НИКОЛА КОБАЦ - НЕКРОЛОГ проф. др Светозару Ливади

 

НЕКРОЛОГ проф. др Светозару Ливади

написао НИКОЛА КОБАЦ, а на гробу прочитао ЈАНКО ВЕЛИМИРОВИЋ

Загреб, 01. фебруар 2022. год.

 

                                                Владо Пекеч из Вршца послао је 02.02.2022.

                                                ову опроштајну беседу: Милане шаљем ти                                                  текст од Јанка Велимировића из Бања Луке. Он                                                  је јуче био на сахрани у Загребу.

           

            Гром загрми на Светога Саву, усред зиме кад му вријеме није, сину муња на Часне Вериге и одведе нашег Светозара...

            Драги наш професоре Ливада,

            До сада, и увијек сам слушао Вашу ријеч. Од Вас сам учио ћутећи и ћутао учећи. Данас, онијемјело вријеме! Без Вашег храбрења не би било мојих књига, без Ваших књига прошлост би саката била.

            Обрадовао сам се позиву, једном од оних свакодневних који су ми дане уљепша-вали. 28. јануара у јутарњим сатима, преузевши везу ускликнуо сам: Професоре, како сте?

Ваша супруга Драгица, жена, човјек, мајка и бака рођена да би трпјела, жена челичне снаге, састављена од свега највреднијег што је Кордун могао подарити женском чељадету, у сузама ми тада рече: Професор ти се више никад неће јавити. Знао сам да сте нас напустили, да сте се преселили у свијет једнаких - заплакао сам.

            Не, Ви не можете отићи, не признајем. Ви сте само физички од нас одшетали да би о неким другим свјетовима писали и свједочили. Овај, најчешће према Вама суров живот, није Вас мазио. У Вашој дјечјој старости били су то фашистички бункери које сте освајали и логори које сте заузимали. О, Боже, колико су Вам биле тешке дјечје ране, колико Вам је требало снаге и воље да са 18 метака у тијелу побиједите смрт! Само Ви то знате. О свему овоме сте свједочили и много трагова  о страдањима оставили. Нисте се поколебали ни у задњим секундама Вашег храброг паћења и страшног сазнања. Као ни оног тренутка када Вас је на Синају заробила Израелска војска као припадника Југословенских мировних снага Уједињених нација. Ни када сте мирили племена у Сирији, ни када сте у току посље-дњег рата долазили на Кордун, савјетовали, али и нове ране са Кордуна понијели.

            Професоре, Кордун и Кордунаши  од када су чули за Вашу смрт тугују. Опраштам се у њихово име и у име народа без Завичаја коме Ви припадате, за којим сте туговали и то често наглашавали. Чуо сам ноћас, нисам могао заспати - књиге написане Вашом руком су заплакале, а хиљаде, хиљаде страница Ваших анализа, приједлога и тражења истине су шапутале. Реченице су се расуле у памћење, нас који смо Вас пратили. И ту ће остати. Сузе Ваше и наше никада нико скупити неће. Ваша филозофија састављена је од разумије-вања, а Ваш живот од трпљења.

            ...Тешко је у овом часу опраштања имати храбрости, посебно нама малима, и обратити се човјеку који је био већи од нас, који је надвисио сва зла овог свијета, побијдио себе да не би други изгубили. Тешко је признати да се на час опраштам од Вас који сте сачували човјека у човјеку. Нас у себи. Човјека кога несрећа учини препознатљивим, а мука сврста међу најхрабрије и најписменије људе Завичаја кога смо изгубили. И Хрватске коју сте стварали. Данас се опраштам од интелектуалца крајишких навика. У Вама су се истовремено криле нарави сиромашног краја и дух умних сељака. Све пажње и љубави према Човјеку који је постојао да би се са њим неко играо. А играле су се са нама државе и системи. 

