ПРЕЋУТАНО НОВИНАРСТВО ЛАЗЕ КОСТИЋА

253. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 27. 02. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПРЕЋУТАНО НОВИНАРСТВО ЛАЗЕ КОСТИЋА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 253. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
  У недељи од 19. до 25. фебруара 2018. године забележили смо сазнанања о прећутаном новинарству познатог песника Лазе Костића. Десило се то на предавању Бардови српског новинарства које приређују Друштво новинара Војводине и Музеј Војводине. Предавач др Владимир Баровић, раније новинар а сада професор на Филозофском факултету у Новом Саду, је апострофирао занемарљив однос српске културне политике према великом песнику, визионару и журналисти. У широј јавности Костић је познат као велики песник, иако се он углавном представљао као журналиста! Читав радни век, 43 године, је живео од новинарског посла. 
Лаза Костић је био први председник Српског новинарског друштва које је установљено 1882. године. Био је врстан новинар чувене Заставе Светозара Милетића и главни уредник Српске независности листа либерала Јована Ристића. На Цетињу је био главни уредник Гласа Црногорца званичног листа књажевине Црне Горе у време владавине Николе Петровића. Прочуо се Лаза као дописник неких од најугледнијих европских листова свога времена. Посебно 1903. године код извештавања о преврату у Србији, када су убијени Александар и Драга Обреновић, чиме је ова династија престала да постоји. Пошто се прославио у европском новинарству Костић је желео да оснује новинску агенцију и један сасвим независтан политички лист, који би личио на најбоље уређиване новине из друге половине 19. века. Није нико прихватио да ту замисао финансира, па је идеја пропала. 
У том контексту је споменуто и Костићево учешће на Берлинском конгресу у саставу делегације Србије. Лаза је ту словио за најобразованијег учесника: говорио је неколико страних језика и био правник по вокацији. Тај историјски догађај је посебно значајан за нас Србе Крајишнике. Питао сам предавача да ли је у истраживањима пронашао неки новинарски текст Лазе Костића у којем пише да је независност Србије била условљена одрицањем од прекодринских Срба. Рекао ми је да на тако нешто није наишао. О чему се ради? Дајући независност Румунији, Србији и Црној Гори Бизмарк је наложио да уз уговор о српској државности иде тајни анекс којим она пушта низ воду сународнике на српском крајишком простору. Ненаписа чувени Лаза Костић ништа о томе! Зашто Срби ћуте о промашајима својих политичара? Да ли је `95. године у већем делу реализован тај пројекат, када је извршено брутално етничко чишћење Републике Српске Крајине? Није ипак све узето - остала је Република Српска. Докле ће матица на такав начин "штитити" своју српску дијаспору?! 

Милан Ливада                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             

