КРАЈИШКЕ ЖРТВЕ И БОРЦЕ НИКО НЕ ПОМИЊЕ

236. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 24.10.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

КРАЈИШКЕ ЖРТВЕ И БОРЦЕ НИКО НЕ ПОМИЊЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 236. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 16. до 22.10.2017. године овај осврт је успомена на храбре крајишке борце, и жртве међу њима, у ослобађању Србије 1944. године од фашистичке окупације Наиме, 21. октобар је овде Дан сећања на жртве у Другом светском рату. И овај пут, као и увек, међу бројним комеморацијама најдирљивији је био Школски час у Крагујевцу, посвећен страдању неколико хиљада ђака. Сурово су недужну српску децу побили 1941. немачки окупатори у име њихове више расе!? Са дужним пијететом овај шумадијски град сваке године, 21. октобра, обележава ову своју непреболну трагедију. Пример Крагујевца је поучан за Крајишнике и Војвођане. На целом овом дугачком простору, од Книна до Вршца, никад са таквим пијететом нису приређиване комеморације најбруталнијим масовним ликвидацијама српског становништва: у Крајини од усташа, а у Војводини од мађарских окупатора и њихових квинслинга. Штавише, у дугом периоду комунистичке владавине говорило се како би то вређало национална осећања других народа и народности. Донекле је то исправљено у Војводини, у новије време, али је Крајина доживела нову страшну голготу у којој је уништена потпуно. Њено страдање не интересује српске владаре, али на жалост ни саме Крајишнике, а поготово њихове самозване предводнике.
Дан раније, 20. октобра, обележена је 73. годишњица ослобођења Београда. Припремљено је то на највишем државном нивоу. Утисак је аутора овог осврта да ни овај пут нису јасно речене стварне релације учешћа и доприноса јединица Народно-ослободилачке војске Југославије, у садејству са Црвеном армијом. Поготово није ни случајно споменуто учешће крајишких и војвођанских бригада. Наставља се стара пракса да се у приказу свесрпског амбијента, и догађаја у њему, како у прошлости тако и у ово наше доба, ствари уопштено интерпретирају. Једноставно речено приказују се онако како то одговара актуелној власти.

Милан Ливада

ПОРОДИЧНИ НЕСТАНАК У КРАЈИШКОМ ЗАВИЧАЈУ

235. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 17.10.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПОРОДИЧНИ НЕСТАНАК У КРАЈИШКОМ ЗАВИЧАЈУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 235. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 09. до 15.10.2017. године забележили смо један породични нестанак у крајишком завичају. У невиђеном насиљу, у Европи којој је тобоже заштита људских права најважнија, нестали су трагови вишевековног битисања на стотине хиљада српских крајишких породица. Овај породични нестанак о којем ћемо нешто рећи  описан је од једног њеног представника који је од средњошколских дана у Београду. Наиме, у Новосад-ском клубу, пријатном кутку љубитеља свога града Новог Сада, била је 11. октобра промоција књиге Храстово иверје, аутора Стевана Ј. Стојановића.
У двочасовној причи о садржају књиге и њеном аутору, испоставило се да је Стојановић један од више стотина хиљада Крајишника, који су трбухом за крухом морали да оду из исконског завичаја. Ево телеграфски неколико битних података из књиге. Преци Стевана Стојановића, у нека давна времена, преселили су се из личког села Шкаре, подно Велебита, у западнославонско Петрово село. Отада се у другом завичају родило четрдесет потомака Стојановића. После грађанског рата у Хрватској, деведесетих година минулог века, у Петровом селу је остао само један потомак Стојановића и то покатоличен.
Стеванова животна и радна биографија на занимљив начин је везана за престоницу. Кад је у родном селу завршио основну уписао се у индустријску школу у Београду. Његова сиромашна породица није имала новца да га даље школује, па је дошао тамо где су интернат и настава били бесплатни. Био је добар ђак и после добитка дипломе металског радника био најбољи међу металцима у једној београдској фабрици. Из рада је успешно завршио Економски факултет и потом отишао у политику. Као ангажованог члана Савеза комуниста, са факултетском дипломом, другови су га позвали да у Градском комитету СК Београда води економски сектор. Сада као пензионер у атару Сланкамена има викендицу, гаји воће и пече ракију.
На промоцији је рекао да је целог живота осећао моралну потребу да опише свој живот и нестанак породице Стојановић у старом завичају. Невичан писању радио је целу деценију на књизи Храстово иверје. Критика и пријатељи су похвално оценили то мемоарско дело. Добро би било да и други напишу истину о себи и својим прецима. Таква аутентична сведочанства су незамењиви извори сазнања о нашој крајишкој голготи. Питање је ко ће и да ли ће да чита та сведочанства. Познати актуелни песник крајишког порекла Милан Ненадић, у једном полустиху пророчански каже: "Биће нас само у књигама"!