            У Вашим венама, након више од 40 операција кроз које сте прошли тече крв бијелих, жутих и црних људи. Ви сте били и остали Србин по рођењу, професор по опредјељењу, грађанин свијета по схватању. У мојим мислима сам, сат по Вашем одласку зауставио ријеке: Купу и Корану, Глину и Утињу, Мрежницу и Добру, премостио све јазбине и пустио да Ви господарите људима, сигуран да под Вашом управом лаж неће плавити, проклетство неће харати и мржња неће владати... Науци сте дали себе. Признања нисте тражили, нисте ни добили оно што сте заслужили. Ваљда је било пречих?

            Ваша душа данас одлази пут Петрове горе, Шамарице, Козаре, Јахорине, Папука, Жумберка... Знам, у том свијету у који сте закорачили бићете у висинама, у друштву планина. Нисте се никада сакривали ни предавали. У себи сте вриједно сачували и све нас задужили. Имена својих мртвих другова која сте у кори букве, у Болници Петрова гора урезивали још трају, још нестају. Ваше име урезано је у наше памћење и оно неће нестати.

            Драги мој професоре, Путујте! Путујте по небеским пространствима, пловите по нашим урвинама и ливадама, одморите се... трновит пут рађа најумније, а најумнији иза себе остављају најквалитетније. Крв из ваших рана је донијела слободу, а Ваше бистре мисли су генерације студената и нас, ваших рођака и земљака на праве путеве извеле.

            Обавезали сте нас, док трајемо да Вама дугове враћамо, свјесни да Вам се никада одужити не можемо. Из Ваших књига ћемо учити. Из њих друге савјетовати. Ваш пркос нека буде путоказ за праведност. Ни вријеме ни политике Вас нису разумјеле, ни мазиле. Ни љубави Ваше нису се мржњи предале. Државе су Вас заборавиле, а Ви сте праштали говорећи: многи не могу признати да постоји бољи од њега, паметнији, мудрији... сретан сам, надвисили сте многе. Да није било тако од кога бисмо учили, кога бисмо слушали? И многи ваши другови су прије Вас отишли. Да су живи Скендер, Бранко, Крлежа, Горан, Војин, Раде... били би дио овог тужног скупа. На Мирогоју драги мој професоре дежурају стољећа и нове књиге пишу. Ето, ту на улазу, гробно мјесто број 12. на пољу један почива Ваше супруге комшија - генерал Теодор Бекић. Прошли сте поред њега. Како смрт умије, у вјековима иза нас окупити најбоље?

            Опраштам се од Вас, за данас. Већ сутра ћу друговати с дјелима која сте нам оста-вили, која неће бити заборављена. Опраштам се од Вас у име вашег Примишља и Слуња, Чремушнице и Бовића, Трепче и Војнића, Топуског и Вргинмоста; у име свих простран-става које сте походили на путу који није цртао границе већ ослобађао заробљене.

            Опраштам се у име Ваше Драгице, ваше Милене, ваше унуке, све Ваше родбине, у име свих нас који смо Вас поштовали и вољели. Опраштам се у име ваших пријатеља из Бање Луке и Београда, Крушевца и Вршца, у име избјеглица који ће Ваше име и наш Завичај поносно, док су живи у срцу носити.

            Ваш живот је био богат, моја обавеза велика... Почивајте у миру, професоре, заслужили сте... Нека вам је лака земља и нека Вам у новом свијету буде лакша Ваша тешка судбина!

           

            У Бањалуци, 30.1.2022.

 

 

ЗА ИСТИМ СТОЛОМ (слијева на десно):
Проф. др СВЕТОЗАР ЛИВАДА
Мр МИЛЕ ДАКИЋ
Др ЂУРО ЗАТЕЗАЛО
и НИКОЛА КОБАЦ

           

           

МИЛАН ЛИВАДА - НЕКРОЛОГ Проф. др СВЕТОЗАРУ ЛИВАДИ

 Iz Novog Sada za emisiju Zavičaj Slobodna Krajina

Radio Fruška gora Ruma

Milan Livada

 

Novi Sad, 31.01.2022. god.

