ФИЛМ О ЈОВАНУ РАШКОВИЋУ

335. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 26.11.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

ФИЛМ О ЈОВАНУ РАШКОВИЋУ

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 335.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

            У недељи од 18. до 24. новембра 2019. забележили смо нека запажања о настајању дугометражног документарног филма о лику и делу др Јована Рашковића и Србима у Српској Крајини и Хрватској. Само који час пре вечерашњег премијерног емитовања овог прилога у емисији "Завичај - Слободна Крајина" одгледана је у Новом Саду трећа контролна пројекција овог филмског остварења од стране чланова Одбора за његову реализацију. Намера је да овогодишњи Дани Српске Крајине у Српској Атини, у знак сећања на Светог Николу 1991. године, када је у Книну проглашена Република Српска Крајина, буду обележени премијерним емитовањем филма о Јовану Рашковићу.

            Више од једне деценије траје активност да се сећање на Рашковића филмски забележи. Ту активност неуморно води агилни академик Драган Шкорић који је оснивач и челник Удружења "Др Јован Рашковић" у Новом Саду. Академик Шкорић заслужује све комплименте за родољубље према српском крајишком народу. Имао је девет година када је у једном од "возова без возног реда" дошао у Бачку, али родну Лику носи у срцу. Био је близак сарадник, земљак и пријатељ са Рашковићем, јер их је повезало чланство и сусрети у Српској Академији Наука у Београду. Отуда и чврста одлучност да се сећање на личност и дело Рашковића трајно сачува и на филмској траци.

            Пошто је аутор овог осврта од почетка био укључен у ову активност, написао сам на захтев академика Шкорића са којим сам годинама сарађивао за време рада на телевизији, прву верзију сценарија, али редитељ којег је Шкорић био одабрао годинама је опструирао овај пројекат. Финализација је кренула после прекида те сарадње и филм ћемо најзад имати. Ово је нажалост још један пример наше крајишке неслоге и међусобне нетолеранције?! Таква понашања спутавају значајније учинке у баштињењу сећања на нашу српску крајишку голготу.

            Милан Ливада

СТАЊЕ У ЕКОНОМИЈИ ОД КОЈЕ СЕ ЖИВИ

334. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 19.11.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

СТАЊЕ У ЕКОНОМИЈИ ОД КОЈЕ СЕ ЖИВИ

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 334.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

            У недељи од 11. до 17. новембра 2019. забележили смо неке акценте о стању у привреди од које се живи. Одмах при помену ове теме паде ми на памет фраза коју сам добро запамтио са студија политичких наука - да је политика слушкиња економије. Међутим, у српском друштву, у којем у медијској сфери битишем пуних пола века, увек је било обрнуто - политика је била и остала доминантна - и сви су се морали њој покоравати. Уз то, што је још горе, политичка владавина је увек била апсолутистичка и њени прононсери себи су присвојили право да о свему суде и одлучују. Демократија, дакле није успела да се запати у српском друштву.

            Повод за ову опаску била је недавно одржана традиционална Футошка купусијада, привредно туристичка манифестација надалеко чувена. Одавно је футошки купус српски бренд и споменута светковина је установљена њему у част. У телевизијским емисијама за пољопривреднике обично се приказују најуспешнији произвођачи купуса. Тако овај пут један од њих на питање тв репортерке: "Може ли да се живи од купуса?", одговори као из топа: "Не може!". Набројао је, потом, мноштво разлога који уверљиво делују да тзв. мали привредници не могу да живе од свог рада!

            Мучно је сазнање, у генералном одговору на то питање, да је основни разлог том посрнућу у привређивању што држава малим привредницима не даје никакве субвенције, дакле не помаже их, а на другој страни наметнула им је големе порезе, на све и свашта, да заиста не могу да живе од свог рада. Опорезује се чак и хуманитарна помоћ, што је посебан апсурд. Често смо у овом нашем ангажману указивали да није добро што међу крајишким избеглицама нема хуманитарних организација да међу собом помажу оне најугроженије. Значи кад би тога и било, морали би да плате порез држави на ту помоћ.

