У истини нема ничега личног

37. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 17.12.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

У ИСТИНИ НЕМА НИЧЕГА ЛИЧНОГ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 37. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У минулој недељи, од 09. до 15.12.2013, у свесрпском колоплету сећања и ствар-ности, рећи ћемо нешто о нама, данас и овде – о нама Кордунашима, а оба уредника, са којима се срећете на овим радио таласима, су Кордунаши. Повод је суботњи састанак веће групе Кордунаша, дакле догађај од пре три дана, овде у Срему, у Угриновцима.

Завичајни клуб Кордунаша, са седиштем у Београду, позвао је на размену мишљења, већи број наших земљака који би могли дати неки допринос, у остваривању заиста капиталног пројекта. Руководство завичајаца је постигло договор са Институтом за савремену историју у Београду: да та научна институција напише Монографију Кордуна. Тај подухват је за сваку похвалу – рекли су многи. Поготово, што већ имамо једно позитивно искуство. Исти Институт... је објавио мемоарско дело Србин у Хрватској, аутора Станка Ћанице Опачића.

Издање је потписао, колико се сећам, актуелни директор Павловић. Вредност тога издања надмашује свако појединачно, кад иза њега стоји тако еминентна државна институција.

Наше је становиште било, да је то сјајна прилика, да се после свега, напише историјска истина о Кордуну. Јер, у истини нема ничега личног. У официјелној историографији бивше заједничке државе Југославије, посебно у делима хрватских историчара, у приказу српског крајишког народа, чији су део и Кордунаши, све врви од фалсификата, увреда и потпуне негације нашег битисања на тим просторима! Добар део присутних је био истог и сличног мишљења, уз указивање да као изворе треба користити и појединачна дела, са тематиком српско-хрватских односа.

Неизбежно се мора нешто рећи и о онима који мисле: „да је о Кордуну доста написано и да нема потребе трошити паре, кад се нема нешто битно ново казати!“ Други, опет, тврде да „има и те како доста квалитетних књига,“ што је неспорно, „које су објавили наши Кордунаши и да нико, од нас самих, о нама не може боље писати!“ Најдаље је у тим бесмисленим самохвалама отишао један мали Миле, када је рекао, да та монографија „треба да чека док он не напише књигу о кордунашким народним ношњама, па да се и то користи као извор?!“. Означен је он овде као мали, да се види та супротност колико он о себи мисли да је велик и значајан!

Жалосно је што није мали број таквих наметљиваца и празноглаваца, који се размећу глупостима и представљају се као тобожњи предводници међу кордунашким избеглицама. Сметају они и правим људима добре воље, који истински желе и чине колико могу, а не могу много, да нешто ураде за своје Кордунаше. Мислимо да у датим околностима ваља поступати у документаристичком духу: човек је сведок, а записано документ, а оно што није записано, није се ни догодило. На том фону, ако за коју годину угледа светло дана, Монографија Кордуна, ће бити крунски сведок нашег историјског и актуелног удеса.

Милан Ливада

У чему је сличност Вуковара и Арада?!

36. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 10.12.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

У ЧЕМУ ЈЕ СЛИЧНОСТ ВУКОВАРА И АРАДА?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 36. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи која је за нама, од 02. до 08.12.2013, у свесрпском колоплету сећања и стварности, издвојили смо два некад крајишка града и дешавања у њима! Наиме, у нашим крајишко војвођанским осећањима, данас и овде, болно одзвањају патње преосталог српског народа у Вуковару. Тамошњи Хрвати се хвале, како су сакупили 650 хиљада потписа, много више него што је потребно, да држава донесе закон о забрани ћирилице. Знамо да је језичка култура на првом месту у одредници идентитета сваког народа.То у конкретном случају значи: нема ћирице - нема српског народа у Вуковару! Додајемо овом круцијалном притиску и прекомпоновану злогласну усташку паролу, баш у Вуковару: „Нема врба ко`лко има Срба, нема везе добре су и брезе!“ Ето, у каквом грозном амбијенту живе „остаци остатака“ некад доминантног српског становништва!

По свој прилици присуствујемо, као неми посматрачи, потпуном затирању свега што је српско у Вуковару.Та актуелна стравична дешавања наметнула су нам поређење, одавде са војвођанског простора, са Арадом у румунском Банату. Објављен је недавно у београдским Новостима запис из овог, такође, некад града са доминантним српским становништвом. Тамошња шачица Срба јадала се репортеру да их је остало само за фолклор. Додају, да их у баштињењу националне културе више помаже Румунија, него матична држава Србија.

