ВЛАДИКА ИРИНЕЈ:"ЗЛОЧИН ЗВАНИ РАЦИЈА"

249. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 30.01.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ВЛАДИКА ИРИНЕЈ:"ЗЛОЧИН ЗВАНИ РАЦИЈА" 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 249. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 22. до 28. јануара забележили смо неке акценте из комеморација посвећених страдалим у рацији у Бачкој, јануара 1942. године. У Шајкашкој, јужном делу Бачке, дуже од две деценије новогодишњи и божићни празници и, потом, цео јануар пролазе у знаку комеморација  невиним цивилним жртвама Срба, Јевреја и Рома, сурово погубљених од мађарских окупационих снага у јануару 1942. године. Тако је 76. годишњи-ца сећања почела 04. јануара у Чуругу, централни комеморативни скуп био је 23. јануара у Новом Саду, а завршило се 26. јануара у Бечеју. Српска је срамота што жртве ни до данашњег дана нису пописане. Говори се и пи-ше да је страдало око четири хиљаде Бачвана. Можда је најприближније то процењено у Новом Саду. Тамо говоре о хиљаду и три стотине невино побијених Новосађана.
          Први пут је епископ бачки Иринеј указао да је назив рација “лажни еуфемизам за
испланирано, организовано и на најсуровији начин изведено масовно убијање невиних и незаштићених људских бића. Зато ја употребљавам синтагму `злочин звани рација`” - нагласио је он. Да појаснимо да је еуфемизам поступак прикривања злодела, јер се за нешто страшно употребљава блага реч. Рација је, иначе, потера полиције за сумњивим особама. А у шајкашкој рацији јаке полицијске и војне снаге, што од домаћих Мађара и Немаца, што пристиглих из ондашње окупаторске фашистичке Мађарске, зверски су убијали цивиле: људе, жене, децу, целе породице... Била је јака зима, са снегом и минус 30 Целзијуса. Целе породице су насилно изгонили из кућа, у колонама одводили на обалу Ду-нава и живе бацали под лед велике реке.
Каква су била преживљавања осуђених на смрт најбоље илуструје случај једне
Новосађанке. Испричао је то врховни рабин Србије Исак Асиел на комеморацији у Новом Саду: - У реду за бацање у Дунав је стајала једна жена, млада мајка, госпођа Штајнер са сином Егоном. Имала је дивну црну косу. У једном тренутку, стигло је наређење да се обу-стави покољ. Вратила се кући, потпуно седа.
За наш поглед на шајкашку голготу битно је рећи да су на том простору у великој већини живели Срби. Многи су били крајишког порекла, као бивши граничари. Из њихових редова је великан Светозар Милетић. Они су у великом броју у Великом рату отишли у Српску војску и тако били победници. Ово је била одмазда поражених. Међу баченим под лед у Тису код Титела био је и тетак аутора овог текста Илија Рончевић, солунски добровољац. Најстарија његова ћерка, моја сестра десетогодишња Даница са обале је у плачу на мађарском дозивала: “Вратите ми мога тату!” 

М. Ливада



 

НАШИ ЕМИГРАНТИ СМАЊУЈУ СИРОМАШТВО

248. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 23.01.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

НАШИ ЕМИГРАНТИ СМАЊУЈУ СИРОМАШТВО 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 248. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
   