            Усвојен је од Владе минуле недеље Буџет за 2020. годину. Кажу да је развојни  више него сви досадашњи. Шта тај развој у српском политичком поимању значи тешко је рећи. По тврдњама највиших функционера државе Србије наш привредни раст између три и четири одсто је међу највећима. Позивају се увек на ММФ и Светску банку - да ће видети шта они кажу, па ће се по њиховим инструкцијама понашати. Не кажу, међутим, своме народу да им ти светски експерти увек скрећу пажњу да тим развојем од око три одсто ни за пола века неће стићи развијену Европу. Наравно да то не могу да кажу јер би онда њихова политичка пропаганда и самообмана свима постала очигледно лажна. Остаје нам, дакле, да и даље слушамо наше државне званичнике како је наш напредак сталан, јер их безусловно подржава петина бирачког тела, што је довољно да мирно владају.

            Милан Ливада

ШТА ЈЕ КРАЈИШНИЦИМА ДОНЕО ДАН ПРИМИРЈА?!

333. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 12.11.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

ШТА ЈЕ КРАЈИШНИЦИМА ДОНЕО ДАН ПРИМИРЈА?!

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 333.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

            У недељи од 04. до 10. новембра 2019. забележили смо шта је Крајишницима донео Дан Примирја?! Врхунац подсећања на 11.11.1918. године када је потписано примирје, у ствари капитулација Централних сила пред Антантом десеио се јуче у Паризу, дакле 11.11. 2019. на 101. годишњицу од завршетка Првог светског рата. То су та званична, државна обележавања једног од најзначајнијих историјских датума на крају друге деценије минулог 20. века. Прваци државних владајућих гарнитура изрекли су високе оцене о генијалности њихових вођа у том рату. Наравно, нико није спомињао њихове тешке грешке за безгранично страдање ратника на свим странама у рату.

            Војнике наравно нико није  спомињао, они су у том Великом рату били само "топовско месо" у зверском убијању око седамнаест милиона људи. Србија је у том рату изгубила трећину свога становништва - око милион и три стотине хиљада Срба. Често званичници и државни пропагандисти толики број погинулих узимају као улог за победу. Говоре то без имало пијетета и емпатије према страдалницима, као да се ради о стварима, а не о људима, ни кривим ни дужним, а натераним на највећу кланицу у историји.

            Тако су прошли и наши Крајишници, који су као српски ратни добровољци, посебно у завршним ратним операцијама на Солунском фронту, дали немерљив допринос српској победи. Наравно да се њихово учешће, храброст, задојеност српском националном идејом и допринос у победама уопште не спомињу. У политичко-правном и државном прекомпоновању Европе српски краљ Александар је починио тешке грешке на рачун српског народа, посебно нас Крајишника. Прво, у Лондону  1915. године није прихватио понуђени Лондонски споразум да створи самосталну државу Србију, него се одлучио на варијанту да са Хрватима прави заједничку државу Југославију. Друго, јунаштво крајишких Срба на свим фронтовима у Првом светском рату, а нарочито на Солунском, приписао је Хрватима. Треће, када је потписиван Версајски мировни споразум по којем су Хрвати и Словенци били дужни да плате ратне репарације Србије краљ их је ослободио те обавезе. Четврто, до краја живота није био свестан да му Хрвати и остали раде о глави, до атентата 1934. године. Пето, све те краљеве тешке грешке најскупље је платио српски крајишки народ над којим су Хрвати извршили стравичан геноцид у Другом светском рату и поновили га у Грађанском рату у Хрватској, када су прогнали Србе, а над остатком остатака врше тортуру.

            Срба више на Западу нема. А после Великог рата  и кроз цео 20. век Крајина је, посебно то знам на примеру Кордуна, била пуна Срба. То је српском крајишком народу донео Дан Примирја и неспособно српско политичко и државно руководство, које није бринуло о својој дијаспори.

            Милан Ливада   

КРАЈИШНИЦИ У ДОБРОМ ДРУШТВУ ЗАЈЕДНО НА САЈМУ КЊИГА

332. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 29.10.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

КРАЈИШНИЦИ У ДОБРОМ ДРУШТВУ ЗАЈЕДНО НА САЈМУ КЊИГА

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 332.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

                У недељи од 21. до 27. октобра 2019. забележили смо нешто што се мери међународним стандардима у свету књиге, а ту су били и наши Крајишници. Ради се о 64. Међународном сајму књига у Београду који је трајао од 20. до 27. октобра. Крајишки културно-историјски центар (ККИЦ) Крајишког привредника, чији је оснивач и представник Мирко Радаковић, дуго је присутан на овој светској светковини књиге. Једино се постојањем штанда ККИЦ-а на тако великој и значајној културној манифестацији чује крајишко име.