 

IN MEMORIAM: Prof. dr Svetozar Livada

Проф. др СВЕТОЗАР ЛИВАДА

ČUDESNI SVETKOV ŽIVOTOPIS, KAO I NAUČNA I SPISATELJSKA KARIJERA

 

            Na Svetog Savu, 27. januara 2022. u Zagrebu se u  94. godini upokojio prof. dr Svetozar Livada. Teško me je pogodila ta tužna vest, jer smo zavičajno rođaci iz Gornjeg Primišlja, na Kordunu, gde se Svetko (kako smo ga kolokvijalno zvali u rođačkim i zavičajnim krugovima) rodio 1928. godine. Njegovo rođenje se desilo u godini kada je veliko zlo, koje će kasnije ostaviti neizbrisivu traumu na Svetkovoj ličnosti i na senzibilitetu autora ovog teksta, na tom prostoru već bilo duboko ukorenjeno. Na području opštine Slunj, kojoj pripada Gornje Primišlje, registrovano je 1928. godine 14 ustaških organizacija - otkrio je istraživač i pisac Petar Pepa Zinaić. Ondašnje obrazovanje Svetko je sticao u Slunju, gde ga je zatekao Drugi svetski rat i nastanak Nezavisne Države Hrvatske. Pravo iz školskih  klupa otišao je u partizane, jer je ta ustanička formacija protiv fašizma pružala nadu za kakav takav opstanak Srba Krajišnika, pošto je najmonstruozniji genocid nad nezaštićenim narodom pokrenut od samog početka rata. U partizanima je Svetko doživeo teško ranjavanje, koje je jedva preživeo i nosio od toga posledice celog života.

            Iz toga ratnog stradanja Svetko je kasnije u mnogim autorskim delima isticao epizodu iz Londona. Tamo je prebačen zajedno sa Čerčilovim sinom na lečenje. Došao Vinston Čerčil, čelnik Velike Britanije i državnik 20 veka, u bolnicu da poseti sina. Kad je ugledao Svetka, inače malo nižeg rasta, zapita ga: - Mali, šta tebe natera u rat? - Da se preživi! - glasio je njegov odgovor. Na to je Čerčil lekarima rekao: - Ovoga malog zakrpite dobro, on mora da svedoči! Kao pisac, u liku prof. dr Svetozara Livade, pozivao se na taj događaj: - Mene je Čerčil, državnik 20. veka, odredio da svedočim!

            Od zadobijenih ratnih rana počela je Svetkova čudesna borba "da se preživi". Sedam  neizmerno dugih godina je ležao u nekom specijalnom koritu na lečenju i oporavku. Kad je pono-vo prohodao uz pomoć štaka od ondašnje zajedničke države Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) dobio je status ratnog vojnog invalida i Partizansku spomenicu 1941. Bio je član Komisije za ratne zločine.

            Povratak u život Svetko je, uz lekare, izborio sopstvenom svešću, čeličnom voljom, verom i nadom da se može bitisati i uspešno ljudski i profesionalno ostvariti i sa hendikepom. Odabrao je obrazovanje i nauku i sopstvenim akademskim ostvarenjima dotakao najveće visove ovih plemenitih ljudskih delatnosti. Gimnaziju i Filozofski fakultet (grupa filozofija i istorija) završio je u Zagrebu (1953). Doktorirao je s temom iz ruralne sociologije 1975. godine. Bio je jedan od urednika časopisa Sociologija sela i naučni saradnik, a kraće vreme i v. d. direktora Agrarnog instituta u Zagrebu. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu predavao je socijalnu demografiju od 1967. do 1972. godine. Jedan je od osnivača i predavača postdiplomskog studija iz gerontologije na Medicinskom fakultetu u Zagrebu. Od 1963. do 1972. godine bio je član savetodavne ad hok grupe za ruralnu sociologiju pri međunarodnoj organizaciji FAO. To su naj-bitniji profesionalni angažmani prof. dr Svetozara Livade u dijapazonu dužem od tri decenije.

