Нови број "Гласа Крајине у Војводини"

Изашао је из штампе нови, 22. број Гласа Крајине у Војводини,
за раздобље јануар-фебруар 2015.

Кликните на страницу  - 22. број (јан - феб 2015)

Пријатно читање!

М. Л.

Зашто једино Срби Крајишници немају везу са Матицом српском?!

98. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 24.02.2015.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ЗАШТО ЈЕДИНО СРБИ КРАЈИШНИЦИ НЕМАЈУ ВЕЗУ СА МАТИЦОМ СРПСКОМ?!

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 98.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Предпоследње фебруарске недеље, од 16. до 22.02.2015, забележили смо на самом њеном почетку културни догађај највишег ранга за свесрпски род. Био је у понедељак  16.02.2015. Дан Матице српске, најстарије и најзначајније културно научне свесрпске институције, основане 1826. године у Пешти. У свечаној сали, у њеном седишту у Новом Саду тим поводом, на свечаној седници њене Скупштине, обележена је 189. годишњица постојања Матице. Беседио је др Радомир Ј. Поповић о знамењима Другог српског устанка, поводом 200. годишњице почетака модерне српске државе. Потом је било свечано уручење Змајеве награде, најстаријег књижевног признања за песништво у Србији. Имао је, дакле, три значајна обележја овај скуп умних глава под кровом Матице.

Каквих је све додирних тачака имао овај храм културе са нама Крајишницима? Међу 7 оснивача Матице 2 су била из Далмације. Пре њеног настанка наш Кордунаш Сава Мркаљ објавио је 1810. године на истој локацији, у Будиму, чувену расправу Сало дебелога јера либо азбукопротрес. Два века после, 2010. Матица српска је у Новом Саду објавила репринт тога издања и Мркаља означила као првог модерног реформатора српске ћирилице. Цела прошла 2014, је била у знаку обележавања пресељења Матице из Пеште у Нови Сад. Највећу бригу и ангажман за смештај и почетак рада ове културне институције у новој средини исказао је ондашњи градоначелник Светозар Милетић, који је крајишког порекла. Он је тада Нови Сад означио као Српску Атину. Матица је, такође, омогућила нашем Крајишнику Милану Кашанину да објави значајне и бројне радове, кад је пао у немилост комунистичке власти, која га је кињила зато што је припадао краљевском кругу интелектуалаца у првој Југославији.

После распада бивше заједничке државе и егзодуса Срба Крајишника десило се да једино они нису нашли заједнички језик и било какву организовану везу са најзначајнијом свесрпском културном институцијом. Какав парадокс, јер су имали Матицу српску у Дубровнику основану 1904. године! Срби у Црној Гори имају Друштво Матице српске. Исто је и у Републици Српској. Било је иницијатива са наше стране и препорука из Матице како да остваримо ту повезаност. Тиме би наш ангажман, путем Матичине подршке, имао потпун легитимитет и легалитет. Није уопште било слуха за тако нешто, нити се данас размишља о томе. Има појединаца крајишког порекла који су чланови Матице српске, али на жалост не можемо да остваримо виши облик колективне повезаности, због чега највише штете имамо ми сами.

Милан Ливада 

Зашто се (не)заборављају доброчинства Србији ?!

97. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 17.02.2015.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ЗАШТО СЕ (НЕ)ЗАБОРАВЉАЈУ ДОБРОЧИНСТВА СРБИЈИ?!