            Први пут је на овогодишњем Сајму књига то присуство било значајно повећано и запажено пошто су Крајишници наступили заједнички у добром друштву са Удружењем за очување ћирилице "Добрица Ерић". Оба удружења су имала заједнички штанд са богатом и јединственом иконографијом сваког од њих понаособ. У заједништву су на добитку оба актера, пре свега у повезивању познатог удружења из матице, чији је заштитни знак велико име Добрице Ерића, а крајишко удружење је из српске дијаспоре, али као заштитни знак има велимо име Саве Мркаља, првог модерног реформатора српске ћирилице. Ако убудуће буду поново на заједничком штанду Крајишници би требало да се побрину да иконографија Саве Мркаља буде богатија.

            Аутор овог записа посетио је Сајам књига претпоследњег дана његовог трајања, у суботу 26. октобра. Била је неописива гужва и дуго је требало стрпљења и напора да се кроз масу љубитеља књиге стигне до Хале 4, у којој је штанд Крајишког културно историјског центра. Тамо су нам рекли да је увек тако, да суботом пред затварање буде најмасовнија посета, али је овогодишња надмашила претходне. Сутрадан, у недељу 27. октобра на телевизији су, на основу тога, понављали у вестима да ће изгледа долазак Срба на Сајам књига бити рекордан, али до предаје овог текста  то још није било саопштено.

            Такво понашање показује да наши људи знају да препознају и цене праве вредности. Јер, књиге су најзначајнији и најтрајнији сведоци о стању духа у држави и нацији у сваком периоду. Књиге су истинита историја, истинита слика људи свога времена и потиру негативну и одбојну, углавном лажну државну и националну пропаганду владајућих гарнитура, које кроз њу хоће да виде себе као идоле  којима се треба клањати. Није то у масовној свести грађана увек тако схватано, али јесте просвећеној већини јасно да из неподношљиве ставарности треба уронити у књиге и читати како умни књижевници кроз судбине њихових јунака приказују у ствари лоше стране друштва. Добро је што се разуме да је књига она истина у коју се можемо поуздати и извући поуке за практична понашања у лудој стварности.

Из Новог Сада за емисију "Завичај - Слободна Крајина" 

Милан Ливада    

КАД БИ КОРДУН КАО И БАНАТ ИМАО ТАКВЕ КЊИГЕ О СВОЈОЈ ИСТОРИЈИ

331. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 15.10.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

КАД БИ КОРДУН  КАО И БАНАТ ИМАО ТАКВЕ КЊИГЕ О СВОЈОЈ ИСТОРИЈИ

  

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 331.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

                У недељи од 07. до 13. октобра 2019. забележили смо како би то било дивно кад би наш Кордун као и Банат имао такве књиге о својој историји.

          ТРОКЊИЖЈЕ СРБИ У БАНАТУ промовисано је у Матици српској у Новом Саду. Овим великим издавачким подухватом Банат је, ако не једини, онда сигурно један од веома ретких региона који има написану сопствену вишевековну историју,  сабрану у три значајне књиге од три аутора, објављене као јединствено издање. То је заслуга издавача Банатског културног центра и његовог агилног оснивача и директора Радована Влаховића из Новог Милошева.

           Преносимо кључне оцене високо компетентног рецензента академика Василија Крестића о све три књиге. Књига Душана Поповића “Срби у Банату: до краја осамнаестог века” почиње од најстаријег средњовековног периода. У њој је реч о пореклу српског становништва у Банату, занимању, распореду и изгледу насеља, верском и црквеном животу, сеобама нашег народа...Богатим садржајем књиге дати су најважнији подаци за свако даље научно бављење историјом Срба у Банату.

        Књига Добривоја Николића “Срби у Банату:  у прошлости и садашњости” написана је у складу  с најбољим традицијама позитивистичке историографије. Њоме је захваћено време од пада Баната под турску власт до стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1918, али има и пажње вредних додатака и података...

      Дело Јована Ердељановића “Срби у Банату: насеља и становништво” је етнолошка студија о насељима и становништву, а обухвата време 18. и 19. века, и две деценије 20. столећа. Аутор је њоме саопштио предање о насељу, чињенице о познатим и значајним старинама, топонимима, објавио је податке о родовима и породицама (изумрлим, познатим, досељеним и одсељеним) са честим освртима на њихово порекло и надимке, као и навођење крсне славе.                  