У недељи од 15. до 21. јануара, дакле на почетку 2018. године,  забележили смо један много битан показатељ сурове стварности у српском  друштву. Навршавају се равно три деценије његовог пропадања од средње развијене до најсиромашније земље у Европи. У том суноврату целокупног Српства, пред налетом агресивног американизма и европеизма, најгоре су прошли Срби Крајишници, о чијем страдању сведочи ова хроника.
           Зашто кажемо да та, не само крајишка  голгота, траје тридесет година? Зато што њену појаву и разорно трајање медијски пратимо у континуитету. Равно  пола века бити-шемо у медијској сфери, па је то и директно сведочанство. Први знаци озбиљне кризе у ондашњем југословенском друштву избили су на површину 1988. године. Заиста, није лако објаснити како је српски колективитет и сваки његов члан понаособ подносио и издржао тако дуго све оне ратове, крвави распад заједничке државе, политичке и економске кризе, свеколика посртања...?!
Који је то крунски атрибут који смо назначили у првој реченици овог осврта? То су дознаке из иностранства, које су у минулој години износиле више од 2,8 милијарди евра. Под том бирократском ознаком Народна банка Србије и надлежне државне институције бележе девизе које Срби из страних држава шаљу својим породицама или рођацима и на друге начине потроше овде у Србији. Од 2010. наовамо од дознака из иностранства држава је књижила годишње у просеку 2,75 милијарди евра. Ако је тачан податак да пошиљке девиза стижу на адресе око 800.000 људи,  у десет месеци у 2017. је сваком примаоцу стигло, у просеку, по 3.500 евра, или око 400 евра по становнику наше земље. Овакав обилан и стабилан прилив девиза благотворно делује и на платни биланс земље. Да није дознака, тврде упућени, Србија би се протеклих деценија много чешће суочавала са "бауком банкрота".
  У свакодневном животу то су они еври, долари или било која друга валута коју наши емигранти (у социјалистичко доба смо из звали наши радници на привременом раду у иностранству) унесу у Србију и тако смањују сиромаштво. Траје тај процес дуже од пола века, али српска владајућа политичка класа то не поштује. Баш смо за време новогодиш-њих и божићних празника у медијима читали критике да је девизни курс тада био нај-неповољнији у мењачницама, када су наши људи из расејања масовно боравили овде! Не пропушта држава ниједну прилику да опљачка сопствени народ!

Милан Ливада
     

САВЕЗ КРАЈИШНИКА СЛАВИО ДАН РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

247. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 16.01.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

САВЕЗ КРАЈИШНИКА СЛАВИО ДАН РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 247. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У другој овогодишњој недељи, од 08. до 14. јануара 2018. године, забележили смо неке за нас битне утиске са прославе Дана и Славе Републике Српске. Упоредо са централним слављем у Бањалуци, на Светог Стефана 09. јануара, славио је и Савез Крајишника овде у Новом Саду. То су удружења грађана у Војводини, чији су чланови пореклом са простора Босне и Херцеговине, а окупљени су као двојни завичајци у овај јединствени Савез. Заслужују све честитке и поштовање за такав однос према исконском завичају. Поново сам на том слављу помислио како би било корисно да се и ми из Српске Крајине и Срби из Хрватске тако понашамо. Истина је горка да ми немамо оно што они имају - Републику Српску, једини велики добитак Срба у крвавом распаду бивше заједничке државе Југославије. Ми смо тотални губитници на крајишкој голготи, највише разједињени у српском националном корпусу и несклони чврстом окупљању. Дај Боже да такву нашу лошу нарав колико толико промени Удружење Отаџбински покрет које претендује да делује као савез удружења Срба из Хрватске и Српске Крајине. На њихову иницијативу Матица српска је основала Крајишки одбор, па би у тој сарадњи могло нешто и да се учини.
Посебно ми је на овом слављу пажњу привукла несвакидашња опаска историчара Момчила Суботића. Он је иначе наше горе лист из Западне Славоније, а ради на Институту за савремену историју у Београду. Написао је осам књига, а најновија носи наслов Република Српска и Србија, политички процеси и перспективе. Свака част органи-заторима што су га позвали да са стручне стране буде главни беседник. У контексту казивања како је настала РС он је рекао да су на простору БиХ ратовала "три српска народа"! Додао је још да је за опстанак Српске као православног ентитета добар потез што се везала за Русију, јер је то једина гаранција за њено трајање. Доиста, овакве констатације су ретке, нити их српски медији преносе! У стварности свакодневно гледамо и слушамо преко медија клевете и оспоравања, од стране она два "бивша српска народа", како Српска нема право на постојање, нити исказивање српског идентитета. Само спомињање српског назива и имена у окружењу изазива расистичке дисквалификације. То остаје историјска константа, а српски званичници и бројни аутошовинисти, то не виде или неће да виде?!


