330. Недељна хроника за Радио
Фрушка гора, за 08.10.2019.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију "Завичај - Слободна
Крајина"
КАКО СУ КРАЈИШКИ
ДОБРОВОЉЦИ ОСВОЈИЛИ КАЈМАКЧАЛАН
Желимо добро вече поштованим
слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је
наша 330.
Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију
"Завичај - Слободна Крајина".
У недељи од 30. септембра до 06.
октобра 2019. забележили смо како су пре 103 године крајишки ратни добровољци
освојили Кајмакчалан, симбол најјачег непријатељ-ског утврђења на Солунском
фронту у Првом светском рату. Још је у току
активност на обележавању 100. годишњице од Првог светског рата. Са дужним
пијететом најпреданије су у тој култури
сећања ангажована удружења српских ратних добровољаца, њихових потомака и
поштовалаца од 1912 - 1918. У Новом Саду су изгледа постигли најзапаженије
резултате у том ангажману. Свему томе пресудан допринос даје посвећеник
истраживању добровољачког покрета у Срба др Милан Мицић. Поред респектабилног
опуса из историје и књижевности на ове теме, он је и председник споменутог
удружења.
Дан
освајања Кајмакчалана - 30. септембар 1916. године - узет је у знак поштовања и
сећања на тај подвиг за Дан српског добровољачког покрета. То је био
повод да др Мицић у Културном центру Новог Сада одржи предавање 01. октобра
2019. посвећено Добровољачком одреду
Војводе Вука, алијас за Војина Поповића. Одред којим је овај ле-гендарни
српски војвода командовао освојио је најтежу коту непријатељског упоришта на
Солунском фронту у Првом светском рату.
За
мисију нашег Гласа Крајине... најважнији
је податак, који смо први пут чули од најкомпетентнијег историчара за
добровољачки покрет др Милана Мицића - да је у Добровољачком одреду Војводе
Вука, у крвавим борбама у освајању Кајмакчалана, симбола најтрагичнијег српског
жртвовања на Солунском фронту - било чак 85
одсто Крајишника.
Битка за
Кајмакчалан је вођена између 12. и 30. септембра 1916. године. Прва српска
армија, уз велике губитке, успела је да потисне Бугаре и заузме врх Свети Илија
на висини од 2.524 метра. У свакодневним
тешким борбамаа делови Дринске дивизије су били десетковани, па је
бугарска војска накратко, 26. септембра повратила позицију на Кајмакчалану. Следећег дана,
27. септембра 1916. на ово ратиште је доведен Добровољачки одред, са 85 одсто
Крајишника у свом саставу, под командом Војводе Вука и последње резерве Прве армије. Главни удар
на Бугаре почео је 30. септембра 1916. ујутро. Прво је дејствовала артиљерија,
а потом је уследио одлучујући удар пешадије. Нешто после подне 30.09.1916.
КАЈМАКЧАЛАН ЈЕ ОСЛОБОЂЕН.
Плаћена је превисока цена за овај авантуризам српске
Врховне команде. Погинуло је, по више извора, безмало 5.000 Срба. Укупно је на
врху Кајмакчалана који се уздиже до 2.251 метар, заједно са непријатељском
бугарском страном, животе изгубило 10.000 војника. Могло се много више војника
сачувати, а не да бесмислено гину.
Мада је српска политичка и војна пропаганда победу на Кајмакчалану уздизала до небеса,
као њихову мудрост, оцене стратега и историчара су: 1) да је та битка била без
великог стратешког значаја, јер је наступајућа зима онемогућила било какве
акције и 2) имала је велики морални значај за Србе пошто је 19. новембра 1916.
ослобођен Битољ. То је за српску војску имало значај ослобађања првог комада
отаџбине коју су
напустили 1915. године, али није било нужно да изгину толики људи.
Пример
Кајмакчалана открива цинизам српских политичких и војних група и њихов нељудски
однос према грађанима и војницима. У овом случају краљ Александар се плашио Црне руке, која је била
војска у војсци и сумњичена за Сарајевски атентат, па се обрачунавао са њиховим
вођом Аписом тако што их је слао на најтеже ратне задатке, углавном непотребно,
да би их што више изгинуло. Тако су непотребно изгинули силни Крајишници и Војвода
Вук.
Нажалост већина крајишких добровољаца
је била необучена за рат, а распор-еђивани су у Аписове одреде и слати тамо где је било најгоре. Наводи се пример
како су, од 27 Херцеговаца младих добровољаца из Америке, 23 погинула у првој
борби. Краљ је у обрачуну са црнорукцима у сред рата организовао Солунски процес,
осудио на смрт Аписа и његову групу, у којој је био и наш Кордунаш Раде
Малобабић. Зар се ратници нису могли чувати! Зар је морало да буде толико
мртвих? !
Милан
Ливада
Нема коментара:
Постави коментар