 Za to vreme publikovao je prof. Livada više stotina naučnih i stručnih radova iz područja ruralne sociologije i drugih publicističkih priloga u brojnim časopisima različitih žanrova i tematike. Uporedo je napisao više knjiga i publikacija sa tematikom iz društvenih oblasti koje je predavao studentima i postdiplomcima. Bio sam u to doba od 1964. do 1968. godine u Zagrebu, gde sam diplomirao na Fakultetu političkih nauka. Na polaganju ispita iz sociologije pitao me prof. dr Ante Fiamengo da li sam u srodstvu sa prof. Livadom.

            Sudbina je Srba Krajišnika, potomaka nakadašnjih vojnih graničara, da nijedna generacija ne može da prođe bez rata. Pola veka posle 1941. desila se u Hrvatskoj 1991. godina - početak stravičnog petogodišnjeg građanskog rata. Svetozar je tada imao 63 godine, ali se odmah uključio u antiratnu kampanju sa pozicija građanskog društva, što mnogi nisu razumeli i prihvatali. Učestvovao je neumorno na brojnim skupovima i debatama o ratu, u kojem se raspadala bivša zajednička država Jugoslavija. Posebno je bio ugrožen srpski narod u Hrvatskoj: jer je u svako-dnevnoj rasističkoj i ratno-huškačkoj medijskoj propagandi; u diskursu u aktivnostima državnih organa i političkih organizacija, a posebno u monstruoznim zločinima kriminalnih paravojnih formacija i grupa, nad nezaštićenim porodicama i naseljima - lako prepoznao 1941. i genocid, po surovosti metoda nepoznat u istoriji. Tokom 1992. ratne godine Svetozar Livada je bio angažo-van kao stručni saradnik za humanitarnu pomoć pri zapovedništvu Ujedinjenih Nacija za tadašnji sektor Sever, tj. za područje Republike Srpske Krajine, u kojoj je i njegovo rodno Gornje Primi-šlje. Tu je od svojih sunarodnika i zemljaka doživeo brojne neprijatnosti, jer nisu imali razumeva-nja za njegove poglede. U knjigama koje je napisao o tom ratnom i poratnom vremenu Svetozar Livada se potvrdio kao svestrani poznavalac, analitičar i nepristrasni kritičar pre svega vladajućih grupacija koje su dogovorile rat, u kojem je srpski krajiški narod doživeo stradanje biblijskih razmera. Livada je autor sledećih knjiga sa ovom tematikom: Etničko čišćenje - zločin stoljeća, u izdanju SKD "Prosvjeta", 1997. i drugo izdanje 2002. godine. Takođe je 2006. godine objavio dopunjeno i prošireno izdanje Etničko čišćenje - ozakonjeni zločin stoljeća. Objavio je i Kordun-ski rekvijem 2008. godine. Najstudioznija je poslednja Livadina knjiga Biološki slom i nestajanje Srba u Hrvatskoj (1880-2011), koja je u istom danu, sredinom decembra 2018. godine, promo-visana u Beogradu i Novom Sadu. Učestvovao sam u organizaciji i bio jedan od učesnika u predstavljanju autora i sadržaja knjige pred brojnom publikom u Novom Sadu.