Милан Ливада 

СА ЗЕМЉАЦИМА НА КОМЕМОРАЦИЈИ РАТНИЦИМА

234. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 10.10.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

СА ЗЕМЉАЦИМА НА КОМЕМОРАЦИЈИ РАТНИЦИМА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 234. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 02. до 08.10.2017. године бележимо приче из живота на бачкој равници - најплоднијој у Европи. Био сам са земљацима на комеморацији ратницима у недељу, 08. октобра 2017. године. Позвао ме много раније Кордунаш Ђуро Лацковић, који сада живи у Бечеју, да дођем, да ће бити свечаност посвећена ратницима. Казао је још да долазе наши Кордунаши из Кљајићева и других војвођанских места.
Равно је 45 година како сам новинар хроничар и документариста војвођанског про-стора и увек радо одем на догађаје да забележим приче из живота. У рано недељно јутро посматрао сам из аутобуса плодну и благородну бачку равницу - најплоднију у Европи. Новинарско сећање ме вратило у седамдесете године прошлог века када је овај простор доживео врхунац у економском развоју. Предњачила је Бачка у пољопривреди и индустри-ји. Била је у врху средње развијених европских регија. Посткомунистичке власти су је сро-зале у најсиромашнију, па тако сада на најплоднијој земљи живе најсиромашнији људи.
Ту причу ми је ненадано потврдио грађанин Бечеја. Стигао сам раније и застао крај  фонтане са десетак млазница у центру. Зауставио се човек на бициклу и готово вичући рекао: “То су сва радна места у Бечеју!” Био сам затечен и ништа нисам рекао, а незнанац је наставио: “Некад је овај град био најбогатији у Војводини, а онда је 15 хиљада људи остало без посла. То је и мене задесило, па се сад морам сналазити како знам и умем, радити било шта да прехраним децу. Сви су отишли преко границе, а власт каже како се незапосленост смањила.” Само сте ми допунили суморну слику јада наших људи коју гледам сваки дан - рекао см му на крају.
Главни догађај се у ствари свео на полагање венаца на спомен плоче ратницима поводом 8. октобра Дана ослобођења Бечеја у Другом светском рату. У кратким обраћа-њима спомињан је само СУБНОР, иако на месту сећања стоји табла са именима око двадесет бораца погинулих у ратовима од 1990. до 1999. године. Само је жена, по протоколу главни говорник, у две три реченице споменула ратнике 1999., али не и оне из 1990. То је наљутило групу од осам крајишких бораца, претежно Кордунаша, из категорије ратника деведесетих. Зато су напустили пензионерске просторије где је било дружење, уз војнички пасуљ. Отишли су у другу кафану.
    На тој другој локацији није се беседило само о рату. Чула се савремена прича која иде на срамоту наше државе. Причали су ратници из Кљајићева да су се у  Сомбору појавили изасланици из мађарске привреде. Траже радну снагу. Нуде месечну зараду од 500 евра, уз обезбеђено бесплатно становање и храну. Уз то ће оне који ангажман прихвате возити   једном месечно за викенд  њиховим кућама, а трошкове плаћају мађарски предузетници. Дотле наши државници плаћају 200 евра и грде оне који не прихвате!
      Наравно да неспомињање ра-тника из деведесетих на овој ко-меморацији није био једини раз-лог за њихов поступак. У ствари већ две деценије они траже од државе да их не понижава, већ да им призна заслужени статус. Сврстани су у удружења грађана што у ниједној озбиљној држави није случај. Кажу да су надлеж-ним државним институцијама, са нивоа свих борачких удруже-ња, упућени захтеви да борци свих категорија буду у јединст-веној државној организацији. Са правом кажу да су се борили за државу, она их је мобилисала и послала бездушно на тешка рат-ишта. Многи су погинули, многи се вратили као тешки инвалиди, други су без посла, трећи живе у беди и сиромаштву. Понавља се прича да Србија својим ратницима после боја окреће леђа.