Забележили смо још један занимљив сусрет Срба из Славоније и румунског Баната. Потомци 12. славонске дивизије, на меморијалном скупу у Београду 16.11.2013, имали су у програму и наступ српске фолклорне групе из Румуније. Биле су ми , пре свега, занимљ-иве те српске везе културних посленика из два удаљена простора, која су у прошлости чинила крајишку Војну границу. Опште симпатије и аплаузе је побрао много симпатични, енергични и елоквентни медијатор те групе Поповић. Он је велики скуп Крајишника обавестио да су они од манастира Базјаш, којег је лично успоставио Свети Сава. Додао је да је српски народ много пропатио, за време владавине Чаушескуа и да је остало само око 17 хиљада Срба у Румунији.

Нотирање ове две три актуелне искрице из српског расејања има за циљ скретање пажње да се наше крајишко нестајање наставља. При томе, не видимо државно дипломатско реаговање Србије да заштити српску националну мањину, као што то чини Хрватска за Хрвате, овде у Војводини или Румунија за Влахе, у источној Србији?! Да ли је то само наш привид или тегобна стварност ? – брзо ће време да покаже!

Милан Ливада

　

Свачија појединачна несрећа је друкчија

35. Недељна хроника за радио Фрушка гора, за 03.12.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај 

СВАЧИЈА ПОЈЕДИНАЧНА НЕСРЕЋА ЈЕ ДРУКЧИЈА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наш 35. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
Најпре, реч две о нашем малом јубилеју. Из недеље у недељу стигли смо, ево, до 35. хронике. За новинаре су емисије или публикације које завршавају округлим бројевима: 0 (нула) или 5 (пет) јубиларне. Тиме, у овом нашем случају потврђујемо да наша сарадња напредује у хроничарком бележењу историјских и актуелних дешавања у крајишко војвођанском делу српског националног корпуса.
Запазили смо да у нашем ангажману доминирају опште теме, претежно оне у којима се критикују поступци власти. Наравно, владајући кругови се морају држати у критичарском новинарском фокусу, јер су они недемократски узурпирали право да одлучују о нашим судбинама! Ти владари су у блиској прошлости направили катастрофалне грешке, због којих је српски крајишки народ данас у избеглиштву!  Мање је говора и писања о обичним људима из тог и таквог народа, у коме и ми битишемо и делимо његову тешку судбину! Окупљају се Крајишници, како они сами кажу, у највећем броју на сахранама. Размишљали смо о томе, пре који дан, у сремском селу Бешка.
Испратили смо на вечни починак блиску рођаку аутора овог текста Даницу М. у 55. години живота. Проклети рак је пет година мучио ову младу жену.   Дошла је овде, пре 30 година из Горњег Примишља, са Кордуна, када је склопила срећан брак са Стојаном М. Као млад и предузимљив брачни пар, уз помоћ вредног и сналажљивог Стојановог оца, бавили су се успешно приватним бизнисом, мада се на то, у оно комунистичко доба, гледало помало са подозрењем! Изродили су две ћерке: Наду и Биљу, које су стекле високо образовање, срећно се удале и то им је капиталан дар из брачног живота.
Примили су, здушно, Даница и Стојан, у своју кућу Даничину мајку Душанку и баку Марију Ш. `95. када су, у избегличкој колони, прогнане од нових хрватских власти, са родног огњишта, стигле у питому Бешку. Било је то друго страдање за Марију и Душанку, у дијапазону од 55 година, од истог непријатеља! Наиме, одмах по стварању НДХ-азије 1941., у лето су ноћу, из Слуња, неосветљеним камионом дошле усташе и покупиле све мушкарце из кућа уз цесту. Међу њима је био и Ђуро Ш. Никад супруга Марија и тада трогодишња ћерка Душанка нису сазнале где и како је погубљен. Велика паћеница Марија је убрзо по доласку у Бешку умрла. Сахрањена је на месном гробљу. Силан крајишки свет је дошао да је испрати „на онај свет“. Душанка је још у Крајини, за време тамошњег рата, била шлогирана. Успешно се опоравила и са тешким последицама је радила све по кући и великој башти. Сада је остала сама, без мајке и ћерке, са зетом Стојаном, који је и сам оболео! Маса Крајишника је, и поред снега и велике хладноће, била на сахрани! Био је и комшија Мијо К., из Велике Моштанице, код Обреновца. Из Београда је ишао возом, који је зачудо тачно у минут стигао у Бешку! Тако наши Крајишници, мој је утисак, једни другима међусобно одају поштовање и деле тугу и непребол за завичајем. Готово да нема крајишке породице која није страдала у проклетим ратовима! Али, свачија појединачна несрећа је друкчија!

Милан Ливада