17. Недељна хроника за Радио Срем, за 28.07.2013.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
НАЈУГРОЖЕНИЈИ ДЕО КРАЈИШНИКА БЕЗ ЗАШТИТЕ
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 17. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
Определили смо се да овога пута, као рефлексију на крајишка животна збивања у минулој недељи, од 22. до 28. јула 2013., кажемо нешто о српској крајишкој дијаспори. Тече већ трећа деценија како су наши Крајишници, који су остали на вековним огњиштима али и ови избегли овамо, постали можда и највећа групација српске националне дијаспоре. Тешко им је до крајности! Споменули смо у нашој 16. хроници трагичну судбину господина Милета Дакића. После вишегодишњег суђења, у којем нико од 28 сведока, што оптужбе што одбране, није рекао да је Дакић крив – хрватско правосуђе не окончава спор већ га држи у неподношљивој неизвесности и осами, да стрепи за сопствени и живот његове породице. Чудно је како његове комшије, тамошњи Срби реагују на његов случај! Прича један овдашњи, који га је посетио да га је блиски рођак упозорио да није добро да долази код Дакића, јер је он одређен за одстрел?! Није Дакић усамљен случај, много их је који преживљавају случну голготу!
Драстична су и масовна кршења људских права крајишких пензионера. Са њима се Хрватски мировински фонд поиграва како му је воља. Бројна појединачна сведочења показују да из чиста мира, незнано зашто и незнано коликом броју прималаца једноставно престану исплаћивати пензије. Прођу године док појединци судским путем остваре наставак примања пензија, али не и оног дела који им је годинама био ускраћен?! По некој статистици крајишких удружења без пензија је око 45 хиљада Крајишника, иако имају то стечено право. Хрватска им дугује у просеку више од 80 пензионих чекова. Не зна се чија је позиција трагичнија: оних тамо или ових избеглих овамо! Причају очевици да људи доводе гладну децу у надлежне институције и траже објашњење зашто не добију пензију – јер им породица гладује, а чиновници слежу раменима и кажу да ништа не могу да учине, јер се о свему одлучује у Загребу! Кад се то деси прогнаним Крајишницима крену тамо и обијају врата разних институција и моле да им врате пензије, јер не могу да преживе. Смеју им се у лице тамошњи чиновници: колико несрећници не знају шта да раде, понижавају их, а матична држава Србија, њено Министарство за дијаспору им не помаже баш ништа!
Назначили смо само ову тешку деградацију најугроженијих категорија старачког крајишког становништва. Потуцају се несрећници од немила до недрага, а одавде од надлежних српских државних институција помоћи нема!
Милан Ливада
Нема коментара:
Постави коментар