ПРИЧА У КОЈОЈ НАС НЕМА?!

288. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 27.11.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

ПРИЧА У КОЈОЈ НАС НЕМА?!

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 287.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

                У недељи од 19. до 25. новембра 2018. године забележили смо причу у којој нас нема?! Просто се овом хроничару наметнуо овакав наслов после дводневне прославе сто-годишњице присаједињења Војводине Краљевини Србији. Ради се о сећању на 25. новем-бар 1918. године када је у Новом Саду одржана Велика Народна Скупштина која је донела историјску одлуку да се Банат, Бачка и Барања издвоје из Аустроугарске и непосредно прикључе матици. За ову хронику, која се емитује на таласима Радија Фрушка гора у Руми, значајно је нагласити да је Срем дан раније, дакле 24. новембра 1918., баш у Руми донео одлуку да се издваја из црно-жуте монархије и прикључује матици Србији. Било је то само две недеље после потписивања капитулације Немачке и Аустроугарске у Паризу и уласка јединица Српске победничке војске у војвођанске градове.

            Први пут је овај догађај обележен на највишем државном нивоу. Цео државни врх Србије био је 25. новембра у Новом Саду. Главни догађаји су били отварање Музеја при-саједињења и откривање споменика краљу Петру I. У говорима државних званичника величана је борбеност и победа Српске војске у Првом светском рату. Тиме је Србији при-пало почасно место међу државама победницама. Ослобођен је цео простор на којем је живео српски народ. Освојена слобода омогућила је први пут у историји ових простора да сви Срби буду у једној држави. По територији на којој се простирала, по броју становника и другим државним обележјима новостворена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је међу десет првих у Европи.

            У познатом српском маниру једино није било приче о војницима, а поготово о српским ратним добровољцима, који су у небројеним ратним биткама, надчовечанским напорима и сопственим жртвовањем донели Србији слободу и уједињење. Ни у прошлости, ни данас, српски владари се никад нису са дужним пијететом односили према снажном националном и државном осећању, пре свих српских сељака, било да су из матице или дијаспоре. Колико је само наших сељака Крајишника, из непријатељске и агресорске Аустроугарске,  још од Церске битке, пребегло у Српску војску. А шта тек рећи о Србима Крајишницима, печалбарима у Америци, који су остављали добар посао и миран живот и дошли да изгину на Солунском фронту, Кајмакчалану, Ветернику и другим ратиштима. Њихово жртвовање и допринос српској победи се не спомиње. То је истинске истраживаче и писце са крајишког простора навело на закључак да се српски крајишки народ третира као национални вишак, који не заслужује пажњу.

            Милан Ливада