КУЛТУРА СЕЋАЊА НА КРАЈИШКИ НАЧИН

164. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 31.05.2016.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

КУЛТУРА СЕЋАЊА НА КРАЈИШКИ НАЧИН 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 164. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 23. до 29. маја 2016. године бележимо нека обележја у култури сећања на крајишки начин. Повод за ову белешку је 10. јубиларни Крајишки црквено-народни свесрпски сабор  Крушедолска звона,  одржан 28. маја 2016. у порти манастира Крушедол, на Фрушкој гори. Прва историјска паралела, која је аутору пала у очи, је 530 година од доласка чувене српске династије Бранковића у Срем и 25 година од доласка великог броја српских крајишких избеглица на сремски простор. Сеобе и деобе су, дакле, зла судбина Срба у полумиленијумском раздобљу. Друга битна одредница је да је сабор означен као свесрпски, што је свакако добра жеља и намера, али не још као реалност. Организатори су посегли за узором из даље прошлости. То је било доба када су, у временима владавине Аустроугарске, избегли Срби из матице на црквено-народним саборима износили захтеве за своја права. Сада, у ово наше доба, то чине крајишке избеглице, у контексту свесрпског питања. Добро би било да ова активност има свеопшту свесрпску подршку у култури сећања, што у крајишкој свести и савести још не постоји.
Шта је то култура сећања?! По тумачењу социолога култура сећања је целокупни поглед на свет који  сваку друштвену заједницу држи на окупу . У том погледу мора да постоји сагласност чега та заједница треба да се сећа. У избору ваља бити сигуран шта то треба да обележава и вредносно уздиже као сопствени догађај од конститутивног значаја. Крајишки догађај који је у фокусу наше пажње је нешто нечувено на европском простору. Српски крајишки народ је доживео злочиначко етничко чишћење 1995. године из петовековног завичаја, што се никада није десило ниједном другом европском етносу, од новостворене Хрватске, после распада заједничке југословенске државне заједнице. У највећем су броју крајишке избеглице ново животно станиште нашле овде у Војводини, захваљујући помоћи земљака који су раније дошли. Тај егзодус је кључни догађај у култури крајишког сећања. Као што су расути широм Србије тако избегли Крајишници различито поступају у обележавању сопствене трагедије. Нема братских разговора међу различитим крајишким групацијама, на шта их је упозорио патријарх српски Иринеј, поводом два протестна митинга у Бањалуци, само недељу дана раније. Веза између ова два догађаја је председник Републике Српске Милорад Додик који редовно долази на Крушедолски сабор. За такве крајишке нарави још је значајнији давни позив бившег српског патријарха Павла када је рекао: - Будимо људи иако смо Срби! Алузија је јасна: у људском и братском дијалогу нема проблема који се не може успешно решити. На жалост у досадашњој пракси превладавају нетрпељивости, због којих нема значајнијих резултата у ангажману крајишких удружења грађана. Најболније је то у области хуманитарног рада, јер готово да нема удружења која помажу најугроженијим крајишким избеглицама. Могу ли Крајишници ту своју ману временом превази остаје да се види.

Милан Ливада