Свачија појединачна несрећа је друкчија

35. Недељна хроника за радио Фрушка гора, за 03.12.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај 

СВАЧИЈА ПОЈЕДИНАЧНА НЕСРЕЋА ЈЕ ДРУКЧИЈА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наш 35. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
Најпре, реч две о нашем малом јубилеју. Из недеље у недељу стигли смо, ево, до 35. хронике. За новинаре су емисије или публикације које завршавају округлим бројевима: 0 (нула) или 5 (пет) јубиларне. Тиме, у овом нашем случају потврђујемо да наша сарадња напредује у хроничарком бележењу историјских и актуелних дешавања у крајишко војвођанском делу српског националног корпуса.
Запазили смо да у нашем ангажману доминирају опште теме, претежно оне у којима се критикују поступци власти. Наравно, владајући кругови се морају држати у критичарском новинарском фокусу, јер су они недемократски узурпирали право да одлучују о нашим судбинама! Ти владари су у блиској прошлости направили катастрофалне грешке, због којих је српски крајишки народ данас у избеглиштву!  Мање је говора и писања о обичним људима из тог и таквог народа, у коме и ми битишемо и делимо његову тешку судбину! Окупљају се Крајишници, како они сами кажу, у највећем броју на сахранама. Размишљали смо о томе, пре који дан, у сремском селу Бешка.
Испратили смо на вечни починак блиску рођаку аутора овог текста Даницу М. у 55. години живота. Проклети рак је пет година мучио ову младу жену.   Дошла је овде, пре 30 година из Горњег Примишља, са Кордуна, када је склопила срећан брак са Стојаном М. Као млад и предузимљив брачни пар, уз помоћ вредног и сналажљивог Стојановог оца, бавили су се успешно приватним бизнисом, мада се на то, у оно комунистичко доба, гледало помало са подозрењем! Изродили су две ћерке: Наду и Биљу, које су стекле високо образовање, срећно се удале и то им је капиталан дар из брачног живота.
Примили су, здушно, Даница и Стојан, у своју кућу Даничину мајку Душанку и баку Марију Ш. `95. када су, у избегличкој колони, прогнане од нових хрватских власти, са родног огњишта, стигле у питому Бешку. Било је то друго страдање за Марију и Душанку, у дијапазону од 55 година, од истог непријатеља! Наиме, одмах по стварању НДХ-азије 1941., у лето су ноћу, из Слуња, неосветљеним камионом дошле усташе и покупиле све мушкарце из кућа уз цесту. Међу њима је био и Ђуро Ш. Никад супруга Марија и тада трогодишња ћерка Душанка нису сазнале где и како је погубљен. Велика паћеница Марија је убрзо по доласку у Бешку умрла. Сахрањена је на месном гробљу. Силан крајишки свет је дошао да је испрати „на онај свет“. Душанка је још у Крајини, за време тамошњег рата, била шлогирана. Успешно се опоравила и са тешким последицама је радила све по кући и великој башти. Сада је остала сама, без мајке и ћерке, са зетом Стојаном, који је и сам оболео! Маса Крајишника је, и поред снега и велике хладноће, била на сахрани! Био је и комшија Мијо К., из Велике Моштанице, код Обреновца. Из Београда је ишао возом, који је зачудо тачно у минут стигао у Бешку! Тако наши Крајишници, мој је утисак, једни другима међусобно одају поштовање и деле тугу и непребол за завичајем. Готово да нема крајишке породице која није страдала у проклетим ратовима! Али, свачија појединачна несрећа је друкчија!

Милан Ливада