У истини нема ничега личног

37. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 17.12.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

У ИСТИНИ НЕМА НИЧЕГА ЛИЧНОГ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 37. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У минулој недељи, од 09. до 15.12.2013, у свесрпском колоплету сећања и ствар-ности, рећи ћемо нешто о нама, данас и овде – о нама Кордунашима, а оба уредника, са којима се срећете на овим радио таласима, су Кордунаши. Повод је суботњи састанак веће групе Кордунаша, дакле догађај од пре три дана, овде у Срему, у Угриновцима.

Завичајни клуб Кордунаша, са седиштем у Београду, позвао је на размену мишљења, већи број наших земљака који би могли дати неки допринос, у остваривању заиста капиталног пројекта. Руководство завичајаца је постигло договор са Институтом за савремену историју у Београду: да та научна институција напише Монографију Кордуна. Тај подухват је за сваку похвалу – рекли су многи. Поготово, што већ имамо једно позитивно искуство. Исти Институт... је објавио мемоарско дело Србин у Хрватској, аутора Станка Ћанице Опачића.

Издање је потписао, колико се сећам, актуелни директор Павловић. Вредност тога издања надмашује свако појединачно, кад иза њега стоји тако еминентна државна институција.

Наше је становиште било, да је то сјајна прилика, да се после свега, напише историјска истина о Кордуну. Јер, у истини нема ничега личног. У официјелној историографији бивше заједничке државе Југославије, посебно у делима хрватских историчара, у приказу српског крајишког народа, чији су део и Кордунаши, све врви од фалсификата, увреда и потпуне негације нашег битисања на тим просторима! Добар део присутних је био истог и сличног мишљења, уз указивање да као изворе треба користити и појединачна дела, са тематиком српско-хрватских односа.

Неизбежно се мора нешто рећи и о онима који мисле: „да је о Кордуну доста написано и да нема потребе трошити паре, кад се нема нешто битно ново казати!“ Други, опет, тврде да „има и те како доста квалитетних књига,“ што је неспорно, „које су објавили наши Кордунаши и да нико, од нас самих, о нама не може боље писати!“ Најдаље је у тим бесмисленим самохвалама отишао један мали Миле, када је рекао, да та монографија „треба да чека док он не напише књигу о кордунашким народним ношњама, па да се и то користи као извор?!“. Означен је он овде као мали, да се види та супротност колико он о себи мисли да је велик и значајан!

Жалосно је што није мали број таквих наметљиваца и празноглаваца, који се размећу глупостима и представљају се као тобожњи предводници међу кордунашким избеглицама. Сметају они и правим људима добре воље, који истински желе и чине колико могу, а не могу много, да нешто ураде за своје Кордунаше. Мислимо да у датим околностима ваља поступати у документаристичком духу: човек је сведок, а записано документ, а оно што није записано, није се ни догодило. На том фону, ако за коју годину угледа светло дана, Монографија Кордуна, ће бити крунски сведок нашег историјског и актуелног удеса.

Милан Ливада