Тест историјског помирења - Срби у Мађарској

13. Недељна хроника за Радио Срем, за 30.06.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ГЕСТ ИСТОРИЈСКОГ ПОМИРЕЊА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 13. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Средином минуле недеље, 26. јуна 2013., велико бачко село Чуруг је било место историјског помирења Србије и Мађарске. Председници две државе Томислав Николић и Јанош Адер су дошли, после више од седам деценија, на место тешког злочина и пружили руке помирења између српске и мађарске нације.

Баш на Божић, 07. јануара 1942. године, окупационе снаге фашистичке Мађарске, која је претходно обавила анексију Бачке, прво су у Чуругу спровеле злогласну рацију. По страшној зими, на минус 30 степени, полицијски и војни џелати су на бруталан начин поубијали три и по хиљаде потпуно невиних Срба, међу којима је било више од 80-торо деце. Жртве су бацали под лед реке Тисе.

Треба одмах рећи да су међу страдалима били многи Крајишници. То су углавном били српски ратни добровољци, који су за учешће у Првом светском рату од Србије добили земљу и настанили се у новом завичају. Они су први били на удару мађарских окупатора. О томе сведочи и аутор овог записа чији је тетак Илија Рончевић , пореклом Кордунаш бачен у Тису. Његово име је међу српским жртвама рације на табли на тителској цркви.

Одмах по ослобођењу, крајем 1944. године, у одмазди је у Чуругу побијено неколико стотина Мађара. Клањајући се сенима невино убијених Срба и Мађара, шефови две суседне и пријатељске државе су изјавили да је то гест историјског помирења, и да тиме почиње ново раздобље у односима Србије и Мађарске.

Свакако се ради о великом међудржавном и међународном догађају, који се тиче и наших крајишких судбина, овде на војвођанском простору. Поравнавају се односи према злочинима над невиним Србима, који су масовно пострадали, нарочито у Другом светском рату. Мађарске жртве су биле неупоредиво малобројније. Међутим, заступници симетрије у политичким структурама српског друштва, посебно у комунистичком раздобљу, увек су говорили да бројност није важна. Тражећи симетрију, за њих је било битно да је жртава било на обе стране - и да прошлост треба заборавити!

Колики је немар врховних властодржаца из матице према српској дијаспори у Мађарској био у прошлости сведочи овај аутор са лица места. Као новинар документариста новосадске телевизије, негде средином прве деценије 21. века са тв екипом је снимао репортаже о животу Срба у Мађарској. Њихови главни представници и наши саговорници су у једном тренутку огорчено, наравно не у камеру него онако међу нама, изјавили да је ондашњи шеф државе Србије рекао: - Шта хоћете ви Срби у Мађарској, када вас има за један аутобус, а оних у Румунији за један воз?! Рекли су нам још да су Срби и Цигани у Мађарској, у рангирању друштвених група на последњем месту и да трпе разна понижења.

Никад, па ни сада у међудржавним контактима није тражен реципроцитет у остваривању мањинских права. Тако и актуелни шеф српске државе, онако успут каже да је Мађарска подигла мањински цензус на 20 одсто, па Срба нема баш ни у једном државном органу. Наставља се, дакле, са немаром према српском мањинском питању у суседним државама.

Милан Ливада