Слободан Јовановић, Јован Дучић

12. Недељна хроника за Радио Срем, за 23.06.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

СЕЋАЊЕ НА ДВА ГИГАНТА

МОДЕРНЕ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 12. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Током минуле недеље од 17. до 23. јуна 2013. забележили смо два догађаја који су потврдили ласкаву оцену да је модерна српска култура створена у Новом Саду. У две узастопне вечери, 18. и 19. јуна, бројни културни посленици у овом граду, са дужним пијететом су исказали сећања на два гиганта модерне српске културе: Слободана Јовановића и Јована Дучића. Њих двојицу, опет, повезује припадност истој државној структури. Јовановић је био председник Краљевске југословенске владе у првој Југославији, док је Дучић био дипломата у тој Влади.

Посебно је лепо што у његовом родном граду Новом Саду успомену на Слободана Јовановића баштини Српски културни клуб. То су углавном млади људи, што има додатну тежину у реафирмацији личности и дела једног од најумнијих Срба – након његове политичке и људске рехабилитације. Знамо да је био окрутно дисквалификован од комунистичких власти одмах после Другог светског рата.

Такође ваља подсетити да је Јовановић пред споменути рат, као ректор Београдског универзитета основао Српски културни клуб. У ондашњем расулу прве Југославије тврдио је да се српско друштво само кроз културу може такмичити и афирмисати у Европи и свету. Тада је настала она његова оцена о српској интелигенцији, коју је назвао полуинтелигенцијом. Рекао је тада Слободан Јовановић да су најгори они са факултетом, јер мисле да им припадају све заслуге, па се понашају бахато и неодговорно, због чега нас у свету не поштују. Боже, колико ли је само ова опаска Јовановића актуелна данас за српско друштво које рапидно пропада, а они који га предводе се шепуре и понашају као да је у благостању.

Изложба и књижевно вече посвећени Јовану Дучићу, поводом 70. годишњице од његове смрти, подсетили су да је он био кнез српске поезије. Као Крајишник из Требиња школовао се у сомборској Препарандији, а онда се као учитељ у Бјељини супростављао аустријским властима, које су гушиле све што је српско и због тога имао последице. Дучић је увек био српски патриота и Европљанин истовремено.

Можда ће се слушаоцима радија и читаоцима са интернета учинити да се претерано величају ова два водећа српска интелектуалца. Ни у ком случају то није намера, јер знамо које су велике а које средње и мале културе на европским просторима. Настојимо само да објективно и реално назначимо и подсетимо на респектабилне ствараоце који су афирмисали српску културу. Додајемо још да је сећање култура а заборав варварство.

Милан Ливада