ВОЈВОЂАНИ СПАСИЛИ 10400 ДЕЦЕ ИЗ БиХ У ВЕЛИКОМ РАТУ

245. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 26.12.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ВОЈВОЂАНИ СПАСИЛИ 10400 ДЕЦЕ ИЗ БиХ У ВЕЛИКОМ РАТУ  

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 245. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 18. до 24. децембра 2017. године у Новом Саду су обележили сто-годишњицу од велике хуманитарне акције у Великом рату. Ради се заиста о величанствен-ом доброчинству у суровим ратним условима. Војвођани су од 1914. до 1917. ратне године у своје домове примили и потпуно збринули 10400 деце из Босне и Херцеговине. Спасли су их тако од сигурне смрти.
И Војводина је тада, као и БиХ, била у саставу Аустроугарске која је извршила агресију на Србију и тако отпочела Велики рат. Посебно су окупационе власти наметнуле страшне законе над Србима, па су они у потпуности били без икакве заштите. Војска и полиција су добиле наредбе да се према никоме од српског становништва не сме поступати хумано, него над сваким изводити сурове репресалије. Додатни терор је спровођен над оним домаћинствима из којих су српски ратни добровољци отишли у војску нападнуте Србије. У тако суровој окупацији најгоре су пролазила незаштићена деца, првенставено ратна сирочад. Лутала су у групама по опустошеној Босни и Херцеговини и масовно умирала од глади, зиме и болести. Зачудо, у загребачким новинама, јер су сви српски листови били забрањени, појавило се непотписано писмо једне српске мајке Зашто ћутиш тужни Србине, у којем је предочила невиђено страдалаштво српске деце.
У Новом Саду је формиран Централни одбор за спашавање српске деце из БиХ, на чијем је челу био адвокат Коста Хаџи. Упућен је апел целом српском народу да спашава смртно угрожену ратну сирочад. Одзив је био велик. Широм Војводине бројна домаћин-ства су предусретљиво примала босанскохерцеговачку сирочад и подизала их равноправно са својом децом. Тако је Темишварска жупанија примила хиљаду малишана. Већи део деце је после рата трајно остао у Војводини, а део се у пролеће 1919. године вратио у БиХ. Мада се знало да су Хрвати чинили највеће ратне злочине над Србима нико није процесуиран. Када су из Босанског Петровца то тражили и показали ко су злочинци краљ Александар им је одбрусио: "Нећу дозволити да се клевеће мој хрватски народ!?" Још је једну чудну одлуку донео тај краљ ујединитељ. Уместо да га оптужи за бана је поставио писца расистичке пароле "Србе не врбе", коју Хрвати и у наше време, после сто година, користе!? Ваљда је то био најизразитији пример небриге српских владара за масовно страдање српског становништва. Народ је чинио доброчинства да својим српским страдалницима помогне колико је могао. То је узор који би ваљало да следе и данашње генерације, јер је то прека потреба, посебно српским крајишким избеглицама да се помогне. Међутим, хуманитарне активности у довољној мери нема! Шта се то десило са српским народом, сам Бог зна, а за његове владаре знамо да их то никад није занимало!

Милан Ливада