407. Недељна
хроника за Радио Фрушка гора, за 20.07.2021.
од
Хронике
двовековних веза Крајине и Војводине за емисију Завичај - Слободна Крајина
ОДНОС СРБИЈЕ КАО МАТИЦЕ ПРЕМА СВОЈОЈ ДИЈАСПОРИ
Желимо добро вече поштованим
слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 407. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за
емисију Завичај - Слободна Крајина.
У недељи од 12. до 18. јула
2021, на јавној сцени је била појачана
кампања за предстојеће изборе, мада су они још далеко. Један од највиших
државних челника, на обе-лежавању годишњице оснивања његове партије, рече да ће
носиоци актуелне власти поново убедљиво победити
све непријатеље државе и народа!? Баш демократска реторика нема шта! Приметили
смо да су и наши избегли Крајишници пожурили да изразе понизност српским
владарима. У том контексту смо одлучили да у овој хроници подсетимо на једно
историјско искуство у односу српске матице према српској дијаспори.
Првог дана јула у Матици српској у
Новом Саду представљена је књига Од рата
до оптације/ ЛОВРА (1914-1924), аутора
др Милана Мицића, актуелног секретара ове нај-старије и најзначајније културне
институције у Срба. Он у предговору каже
да је деценија између почетка Првог светског рата и завршетка оптације
(1914-1924.) из српског села Ловра, на Чепелском острву код Будимпеште, трајно
и неповратно изменила ово насеље, али и целокупан српски народ у Мађарској...
Ево укратко те приче.
По завршетку Првог светског рата, у
којем је Мађарска доживела пораз, а победни-чка Србија своју државност пренела
на новостворену краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), националним мањинама
је дата опција (избор) да могу да бирају између останка или сеобе у матичну
државу. Државна политика је била да Срби из Мађарске доселе у матицу. У више
насеља широм Мађарске било је укупно од 20-22.000 Срба, у зависности од извора,
док је Ловра била једино чисто српско насеље са око 600 Срба. Наредба о
опта-цији коју је донела југословенска власт ступила је на снагу 10. септембра
1921. године. До оптације српског становништва из Ловре дошло је тек у октобру
1924. Тада је из Будим-пеште шлеповима Бродарског синдиката СХС кренула 81
породица са 220 чланова, међу којима је било 35 породица са 102 члана из Ловре.
Речено им је да ће бити насељени на поседу Котека у Футогу. Кад су стигли у
Нови Сад шокирало их је сазнање да не иду у Футог, него на општинске поседе у
Аду и Мол. Те општине уопште нису биле обавештене да им долазе оптанти. Ловрани
су се населили у насеље "Дудара", 300 метара удаљено од Мола. Највеће
запрепаштење их је дочекало када им је привремено надељена земља удаљена 30 километара
од места становања. Било је још низ прљавих шикана срачунатих да притистима
присиле оптанте на повратак... Ипак та мала заједница Ловрана је опстала.
Десила се ова невесела прича пре сто
година за време владавине регента Алек-сандра Карађорђевића. Још болнија је
била 70 година касније када је 1995. Хрватска после агресије на Републику
Српску Крајину брутално прогнала целокупно српско становни-штво. Било је то у
доба неприкосновене владавине Слободана Милошевића. Шикане над крајишким
избеглицама трају и данас, нарочито у тзв. стамбеном збрињавању. Србија не мења
ћуд као матица према својим сународницима из дијаспоре, о којој је дужна да
брине по међународним правним актима.
Милан Ливада
Нема коментара:
Постави коментар