Слободан Јовановић, Јован Дучић

12. Недељна хроника за Радио Срем, за 23.06.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

СЕЋАЊЕ НА ДВА ГИГАНТА

МОДЕРНЕ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 12. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Током минуле недеље од 17. до 23. јуна 2013. забележили смо два догађаја који су потврдили ласкаву оцену да је модерна српска култура створена у Новом Саду. У две узастопне вечери, 18. и 19. јуна, бројни културни посленици у овом граду, са дужним пијететом су исказали сећања на два гиганта модерне српске културе: Слободана Јовановића и Јована Дучића. Њих двојицу, опет, повезује припадност истој државној структури. Јовановић је био председник Краљевске југословенске владе у првој Југославији, док је Дучић био дипломата у тој Влади.

Посебно је лепо што у његовом родном граду Новом Саду успомену на Слободана Јовановића баштини Српски културни клуб. То су углавном млади људи, што има додатну тежину у реафирмацији личности и дела једног од најумнијих Срба – након његове политичке и људске рехабилитације. Знамо да је био окрутно дисквалификован од комунистичких власти одмах после Другог светског рата.

Такође ваља подсетити да је Јовановић пред споменути рат, као ректор Београдског универзитета основао Српски културни клуб. У ондашњем расулу прве Југославије тврдио је да се српско друштво само кроз културу може такмичити и афирмисати у Европи и свету. Тада је настала она његова оцена о српској интелигенцији, коју је назвао полуинтелигенцијом. Рекао је тада Слободан Јовановић да су најгори они са факултетом, јер мисле да им припадају све заслуге, па се понашају бахато и неодговорно, због чега нас у свету не поштују. Боже, колико ли је само ова опаска Јовановића актуелна данас за српско друштво које рапидно пропада, а они који га предводе се шепуре и понашају као да је у благостању.

Изложба и књижевно вече посвећени Јовану Дучићу, поводом 70. годишњице од његове смрти, подсетили су да је он био кнез српске поезије. Као Крајишник из Требиња школовао се у сомборској Препарандији, а онда се као учитељ у Бјељини супростављао аустријским властима, које су гушиле све што је српско и због тога имао последице. Дучић је увек био српски патриота и Европљанин истовремено.

Можда ће се слушаоцима радија и читаоцима са интернета учинити да се претерано величају ова два водећа српска интелектуалца. Ни у ком случају то није намера, јер знамо које су велике а које средње и мале културе на европским просторима. Настојимо само да објективно и реално назначимо и подсетимо на респектабилне ствараоце који су афирмисали српску културу. Додајемо још да је сећање култура а заборав варварство.

Милан Ливада

11. Недјељна хроника

11. Недељна хроника за Радио Срем, за 16.06.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НАСИПЕ НИСУ МОГЛИ ДА ОПЉАЧКАЈУ

АЛИ СУ МЛАДОСТ НЕМИЛИЦЕ УНИШТАВАЛИ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 11. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Током недеље од 10. до 16. јуна 2013. направили смо две белешке о нашим судбинама данас и овде у Војводини и крајишким страдањима у прошлости.

Јуче, 15.06. кад је ова белешка писана и данас 16. јуна, кад се емитује, врх поплавног таласа Дунава кулминира у Новом Саду. Највећа европска река направила је праву пустош по европским државама, посебно у моћној Немачкој, на крају овог сувише кишног пролећа. Све указује да ће насипи у Војводини, и даље у Србији, и овога пута издржати. Одмах пада у очи нелогичност и упитаност: како то да се Европа не може заштитити од поплава, а Србија може?!

Потписник овог текста је новинар хроничар на војвођанском простору безмало пола века. Последња велика поплава од Дунава десила се 1965. године. Врх поплавног таласа у Новом Саду је био 766 центиметара. После тога од Бездана до Ђердапа на обалама Дунава направљени су стамени насипи висине 8,5 метара. Прекорачени су европски стандарди у висини насипа који износе 5,5 метара. Зато Европа има проблема, а замислите - Србија нема.

Међутим, нико од званичника, нити медија не спомиње заслуге претходних генерација и плејаде врхунских стручњака за водопривреду, који су нам у наслеђе оставили такво капитално дело! Срећом, транзиционе владајуће гарнитуре насипе нису могле да опљачкају, као што су то учиниле са фабрикама, банкама, робним резервама... па мирно спавамо поред никад већег Дунава!

Друга белешка је сасвим другог садржаја. Два историчара млађе генерације у Музеју Војводине у Новом Саду одржала су 14. јуна меморијално предавање о Битци на Сутјесци. Наиме, јуче 15. јуна била је 70. годишњица од завршетка ове стравичне битке у Другом светском рату, која је трајала од 15. маја до 15. јуна 1943. Зашто то уопште спомињемо?! Па, зато што су главни борци и страдалници у тим планинским беспућима били управо наши Крајишници! И то млади, готово две трећине бораца су били млађи од 25 година! Било је тек двадесетак хиљада партизана, наспрам осам пута бројнијих немачких, усташких, бугарских и других квинслишких јединица.

Пробили су обруч после месец дана неравноправне борбе, а пола месеца су јели корење и траве, јер никакве друге хране нису имали. Више од половине тих храбрих крајишких момака и девојака је погинуло или су остали трајни инвалиди. Тако је било и пре, а наставило се и после Сутјеске – немилице је уништавана српска младост, а међу њима су најбројнији страдалници били баш Крајишници.