             Као двојни завичајац Крајишник Војвођанин, по регионалној одредници у свесрпском амбијенту, што је одредило и овај ангажман на писању Гласа Крајине у Војводини, увек код открића добрих ствари у било ком делу на простору од Книна до Темишвара, пожелим да се слично деси и на другом. По тој логици овом приликом сам поредио Банат и Кордун. Кад сам прелиставао Банатско Трокњижје и запазио нека поглавља и фрагменте,  одмах ми је синула помисао како би дивно било да неко направи такву синтезу и за Кордун. Знам да је то неоствариво, пошто смо изгубили завичај. Ипак, написано је доста књига у појединачном и колективном ауторству, које објашњавају нашу крајишку голготу. У припреми је и Монографија Кордуна која ће у форми зборника радова из разних углова приказати наш исконски завичај.

Милан Ливада

КАКО СУ КРАЈИШКИ ДОБРОВОЉЦИ ОСВОЈИЛИ КАЈМАКЧАЛАН

330. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 08.10.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

КАКО СУ КРАЈИШКИ ДОБРОВОЉЦИ ОСВОЈИЛИ КАЈМАКЧАЛАН 

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 330.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

            У недељи од 30. септембра до 06. октобра 2019. забележили смо како су пре 103 године крајишки ратни добровољци освојили Кајмакчалан, симбол најјачег непријатељ-ског утврђења на Солунском фронту у Првом светском рату. Још је у току активност на обележавању 100. годишњице од Првог светског рата. Са дужним пијететом најпреданије су  у тој култури сећања ангажована удружења српских ратних добровољаца, њихових потомака и поштовалаца од 1912 - 1918. У Новом Саду су изгледа постигли најзапаженије резултате у том ангажману. Свему томе пресудан допринос даје посвећеник истраживању добровољачког покрета у Срба др Милан Мицић. Поред респектабилног опуса из историје и књижевности на ове теме, он је и председник споменутог удружења. 

            Дан освајања Кајмакчалана - 30. септембар 1916. године - узет је у знак поштовања и сећања на тај подвиг за Дан српског добровољачког покрета. То је био повод да др Мицић у Културном центру Новог Сада одржи предавање 01. октобра 2019. посвећено Добровољачком одреду Војводе Вука, алијас за Војина Поповића. Одред којим је овај ле-гендарни српски војвода командовао освојио је најтежу коту непријатељског упоришта на Солунском фронту у Првом светском рату.

             За мисију нашег Гласа Крајине...  најважнији је податак, који смо први пут чули од најкомпетентнијег историчара за добровољачки покрет др Милана Мицића - да је у Добровољачком одреду Војводе Вука, у крвавим борбама у освајању Кајмакчалана, симбола најтрагичнијег српског жртвовања на Солунском фронту - било чак 85 одсто Крајишника.

            Битка за Кајмакчалан је вођена између 12. и 30. септембра 1916. године. Прва српска армија, уз велике губитке, успела је да потисне Бугаре и заузме врх Свети Илија на висини од  2.524 метра. У свакодневним тешким борбамаа делови Дринске дивизије су били десетковани, па је бугарска војска накратко, 26. септембра повратила позицију на Кајмакчалану. Следећег дана, 27. септембра 1916. на ово ратиште је доведен Добровољачки одред, са 85 одсто Крајишника у свом саставу, под командом Војводе Вука и  последње резерве Прве армије. Главни удар на Бугаре почео је 30. септембра 1916. ујутро. Прво је дејствовала артиљерија, а потом је уследио одлучујући удар пешадије. Нешто после подне 30.09.1916. КАЈМАКЧАЛАН ЈЕ ОСЛОБОЂЕН. 

       Плаћена је превисока цена за овај авантуризам српске Врховне команде. Погинуло је, по више извора, безмало 5.000 Срба. Укупно је на врху Кајмакчалана који се уздиже до 2.251 метар, заједно са непријатељском бугарском страном, животе изгубило 10.000 војника. Могло се много више војника сачувати, а не да бесмислено гину.

         Мада је српска политичка и војна пропаганда  победу на Кајмакчалану уздизала до небеса, као њихову мудрост, оцене стратега и историчара су: 1) да је та битка била без великог стратешког значаја, јер је наступајућа зима онемогућила било какве акције и 2) имала је велики морални значај за Србе пошто је 19. новембра 1916. ослобођен Битољ. То је за српску војску имало значај ослобађања првог комада отаџбине коју су напустили 1915. године, али није било нужно да изгину толики људи.