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 97.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Последњег дана у фебруарској недељи, од 09. до 15.02.2015, забележили смо нешто много значајно за интегритет и достојанство државе Србије. Био је у недељу 15.02.2015. Дан државности Србије. Тим поводом Председник Републике Томислав Николић уручио је највиша државна одликовања заслужним појединцима. Све је било у знаку сећања на 1804. када је почео Први српски устанак под Карађорђевим воћством, а други датум који је спојен са овим је сећање на Сретењски устав, први Устав модерне Србије, донет 1835. године. То су два велика историјска датума, на која су транзиционе српске власти, у последњу четврт века, добрано заборавиле. Не спомиње се учешће и помоћ коју су Карађорђу пружили Срби из дијаспоре, првенствено из Крајине и Војводине. Још је већи грех што је потпуно заборављен учинак ондашњег великог немачког интелектуалца Леополда Ранкеа. Он је дешавања у Србији квалификовао као Српску сељачку револуцију и тиме је сместио међу четири-пет европских, после Француске револуције 1789. године. Србија је, према томе, била у првоме ешелону модерних европских држава, што би актуелна државна и политичка пропаганда требала софистицирано да користи.
            Гест актуелног шефа државе Србије да додели већи број одликовања, што зло-намерни медији чак извргавају руглу, донекле исправља ту заборавност. А заборав је, као што знамо, варварство! Тако је међу одликованима истакнуто место заузела проф. др Смиља Аврамов,   као врхунски експерт међународног права, што нас чини поносним јер је она крајишког порекла. Велика је ствар што се међу добитницима Сретењских одликовања нашао и амерички лингвиста Ноам Чомски, деценијама већ познат као водећи интелектуалац у свету. Заслужан је што је напад исламиста  на француски сатирични лист упоредио на бомбардовањем РТС-а, тима и РТВ-а.
Поред овог највишег државног признања бележимо да су се Срби, бар мало, са дужним пијететом сетили, у поводу стогодишњице Великог рата, младог, храброг и правдољубивог адвоката Рудолфа Цистлера, у филму и тв серији Бранио сам Младу  Босну. А јуче ујутро, дан пред емитовање ове емисије, РТС је, у јутарњем програму приказао како је актуелни аустријски писац Петар Хандке, од своје награде добијене од Норвешке државе, донео помоћ Србима у Великој Хочи на Косову, у знак солидарности са њиховом несрећом. Написао је Моравску ноћ, посвећену трагедији овог дела српског националног корпуса. Да ли је то пријатељство промовисано довољно?! Намеће ми се на крају закључак да су нам немачки интелектуалци били пријатељи, а њихови политичари непријатељи! Срби то нису ваљано препознавали и валоризовали!  Зато нам и јест овако!

Милан Ливада

Међународни суд правде: Геноцида није било

96. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 10.02.2015.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

МЕЂУНАРОДНИ СУД ПРАВДЕ: ГЕНОЦИДА НИЈЕ БИЛО

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 96.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У првој овогодишњој фебруарској недељи, од 02. до 08.02.2015, забележили смо догађај од историјског значаја за нас Србе Крајишнике. Последњих дана јануара и прва два дана фебруара,  медији у Србији су нападно објављивали, да ће 03.02.2015. године, Међународни суд правде у Хагу изрећи коначну пресуду по тужби Хрватске и контра-тужби Србије за геноцид. Радило се о трагичним последицама: распада некад бивше зајед-ничке државе Југославије и крвавог грађанског рата у Хрватској 1991-1995. Требало је чак четврт века да највиши правни орган Уједињених нација пресуди о спору  између две одавно самосталне и независне државе.
      Хрватска је тужила Србију да је 1991. године извршила агресију на њену територију и починила геноцид и да је то радила и наредне четири године. У старту је тужба била апсурдна, јер као самостална држава Србија у почетку није ни постојала! Србија је одговорила контратужбом за геноцид у Медачком џепу и другим бројним локацијама, а посебно за злочине приликом протеривање Срба Крајишника у Олуји и претварање њихове Републике Српске Крајине у спаљену земљу.
       Предмет тог тужења били смо, у највећој мери, ми Срби Крајишници, које никад нико ништа није питао, па ни овог пута, а решавали су и нашу судбину. Ово је био врхунац нашег историјског удеса и коначног слома, јер смо током вишевековног битисања на крајишком простору, били само објект никад субјект одлучивања о себи. Те, за нас Крајишнике,  најкобније 1995. Године, нова држава Хрватска је злочиначким прогоном испразнила своју територију од Срба, а по свим одредбама свих права били смо њени грађани. Били смо тамо грунтовни власници трећине њене територије, а у тренутку нашег нестанка, са вековних огњишта било нас је укупно близу милион душа.
      Мада добро знамо да за нас одавно правде нема желели смо и ми Срби Крајишници да Међународни суд правде у Хагу пресуди. Јер, Хрватска је толико претила том тужбом, да су стрепели и многи српски званичници, знајући да они имају и ми немамо наклоност тзв. међународне заједнице. Чак је раније прва контратужба Србије била повучена, а потом су одавде инсистирали да се тужбе повуку, па су у задњи час, кад су схватили да је враг однео шалу, доставили Хагу контратужбу!
     Исписујем овај осврт, средином друге деценије 21. века, као некролог родној Крајини. Јер, за нас ни на највишем светском месту права и правде није било ни трунке разумевања. Такође, изражавам и чуђење што моји земљаци говоре о Крајини као да смо још увек у заједничкој држави?!