Милан Ливада 

Нови, 39. број ГКуВ

***********************************

Срећну и успешну Нову, 2018. годину

жели Вам Глас Крајине у Војводини!

***********************************

Нови број Гласа Крајине у Војводини можете прелистати, кликом, горе изнад, на страницу 39. број

Редакција Вам жели пријатно читање!

ПАТРИЈАРХОВ ПОЗИВ ДА СПАСИМО САМИ СЕБЕ

246. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 09.01.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПАТРИЈАРХОВ ПОЗИВ ДА СПАСИМО САМИ СЕБЕ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 246. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај. 
У првој овогодишњој недељи, од 01. до 07. јануара 2018. године, све је било у знаку два највећа празника - Нове године и Божића. На смени две године увек је био обичај да се владајућа олигархија хвали успесима, што је нападно саопштавала грађанству преко медија. Није тога било овај пут јер власт нема чиме да се хвали у најсиромашнијој европској земљи. Зар им то нису јасно рекли експерти Светске банке на крају минуле године: да ни са румунским стопама привредног раста од пет до шест одсто не можемо за 20 година достићи садашњи ниво Европске уније?! Дакле, остајемо трајно укопани на дну, у поређењу са нашим окружењем, по свеукупним остварењима у српском друштву! 
Главна је била Божићна посланица патријарха српског  Иринеја. У њој је, чини се, најдраматичнији позив да спасимо сами себе. Цитирамо патријарха Иринеја: "... Ништа нам, драга децо духовна, неће вредети ни држава, нити уређени градови и села, ни економски напредак коме толико тежимо,  нити сва добра овога света, ако као народ постепено, али сигурно нестајемо, то јест ако више умиремо него што се рађамо."
Не спомену патријарх ни овај пут, у том контексту српског нестајања, како је и зашто је нестао српски крајишки народ са вековних огњишта на крајишкој голготи?! То је још једна потврда да крајишко питање у сфери свесрпског битисања за званичнике не постоји!

Милан Ливада

ТУМАЧЕЊЕ КЊИЖЕВНОГ СВЕТА ИВЕ АНДРИЋА У МАТИЦИ

ТУМАЧЕЊЕ КЊИЖЕВНОГ СВЕТА ИВЕ АНДРИЋА У МАТИЦИ

У последњој прошлогодишњој недељи од 25. до 31. децембра 2017., у Матици српској у Новом Саду, забележили смо нека занимљива тумачења порука из дела Иве Андрћа. Било је то последње беседништво у најстаријој културној институцији у Срба, од неколико посвећених нашем нобеловцу током минуле године, поводом 125. годишњице од Андрићева рођења. Сваки помен Андрића, поготово у Матици, код нас Срба Крајишника буди осећај поноса што је једини нобеловац српског рода наше горе лист. Уз Николу Теслу, Милутина Миланковића, патријарха Павла и многе друге Андрић је из првог ешелона великана које је српски крајишки народ подарио српском националном корпусу.
Овом приликом позната имена из књижевног света предочила су публици шта је Андрић записивао у његовим чувеним свескама током стваралачког ангажмана. Читао је у оригиналу најпознатије француске, енглеске, шпанске, немачке, руске и многе друге стране писце. Исписивао је, као што је и читао, у оригиналу, у споменутим свескама на француском, енглеском, шпанском, немачком, руском... одабране фрагменте и целе пасусе из чувених дела светских класика и то коментарисао. Најчешће је констатовао да се, већ после две три почетне реченице, налазио у чуду, престајао са читањем и дуго размишљао: како то да о истим фундаменталним темама битисања човечанства његови највећи умови на готово потпуно истоветан начин размишљају и свет тумаче?! Овакав став сврстава Андрића у сам врх мислећих људи у свету, наравно првенствено у свету књижевности, која је опет на челу умних творевина човечанства. Ту је и интелектуално поштење јер Андрић оставља критичарима да на страном језику провере оно о чему он пише, а инспирисано је ставовима странаца. Нобелова награда за књижевност је потврда светске вредности Андрићева књижевног стваралаштва.
Тумачи књижевног света Иве Андрића нису излазили из тог оквира и ширили објашњења на друштвени амбијент и конкретне српске (не)прилике у прошлости и актуелном времену. Српска књижевност је најкомпетентнији тумач дешавања у српском друштву кроз његову историју. Кажу да код Андрића има и она опаска да дођу времена када паметни заћуте, будале проговоре, а друштвени талог исплива на површину. Не налазимо ли ту алузију и на ово наше данашње време?!

