КРАЈИШНИЦИ НАЈВЕЋЕ ЖРТВЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВА

289. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 04.12.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

КРАЈИШНИЦИ НАЈВЕЋЕ ЖРТВЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВА

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 289.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 26. новембра до 02. децембра 2018. године забележили смо како су Крајишници били највеће жртве југословенства, чије последице и данас носимо. Овај осврт правимо поводом обележавања стогодишњице од 01. децембра 1918. године када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Не могу да почнем ову причу без подсећања на мишљење славног српског војводе Живојина Мишића, казану пред овај историјски догађај. У само једној реченици дефинисао је читав век српске националне, државне и политичке несреће којој још не видимо краја. Та његова пророчанска реченица гласи: "Нема тог рата који српски сељак не може добити а који српски политичар неће изгубити". Записано је још да је Мишић упозоравао краља Александра да не иде у заједничку државу са Хрватима. То му је говорио и мађарски владар гроф Тиса. Међутим, нови владар нове државе, понет ко зна чиме, прокламовао је братство и јединство, југословенство и шта све не, да би задовољио оне који су га 1934. године убили.

            Кад се данас Крајишници као избеглице у сопственој земљи сећају тих датума свесни су да су своји на своме, овде у Србији, јер су за њено ослобођење у Првом светском рату дали немерљив допринос. Већ је на самом почетку Великог рата, у победоносној Церској битки учествовало око четири хиљаде младих крајишких сељака, пребеглих у Српску војску из непријатељске Аустроугарске, чији су грађани били. Бежали су силом мобилисани Крајишници из редова агресорске аустроугарске војске са фронтова и дошли на Солунски фронт. Посебно су родољубље и високи национални осећај исказали наши крајишки печалбари, који су из америчког сна дошли да изгину за Србију, у којој пре тога никад нису били. Све те ратне добровољце из редова српског крајишког народа српска команда је трошила на најтежим ратиштима Солунског фронта, какви су били Кајмакчалан, Ветерник и друга. Дошли су у рат као српски патриоти, а сврстали су их у Прву југословенску дивизију и њихов допринос победи доделили Хрватској. Уместо признања било је и других неправди према српским ратним добровољцима.

            У Југославији су Крајишници били највеће жртве те заједничке државе. У Скупштини у Београду Црногорац је убио Хрвата, а цех смо платили ми. Два стравична геноцида су нас трајно избрисала из тог крајишког простора. Притиску је изложен и онај остатак остатака Срба тамо. Те државе нема већ три деценије и ми је највише по злу памтимо. Пошто у Србији немамо изграђену културу сећања, вређа нас рецимо кад са телевизије оду тамо и поводом ових датума снимају причу наших непријатеља, а не чује се наравно ниједна прича жртвованог крајишког народа. Таквом односу доприноси и аутошовинизам крајишких самопроглашених представника који су се  својски ангажовали на самопорицању српске крајишке самобитности.

            Милан Ливада