Милан Ливада

Три водећа српска просветитеља и духовника

95. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 03.02.2015.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ТРИ ВОДЕЋА СРПСКА ПРОСВЕТИТЕЉА И ДУХОВНИКА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 95.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Пре обраде наше теме недеље да споменемо само да је ово донекле јубиларна 95. хроника. Сасвим смо близо 100. издању, што је велики подухват, без обзира што то може да звучи нескромно и неукусно. Безмало пуне две године, из недеље у недељу, из колоплета свесрпских (не)прилика издвајали смо нешто битно, у чему је било бар зрнце нечега, што се тицало српског крајишког народа.

Тако смо у последњој јануарској недељи, од 26. јануара  до 01.02.2015, забележили поенту из Светосавске беседе. У Матици српској, у Новом Саду, уочи Светог Саве, увече 26. јануара, беседио је академик Владета Јеротић. Беседа је била посвећена, како сећању на Растка Немањића – Светог Саву, тако и 100. годишњици рођења патријарха Павла. По Јеротићу, у том дијапазону дугом више од осам векова, у световној и духовној српској историји издвајају се три личности: Свети Сава, Доситеј Обрадовић и патријарх Павле. Сву тројицу је красила просветитељска улога у српском друштву и побожност, не религиозност, јер то није исто. Подуже је чувени, поштовани и учени академик Јеротић објашњавао од коликог је огромног значаја била мисија просвећивања српског народа, што су најуспешније радила ова тројица великана. Колико је то српски народ препознао и поштовао видело се код испраћаја на вечни починак патријарха Павла. Толика маса света, из целе Србије, није се никад, до тада, окупила у Београду. У миру божјем, сатима су чекали у километарски дугим редовима, да стигну до одра и поклоне се сенима дичног патријарха. Тада је свакоме, ко уме да промишља ствари, било очигледно да народ веома добро препознаје праве и заслужне људе у својим редовима и да их поштује.
Колико би само та просвећеност данас значила за друштвену атмосферу у којој битишемо. Демократски амбијент, правна држава и људска права су преко потребни српском човеку данас и овде. Те вредности никако да заживе на нашем животном простору. Траје изгледа у недоглед атмосфера да трећина гласачког тела, која изабире власт, терорише остале две трећине становништва. Таква су изборна правила која омогућују да је довољно за владање да на изборе изађе једва који проценат преко пола бирача, а онда половина од те половине бива довољна за неограничену власт. Кад се анализирају ти гласачи онда се показује да су поданичко робовског менталитета и неограничене, слепе  вере у владајуће гарнитуре. Да ли је уопште могуће остварити  просвећеност  таквих друштвених група.
Још је нешто значајно, што нас чини  поносним на овај наш ангажман. Двојица од ове тројице српских предводника су са крајишког војвођанског простора, који посматрамо и истражујемо. То су Доситеј Обрадовић и патријарх српски Павле. И то је крунска потврда да је српска дијаспора својој матици давала на дар увек оно највредније.

Милан Ливада