Маилан Ливада
 

ВУКОВА И ОВА НАША ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ПРЕЗИРЕ СРПСКИ НАРОД

233. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  03.10.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ВУКОВА И ОВА НАША ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ПРЕЗИРЕ СРПСКИ НАРОД 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 233. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

У недељи од 25.09. до 01.10.2017. године бележимо како су ондашња Вукова и ова наша савремена српска (полу)интелигенција, у дијапазону од два века, презирале и пре-зиру свој народ. У свом чувеном спису Срби сви и свуда, који је и дан данас недоступан широкој српској јавности, Вук Стефановић Караџић оштро критикује српску господу и више сталеже због негаторског односа према своме народу. Оне не користи термин интелигенција, јер у првим деценијама 19. века када је овај спис настао, тај друштвени слој учених људи тек је био у настајању. Тада је у наредном фрагменту Вук записао:

       - За чудо је што и они од господе наше који су народ љубили и жељели му добро чинити, понајвише нијесу знали како ће, него су радили против своје жеље и намјерења! Ја мислим да овоме није други узрок него што им наука није прицијепљена на здрави народни разум, него су овај науком забунили и оставили га, а праве науке нијесу присвојили. За то се умотворинама народа нашега сва учена Европа чуди и диви, и њих ради народ наш слави и хвали, а умотворине су нашијех ученијех људи понај-више такове да им се свак ко их позна мора смијати и жалити народ што према себи нема ученијех људи...     

        Код пажљивог читања ове Вукове анализе, објављене 1836. године, са жаљењем осећамо да ни данас није боље. Однос ондашње Вукове више класе, као и господе, и ове наше савремене интелигенције према српскоме народу је био и остао негативан. После Вука ту слабост српске интелигенције жестоко је критиковао Арчибалд Рајс, швајцарски Немац, који је у Првом светском рату позван од српских власти да као стручњак прикаже Свету тешке злочине аустро-угарских агресора у Србији.  Заволео је српски народ, за који је говорио да је добар, и остао у Београду. Један од најумнијих Срба Слободан Јовановић пред Други светски рат је за српску интелигенцију рекао да је полу-интелигенција; да су најгори они са факултетом, јер мисле да им припадају све заслуге, па се понашају бахато и некултурно; због свега тога у Свету нас не поштују. 

Ми додајемо утиске о овој нашој данашњој интелигенцији, са којом живимо, посматрамо је и хроничарски бележимо њене погубне резултате по државу и народ. Откако је почела тзв. демократска транзиција, а траје то безмало пуне три деценије, у владајућим политичким групацијама и партијама уврежила се помама да је факултетска диплома важна, да би се било на власти и уз власт. Тако су настали, као нигде, бројни приватни факултети који су масовно штанцовали купљене дипломе. Нови академски грађани чврсто су запосели сва места у владајућим гарнитурама и свим њиховим институцијама. Колико су способни и успешни белодано се види и ко није близак власти једва преживљава, уз масовни бег младих у Европу. Од средњоразвијене европске Србије, какву су наследили, њиховим деструктивним деловањем направили су најсиромашнију европску државу.  

Милан Ливада