            Пример Кајмакчалана открива цинизам српских политичких и војних група и њихов нељудски однос према грађанима и војницима. У овом случају краљ Александар се плашио Црне руке, која је била војска у војсци и сумњичена за Сарајевски атентат, па се обрачунавао са њиховим вођом Аписом тако што их је слао на најтеже ратне задатке, углавном непотребно, да би их што више изгинуло. Тако су непотребно изгинули силни Крајишници и Војвода Вук.

            Нажалост већина крајишких добровољаца је била необучена за рат, а распор-еђивани су у Аписове одреде и слати  тамо где је било најгоре. Наводи се пример како су, од 27 Херцеговаца младих добровољаца из Америке, 23 погинула у првој борби. Краљ је у обрачуну са црнорукцима у сред рата организовао Солунски процес, осудио на смрт Аписа и његову групу, у којој је био и наш Кордунаш Раде Малобабић. Зар се ратници нису могли чувати! Зар је морало да буде толико мртвих? !   

            Милан Ливада                               

ДОМИНАЦИЈА СРПСКЕ ОДБОЈКЕ У ЕВРОПИ

329. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 01.10.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ДОМИНАЦИЈА СРПСКЕ ОДБОЈКЕ У ЕВРОПИ  

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 329.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај "Слободна Крајина".

                У недељи од 23. до 29. 09. 2019. забележили смо како је у овогодишњем септембру српска одбојка постала доминантна у Европи. Тако су у једном месецу одбојкашице и одбојкаши на величанствен начин најдостојанственије репрезентовали своју земљу Србију, коју та Европа понижава од НАТО агресије до наших дана. Само у сфери спорта, у којем важе једнака правила за све, Срби могу да покажу своје истинске вредности, што на најбољи начин потврђују баш поклоници одбојке.

            Прво је на Првенству Европе за жене, женска одбојкашка репрезентација Србије у Стамболу на Босфору, на крајњем истоку у Турској, која се у спотру такмичи на европском простору, тријумфовала над селекцијом Турске 08. септембра 2019, и по трећи пут се попела на трон шапмиона Европе. Било је то фер надметање Српкиња и Туркиња, у беспоштедној борбености до последњих атома снаге. Таквом поштеном игром и једне и друге су показале како се бране националне боје своје земље. Српкињама није сметало што је више од 15 хиљада навијача бучно бодрило репрезентацију домаћина, али није било увреда са трибина на рачун наших девојака. За најбољу играчицу шампионата проглашена је Тијана Бошковић, док је поново титулу најбоље техничарке света и Европе потврдила Маја Огњеновић. Уз њих две најкориснија одбојкашица за српски тим је била Бранкица Михајловић, а све три су крајишиког порекла.

            Двадесет дана касније мушка одбојкашка репрезентација Србије, како признаде џентлменски њен члан Никола Јововић из Новог Сада угледала се на девојке, и поновила њихов успех. У граду светлости Паризу, на европском западу, у завршници Првенства Европе за мушкарце од 27. до 29. септембра 2019. српски одбојкаши су приказали одбојку највише класе и по трећи пут постали шампиони Старог континента. Незаборавна је била полуфинална утакмица са домаћином Француском, која је разуме се све припремила на највишем нивоу, рачунајући да ће њена одбојкашка репрезентација понети златну медаљу. Пет неизвесних сетова трајало је врхунско надметање српских и француских одбојкаша, који су били бодрени од 18 хиљада бучних навијача. У недељу вече, 29. септембра за све неочекивано, у финалу су играле Србија и Словенија. Први сет су добили Словенци, пошто су наши момци недопустиво пуно грешили. Али су у наредна три сета српски одбојкаши играли максимално ангажовано и ефикасно, надиграли противника и освојили титулу шампиона Европе и 400.000 евра. Заслужују све комплименте за тај велики успех.

            Требало би да су два освојена шампионска постоља у Европи од одбојкашица и одбојкаша у једном месецу побудила понос на њих целе српске нације, јер боље пропаганде за Србију од овакве нема. Ентузијазам са којим наши момци и девојке из сфере одбојке играју за репрезентацију превазилази професионалне манире других наших спортиста, код којих је присутна бахатост, претенциозност и незалагање... Одбојка је нај-боље организовани спорт у Србији. Имамо и председника Европске одбојкашке федерације Александра Боричића, али то нико не спомиње. Ваљало би да држава добро награди одбојкаше, јер играју за мале паре у поређењу са осталима!    

Милан Ливада