            Tokom minule 2021. godine imao sam učestale kontakte sa Svetkom radi pisanja Knjige o Primišlju. Inicijator ovog poduhvata je naš Primišljanac Sava Smoljanović, osnivač, autor i ured-nik Emisije Zavičaj Slobodna Krajina na Radiju Fruška gora u Rumi, za koju je namenjen ovaj nekrolog. Smoljanović je i čelnik grupe Primišlje i Primišljanci na Fejsbuku, nastaloj sa name-rom da stvorimo ovu monografiju. Saglasili smo se da će noseći i uvodni tekst biti Livadina studija Primišlje - oteti zavičaj, što pristaje i za naslov knjige. Planirali smo naravno više tekst-ova, ne samo zavičajnih nego i onih o Srbima u Hrvatskoj, istorijski i aktuelno, iz Livadinih knjiga. Kad sam mu to mejlom poslao početkom minule 2021. godine i zamolio za instrukcije kako da pripremimo sadržaj i odštampamo knjigu, odmah nas je oduševljeno podržao i u više navrata odabrao i ponudio tekstove za objavljivanje, uz predloge šta sve treba obraditi. Poslednji prilog u potpunosti opremljen za štampu Primišlje - oteti zavičaj, poslao je mejlom sredinom decembra 2021. godine, dakle, nepuna dva meseca pre upokojenja. Neizmerno smo mu zahvalni. Knjiga je najvredniji i trajni spomenik nekome ko je zaslužan za baštinjenje sećanja. To je u svakom pogledu naš najveći Primišljanac prof. dr Svetozar Livada. Njegovi Primišlјanci sa dužnim pijetetom baštiniće uspomene na Svetka.     

 

 Milan Livada  

У ЗНАКУ ТЕСЛЕ И ЂОКОВИЋА

 

430. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 25.01.2022. од

Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију Завичај - Слободна Крајина

 

 У ЗНАКУ ТЕСЛЕ И ЂОКОВИЋА

 

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 430. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију Завичај - Слободна Крајина.

                У раздобљу од 17. до 23. јануара 2022, у контексту збивања у Новом Саду као ово-годишњој Европској престоници културе, ова Недељна хроника бележи из тог програма остварења која су била у знаку Тесле и Ђоковића, великана српског рода. У Српском народном позоришту, најстаријем театру у Срба, публика је била очарана представом Тесла изуметник. Ова варош, коју је њен градоначелник Светозар Милетић назвао Српском Атином, прва је још у оно доба Теслу прогласила почасним грађанином Новог Сада. Овдашњи песник Јован Јовановић Змај је био у сталној вези са Теслом, који је његову поезију преводио на енглески. Са ових простора је удружење грађана, које баш-тини културу сећања на овог Србоамеричког генија, доделило признање са његовим именом Новаку Ђоковићу, уз покретање иницијативе да се на Водопадима Ниагаре уз Теслин постави и споменик Ђоковићу. На Телевизији Војводине и друштвеним мрежама учестало се појављује документарац који приказује Новака од детињства до успона на трон најбољег тенисера света.

            Сећање је обавеза схватили су Војвођани, и у више места овог дела Бачке, у Шајка-шкој од 04. до 30. јануара обележавају 80. годишњицу од монструозних злочина над цивилним становништвом, у рацији мађарских полицијских и војних окупационих власти крвавог јануара 1942. ратне године. Поубијано је тада више од четири хиљаде Срба, Јевре-ја и Рома, а њихова тела су највећим делом бачена под лед замрзнутих река Дунава и Тисе.  Комунистичке власти нису практиковале такав облик у култури сећања. Почеле су те комеморације касних 80. година минулог века. У Новом Саду комеморација је била прек-јуче, 23. јануара у знак сећања на јануар 1942. када је на Штранду, на минус 23 Целзијуса пробијан лед на Дунаву и око хиљаду и две стотине Новосађана бачено у реку. Само дан раније, у Цркви Светог Марка у Београду, Крајишници су присуствовали литургији повод-ом 30. годишњице од масакра цивила у Равним Котарима, у Републици Српској Крајини 22. јануара 1992. Злочин су починиле хрватске полицијске и војне јединице. Српском стра-дању и на војвођанском и на крајишком простору у свим временима никад краја.

