су Крајишници били највеће жртве те заједничке државе. У Скупштини у Београду Црногорац је убио Хрвата, а цех смо платили ми. Два стравична геноцида су нас трајно избрисала из тог крајишког простора. Притиску је изложен и онај остатак остатака Срба тамо. Те државе нема већ три деценије и ми је највише по злу памтимо. Пошто у Србији немамо изграђену културу сећања, вређа нас рецимо кад са телевизије оду тамо и поводом ових датума снимају причу наших непријатеља, а не чује се наравно ниједна прича жртвованог крајишког народа. Таквом односу доприноси и аутошовинизам крајишких самопроглашених представника који су се  својски ангажовали на самопорицању српске крајишке самобитности.

            Милан Ливада