Милан Ливада




 

Сава Мркаљ

Десета Недељна хроника за Радио Срем, за 10.06.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша десета Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За минулу недељу, од 03.06. до 10.06.2013, за тему смо узели једно подсећање на неспорно великог, а махом заборављеног ствараоца са крајишког простора. То је наш Кордунаш Сава Мркаљ.

Повод за то је веома значајан. У Летопису Матице српске, најстаријем живом књижевном часопису у Европи, појавила се песма Одзив Сави Мркаљу. Аутор је Миодраг Матицки, стваралац широког спектра и високе репутације. Истовремено је он подпредседник Матице, најеминентније и најстарије културне институције у Срба. Кад песник таквог ранга нађе инспирацију, да актуелним стиховима одговри данас и овде, на Мркаљеву песму Јао... триста пута, насталу пре више од два века, онда ми то доживљавамо као признање стваралачким висовима нашег земљака. Истовремено је то, у неку руку, и рехабилитација неправедно запостављеног Мркаља од званичне културне и сваке друге српске политике.

Својеврсни је куриозитет да током 2013. бележимо две годишњице, из само 50 лета дугог Мркаљевог живота. Навршава се 230 година од његова рођења 1783. у Сјеничаку, на Кордуну и 180 година од упокојења у Бечу. Морамо да споменемо да су у прошлости, али и данас то чине, бројни утицајни, али крајње злобни људи, то што је злосрећни Сава умро у бечкој душевној болници, користили и користе да негирају његово целокупно дело! На једном стручном скупу у Новом Саду 2010. је саопштено, и у књизи објављено, да Мркаљ није имао душевне сметње, него је стално био под невиђеним притиском окружења.

Удружење грађана Завичајна група Крајина Војводина, са посебним пијететом баштини сећање на овог нашег славног земљака. Мркаљ је на челу наше крунске рубрике Галерија грађана света у двомесечнику Глас Крајине у Војводини. Зашто? Зато што пишемо Хронику двовековних веза Крајине и Војводине, а она почиње у освит модерних европских цивилизација, међу којима је и Српска сељачка револуција. Познато је да се историја модерних европских држава рачуна од Француске буржоаске револуције 1789. Међутим, у српској свести није укорењено да је језичка култура водећа у државном, националном, културном и сваком другом идентитету. Зато Срби не уважавају чињеницу да су на самом почетку имали првог модерног реформатора српске ћирилице Саву Мркаља. Зато смо захвални Матици српској и господину Матицком што су се, у ове две годишњице везане за нашег Кордунаша, сетили његова дела и одали незамењиво признање Сави Мркаљу.

 

 

Девета Недељна хроника за Радио Срем за 02.06.2013.

Девета Недељна хроника за Радио Срем за 02.06.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша девета Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Определили смо се да за минулу недељу, од 17.05. до 02.06.2013. издвојимо тему која живот значи. Почећемо анегдотом из Војводине. Био је скуп бивших студената у Бечу.У том часу окупљени су били индустријалци и велепоседници широм Европе. Хвалили су се својим фабрикама и другим предузетничким успесима. На крају је један из династије Дунђерских рекао: - све бих то ваше дао за добру мајску кишу!

Поседовао је наречени Дунђерски велике комплексе плодних војвођанских ораница и мајске кише су биле пресудне за добар род. Сведоци смо да је управо минулог маја текуће године било превише киша и невремена које је нанело непроцењиве штете у пољопривреди. А баш се причало како је година понела. Још је у блиском сећању лањска катастрофална суша, која је дотукла ионако недовољну производњу хране за потребе српског друштва.

Постоји историјска прича да у Србији не може да буде глади?! Наша стварност пружа, међутим, безброј примера да се и те како гладује?! Бројне породице, у којима битише више генерација, живе од једне скромне пензије! Баш су током маја почеле, и још се воде, жестоке полемике у Скупштини Србије и државном врху: како смирити тешку економско социјалну ситуацију? Тражи се смањење пензија. А више од 700 хиљада пензионера прима месечну пензију мању од 20 хиљада динара! Заиста, може ли се и њима смањити примања?!

Егзистенцијални страх и упитаност: како преживети кризу?! – тресе велике масе сиромашног становништва. Додатну зебњу и неспокој уносе изјаве државних званичника да је ситуација толико алармантна да ће људи остати без панзија и плата?! Тешко је разумети такво катастрофално стање у српској економији одавде са простора Бачке, најплодније земље у Европи! У Новом Саду, српској престоници у производњи хране, народне кухиње не могу да задовоље ни трећину потреба за једним оброком дневно. Заиста, да ли је власт толико неспособна да не може да организује ни довољну производњу хране за потребе свог становништва?!

У контексту приче о жалосној српској стварности, посебно је питање: како преживљавају избеглице, кад је матичном становништву тако тешко?! И ту је Србија рекордер, јер је по броју избеглица на првом месту у Европи. То су наши прогнани Крајишници, који се сналазе како знају и умеју, јер им истинску бригу и помоћ нико не нуди, а они сами су немоћни да решавају своју тужну судбину!

* * *

И, на самом крају, после ове мучне, али неизбежне теме, кратка вест, хвале вредна. Београдски медији су јуче и данас запажено подсетили на годишњицу Теслиног боравка у српској престоници. Наш најчувенији Србо Американац Никола Тесла
боравио је 01. и 02. јуна 1892. године у Београду. Рекао је тада, да не може речима да изрази своја снажна српска осећања, у амбијенту таквог гостопримства и пажње која му је указана. А, данас га својатају и они који су му родну кућу и родни Смиљан варварски разорили!