НЕКРОЛОГ проф. др Светозару
Ливади
написао НИКОЛА КОБАЦ, а на гробу прочитао ЈАНКО ВЕЛИМИРОВИЋ
Загреб, 01.
фебруар 2022. год.
Владо Пекеч из Вршца послао је 02.02.2022.
ову
опроштајну беседу: Милане шаљем ти текст од Јанка
Велимировића из Бања Луке. Он је јуче био на сахрани у Загребу.
Гром загрми на Светога Саву, усред
зиме кад му вријеме није, сину муња на Часне Вериге и одведе нашег Светозара...
Драги
наш професоре Ливада,
До сада, и увијек сам слушао Вашу
ријеч. Од Вас сам учио ћутећи и ћутао учећи. Данас, онијемјело вријеме! Без
Вашег храбрења не би било мојих књига, без Ваших књига прошлост би саката била.
Обрадовао сам се позиву, једном од
оних свакодневних који су ми дане уљепша-вали. 28. јануара у јутарњим сатима,
преузевши везу ускликнуо сам: Професоре, како
сте?
Ваша супруга
Драгица, жена, човјек, мајка и бака рођена да би трпјела, жена челичне снаге,
састављена од свега највреднијег што је Кордун могао подарити женском чељадету,
у сузама ми тада рече: Професор ти се
више никад неће јавити. Знао сам да сте нас напустили, да сте се преселили
у свијет једнаких - заплакао сам.
Не, Ви не можете отићи, не
признајем. Ви сте само физички од нас одшетали да би о неким другим свјетовима
писали и свједочили. Овај, најчешће према Вама суров живот, није Вас мазио. У
Вашој дјечјој старости били су то фашистички бункери које сте освајали и логори
које сте заузимали. О, Боже, колико су Вам биле тешке дјечје ране, колико Вам
је требало снаге и воље да са 18 метака у тијелу побиједите смрт! Само Ви то
знате. О свему овоме сте свједочили и много трагова о страдањима оставили. Нисте се поколебали ни
у задњим секундама Вашег храброг паћења и страшног сазнања. Као ни оног
тренутка када Вас је на Синају заробила Израелска војска као припадника
Југословенских мировних снага Уједињених нација. Ни када сте мирили племена у
Сирији, ни када сте у току посље-дњег рата долазили на Кордун, савјетовали, али
и нове ране са Кордуна понијели.
Професоре,
Кордун и Кордунаши од када су чули
за Вашу смрт тугују. Опраштам се у њихово име и у име народа без Завичаја коме
Ви припадате, за којим сте туговали и то често наглашавали. Чуо сам ноћас,
нисам могао заспати - књиге написане Вашом руком су заплакале, а хиљаде, хиљаде
страница Ваших анализа, приједлога и тражења истине су шапутале. Реченице су се
расуле у памћење, нас који смо Вас пратили. И ту ће остати. Сузе Ваше и наше
никада нико скупити неће. Ваша филозофија састављена је од разумије-вања, а Ваш
живот од трпљења.
...Тешко је у овом часу опраштања имати храбрости, посебно нама малима, и обратити се човјеку који је био већи од нас, који је надвисио сва зла овог свијета, побијдио себе да не би други изгубили. Тешко је признати да се на час опраштам од Вас који сте сачували човјека у човјеку. Нас у себи. Човјека кога несрећа учини препознатљивим, а мука сврста међу најхрабрије и најписменије људе Завичаја кога смо изгубили. И Хрватске коју сте стварали. Данас се опраштам од интелектуалца крајишких навика. У Вама су се истовремено криле нарави сиромашног краја и дух умних сељака. Све пажње и љубави према Човјеку који је постојао да би се са њим неко играо. А играле су се са нама државе и системи.
У Вашим венама, након више од 40
операција кроз које сте прошли тече крв бијелих, жутих и црних људи. Ви сте
били и остали Србин по рођењу, професор по опредјељењу, грађанин свијета по
схватању. У мојим мислима сам, сат по Вашем одласку зауставио ријеке: Купу и
Корану, Глину и Утињу, Мрежницу и Добру, премостио све јазбине и пустио да Ви
господарите људима, сигуран да под Вашом управом лаж неће плавити, проклетство
неће харати и мржња неће владати... Науци сте дали себе. Признања нисте
тражили, нисте ни добили оно што сте заслужили. Ваљда је било пречих?
Ваша душа данас одлази пут Петрове
горе, Шамарице, Козаре, Јахорине, Папука, Жумберка... Знам, у том свијету у
који сте закорачили бићете у висинама, у друштву планина. Нисте се никада
сакривали ни предавали. У себи сте вриједно сачували и све нас задужили. Имена
својих мртвих другова која сте у кори букве, у Болници Петрова гора урезивали још
трају, још нестају. Ваше име урезано је у наше памћење и оно неће нестати.
Драги
мој професоре, Путујте! Путујте по небеским пространствима, пловите по
нашим урвинама и ливадама, одморите се... трновит пут рађа најумније, а
најумнији иза себе остављају најквалитетније. Крв из ваших рана је донијела
слободу, а Ваше бистре мисли су генерације студената и нас, ваших рођака и
земљака на праве путеве извеле.
Обавезали сте нас, док трајемо да
Вама дугове враћамо, свјесни да Вам се никада одужити не можемо. Из Ваших књига
ћемо учити. Из њих друге савјетовати. Ваш пркос нека буде путоказ за
праведност. Ни вријеме ни политике Вас нису разумјеле, ни мазиле. Ни љубави
Ваше нису се мржњи предале. Државе су Вас заборавиле, а Ви сте праштали
говорећи: многи не могу признати да
постоји бољи од њега, паметнији, мудрији... сретан сам, надвисили сте
многе. Да није било тако од кога бисмо учили, кога бисмо слушали? И многи ваши
другови су прије Вас отишли. Да су живи Скендер, Бранко, Крлежа, Горан, Војин,
Раде... били би дио овог тужног скупа. На Мирогоју драги мој професоре дежурају
стољећа и нове књиге пишу. Ето, ту на улазу, гробно мјесто број 12. на пољу
један почива Ваше супруге комшија - генерал Теодор
Бекић. Прошли сте поред њега. Како смрт умије, у вјековима иза нас окупити
најбоље?
Опраштам се од Вас, за данас. Већ
сутра ћу друговати с дјелима која сте нам оста-вили, која неће бити
заборављена. Опраштам се од Вас у име вашег Примишља и Слуња, Чремушнице и
Бовића, Трепче и Војнића, Топуског и Вргинмоста; у име свих простран-става које
сте походили на путу који није цртао границе већ ослобађао заробљене.
Опраштам се у име Ваше Драгице, ваше
Милене, ваше унуке, све Ваше родбине, у име свих нас који смо Вас поштовали и
вољели. Опраштам се у име ваших пријатеља из Бање Луке и Београда, Крушевца и
Вршца, у име избјеглица који ће Ваше име и наш Завичај поносно, док су живи у
срцу носити.
Ваш живот је био богат, моја обавеза
велика... Почивајте у миру, професоре, заслужили сте... Нека вам је лака земља
и нека Вам у новом свијету буде лакша Ваша тешка судбина!
У Бањалуци, 30.1.2022.
ЗА ИСТИМ СТОЛОМ (слијева на десно):
Проф. др СВЕТОЗАР ЛИВАДА
Мр МИЛЕ ДАКИЋ
Др ЂУРО ЗАТЕЗАЛО
и НИКОЛА КОБАЦ
Нема коментара:
Постави коментар