            Од актуелних невоља пандемија короне вируса никако да се оконча. У недељу вече, 23. јануара у Дневнику РТС-а саопштено је да је тестирано више од 25 хиљада пацијената; да је међу њима била више од 12 хиљада новозаражених, а умрла су 32 оболела од оми-крон соја. У Ковид болници на Мишелуку у Новом Саду др Александра Плећаш је рекла да је знатно порастао број прегледа и да сваког дана имају по 30 хоспитализованих са тешком клиничком сликом. Укупно је овде 312 хоспитализованих пацијената са при-друженим болестима. Постоји нада, иако је у последњих 10 дана свакодневно био пето-цифрени број новооболелих, да ће због блажих клиничких слика у целини, корона на пролеће , најзад престати!

 

            Милан Ливада         

СРАМНО УКИДАЊЕ ВИЗЕ И ДЕПОРТОВАЊЕ НОВАКА ЂОКОВИЋА СА АУСТРАЛИЈАН ОПЕНА

 

429. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 18.01.2022. од

Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију Завичај - Слободна Крајина

 

 СРАМНО УКИДАЊЕ ВИЗЕ И ДЕПОРТОВАЊЕ

НОВАКА ЂОКОВИЋА СА АУСТРАЛИЈАН ОПЕНА     

 

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 429. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију Завичај - Слободна Крајина.

                У раздобљу од 27. децембра 2021. до 16. јануара 2022, које обухвата три Недељне хронике, нисмо имали термине емитоваља због новогодишњих и божићних празника, па битне догађаје бележимо у једном обухвату. Шокантан догађај за целу нацију у том време-ну било је  срамно укидање визе и депортовање Новака Ђоковића са Аустралијан опена. Малтретирање најбољег тенисера света почело је одмах по слетању у Мелбурн, када су га тамошњи органи безбедности брутално мучили и свака два сата присиљавали да потпише  акт о депортацији. Храбро и зналачки се Новак одупро харанги, ангажовао адвокате и објективни локални судија је донео пресуду да има валидне папире и да може да наступи на тениском турниру, на којем је девет пута био првак и сада имао прилику да освоји 21. гренд слем титулу. Тада је министар за имиграције искористио дискреционо право и политичким дисквалификацијама да је антиваксер "прогнао" Новака из Аустралије!

            Трећа година рата са короном, која се пред Нову 2022, била увелико смирила, због новогодишњих и божићних празника, великих окупљања и славља, почела је наглим ско-ком броја оболелих. Олакшавајућа је околност што је доминантан омикрон сој са блажом клиничком сликом па се не пуне нагло ковид болнице. И даље нема уверљивих објашњења зашто оболевају пацијенти који су се уредно вакцинисали три пута.  

            Обичај је да се у празничне дане у медијима пласирају вести о успесима. Нажалост нема их у овом времену које посматрамо. Тако у овом мозаику бележимо малтретирања грађана од стране државне администрације када морају да обаве неодложне послове. Сво-јевремено се надлежна министарка преко телевизије хвалила како је после установљавања институције бележника и грађанима Србије омогућено да на шалтерима предају захтев шта хоће, а онда бележник и други чиновници прибављају потребну документацију. У пракси Новог Сада, у којем су државне службе некад узорно функционисале, ништа од тога нема. Бележник ни прстом да мрдне у том правцу, а од катастра годинама не може да се добије тражени акт. Мора се звати Београд да би у Новом Саду тражилац заказао разговор са надлежним чиновником да се добије тражени документ. На сопственом примеру, уверио се аутор овог осврта, ни за годину и по дана не може из катастра да добије тражени акт!?

            У 428. хроници 28.12.2021. забележили смо како су посланици Скупштине Србије игнорисали предлог најстарије посланице Смиље Тишме, која је као дете била заточена у Јасеновцу, да се у дневни ред по хитном поступку уврсти Предлог резолуције о усташком геноциду у НДХазији од 1941-1945. Недељу дана касније Смиља је поновила исти предлог и молила посланике да већ шест година истрајава на томе и да је ово последњи пут да моли

Гласала су само 44 посланика "за", док 123 уопште нису гласала. Тако ни после 80 година за званични Београд "...за то сада није време"!? То је иначе стара комунистичка фраза!?

 

            Милан Ливада