Милан Ливада

ВОЈВОЂАНИ СПАСИЛИ 10400 ДЕЦЕ ИЗ БиХ У ВЕЛИКОМ РАТУ

245. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 26.12.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ВОЈВОЂАНИ СПАСИЛИ 10400 ДЕЦЕ ИЗ БиХ У ВЕЛИКОМ РАТУ  

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 245. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 18. до 24. децембра 2017. године у Новом Саду су обележили сто-годишњицу од велике хуманитарне акције у Великом рату. Ради се заиста о величанствен-ом доброчинству у суровим ратним условима. Војвођани су од 1914. до 1917. ратне године у своје домове примили и потпуно збринули 10400 деце из Босне и Херцеговине. Спасли су их тако од сигурне смрти.
И Војводина је тада, као и БиХ, била у саставу Аустроугарске која је извршила агресију на Србију и тако отпочела Велики рат. Посебно су окупационе власти наметнуле страшне законе над Србима, па су они у потпуности били без икакве заштите. Војска и полиција су добиле наредбе да се према никоме од српског становништва не сме поступати хумано, него над сваким изводити сурове репресалије. Додатни терор је спровођен над оним домаћинствима из којих су српски ратни добровољци отишли у војску нападнуте Србије. У тако суровој окупацији најгоре су пролазила незаштићена деца, првенставено ратна сирочад. Лутала су у групама по опустошеној Босни и Херцеговини и масовно умирала од глади, зиме и болести. Зачудо, у загребачким новинама, јер су сви српски листови били забрањени, појавило се непотписано писмо једне српске мајке Зашто ћутиш тужни Србине, у којем је предочила невиђено страдалаштво српске деце.
У Новом Саду је формиран Централни одбор за спашавање српске деце из БиХ, на чијем је челу био адвокат Коста Хаџи. Упућен је апел целом српском народу да спашава смртно угрожену ратну сирочад. Одзив је био велик. Широм Војводине бројна домаћин-ства су предусретљиво примала босанскохерцеговачку сирочад и подизала их равноправно са својом децом. Тако је Темишварска жупанија примила хиљаду малишана. Већи део деце је после рата трајно остао у Војводини, а део се у пролеће 1919. године вратио у БиХ. Мада се знало да су Хрвати чинили највеће ратне злочине над Србима нико није процесуиран. Када су из Босанског Петровца то тражили и показали ко су злочинци краљ Александар им је одбрусио: "Нећу дозволити да се клевеће мој хрватски народ!?" Још је једну чудну одлуку донео тај краљ ујединитељ. Уместо да га оптужи за бана је поставио писца расистичке пароле "Србе не врбе", коју Хрвати и у наше време, после сто година, користе!? Ваљда је то био најизразитији пример небриге српских владара за масовно страдање српског становништва. Народ је чинио доброчинства да својим српским страдалницима помогне колико је могао. То је узор који би ваљало да следе и данашње генерације, јер је то прека потреба, посебно српским крајишким избеглицама да се помогне. Међутим, хуманитарне активности у довољној мери нема! Шта се то десило са српским народом, сам Бог зна, а за његове владаре знамо да их то никад није занимало!

Милан Ливада