ПРИЗНАЊА ЗАСЛУЖНИМ КРАЈИШНИЦИМА И ВОЈВОЂАНИМА

252. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 20. 02. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПРИЗНАЊА ЗАСЛУЖНИМ КРАЈИШНИЦИМА И ВОЈВОЂАНИМА 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 252. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
  У недељи од 12. до 18. фебруара 2018. године забележили смо културне и научне  свечаности  највишег државног ранга. Биле су у знаку сећања и одавања признања заслужним појединцима и институцијама. Св(и)е су пореклом са крајишко војвођанског простора. Највише домете у стваралаштву од националног значаја, у свесрпском амбијенту остварил(и)е су у минулом, 20. веку.
На Правном факултету у Београду, на којем је провела цео радни век, је одржана свечана академија, поводом 100. (стотог) рођендана професорке Смиље Аврамов. Занимљива је околност  да је, ова светски позната професорка међународног права, рођена на крајишкој голготи, у српској варошици Пакрацу, 15. фебруара 1918. године. Тада је, на крају Великог рата, са политичке карте света нестала Аустроугарска монархија, а на нашем животном простору је створена прва Југославија. На њен стоти рођендан није баш ништа остало од те заједничке државе. У Другом светском рату усташе су убиле једанаест члан-ова њене породице у логору Јасеновац. Овај некажњени геноцид оставио је неизбрисив траг у њој и утицао на то да злочин геноцида постане једна од централних тема њеног научног опуса. За нас Крајишнике је битно да је професорка Аврамов током 1991. и 1992. године била стручни консултант председника Републике Србије Слободана Милошевића. У том својству је учествовала на међународним конференцијама везаним за распад друге Југославије. Тада је бранила и статус Републике Српске Крајине, о чему је на Телевизији Војводине, као њен новинар, сведочио и аутор ове белешке. Због тога су је, у знаном српском маниру, оспоравале нове демократске власти.
Овде у Новом Саду, у којем је створена модерна српска култура, је одржана свечана седница Матице српске поводом 192. годишњице од њеног оснивања. Њен председник проф. др Драган Станић је обавестио масовни свечани скуп матичара да је превазиђен застој у ангажману из ранијих година, због смањења финансирања матичиних пројеката од Владе Србије. Ове године се кренуло у издавачку експанзију и биће велика ствар ако новац буде стизао овогодишњим темпом. Седницу је обележила надахнута беседа проф. др Мила Ломпара насловљена: Милош Црњански и Први светски рат. Са посебним доживљајем присутни су пратили великог говорника Ломпара о величини личности и књижевног дела једног од највећих српских писаца, поводом 125. годишњице његовог рођења. Двојици добитника који равноправно деле Змајеву нагараду Матице српске за најбоље збирке песама за 2017. годину уручено је најстарије српско књижевно признање. Прошло-годишњи лауреати су: Владимир Јагличић за Предграђе хоризонта  и Селимир Радуловић за Дах мале молитве. Заиста је за дивљење каква је галерија великана споменута током минуле недеље.

Милан Ливада

КАКО СЕ КРАЈИШНИК ОДУЖИО БАНАЋАНИНУ У ПЕСНИШТВУ

251. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 13. 02. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

КАКО СЕ КРАЈИШНИК ОДУЖИО БАНАЋАНИНУ У ПЕСНИШТВУ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 251. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
  У недељи од 05. до 11. фебруара 2018. године забележили смо један нови поглед на живот и дело Ђуре Јакшића, познатог родољубивог српског песника романтичарске епохе. Ради се о књизи Ђура Јакшић  једна епоха, аутора Милана Мицића, која је промовисана у Новом Саду у недељи на коју се односи наша хроника. Мицић је по вокацији историчар, приповедач и песник истовремено, што је заиста занимљив спој даровитости и образовања за интерпретацију живота и дела појаве какав је био Јакшић. Уз то његова мајка је из Српске Црње, старог банатског села, а отац из Војвода Степе, новог комшијског села насталог после Великог рата од настањених српских ратних добровољаца. Све те околности и сензибилитет аутора допринели су да је Јакшић свестарано приказан у новом светлу. Из нашег угла посматрања стања ствари, по регионалној одредници у свесрпском амбијенту, један Крајишник се са пијететом одужио једном Банаћанину, у сфери песништва.
Занимљива је још и околност да су у издавању ове књиге, уз Српску Црњу учествовали још Пожаревац, Крагујевац, Београд, Зрењанин, Кикинда и још нека места у којима је Ђура Јакшић службовао. Иначе, његова родна Српска Црња дуже од пола века баштини манифестацију, најпре под именом Липарске вечери, а потом Ђурини дани, у знаку сећања на великог песника.
Поента је Мицићева дела да се са ове историјске и временске дистанце Ђура Јакшић смести у епоху у којој је деловао. Шта то значи? Чак је промотер из Пожаревца рекао да би данас неки из Србије Јакшића послали у Хаг због његових родољубивих стихова!? А Ђурино време у 19. веку су обележиле националне револуције, међу којима је била и српска револуција, када су се формирале европске националне државе. Срби у матици су тај век дочекали у турском, а Срби на Западу у аустроугарском ропству. Средином тога века Срби су овде, предвођени Крајишницима, у Сремским Карловцима успоставили Српску Војводину. Због тога је дошло до мађарско-српског рата у којем је учествовао и млади Ђура Јакшић. Тај рат је изгубљен јер су европски господари једино Србима оспоравали право на национално и државно ослобођење и уједињење. У том контексту Јакшићево песништво се можда може означити као почетак племените мисије српске књижевности да буде верни предводник и пратилац српских настојања да буду слободан и самосвојан европски народ.

Милан Ливада

ДВА СРЕМЦА ПРВИ СРПСКИ НОВИНАРИ

250. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 06. 02. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ДВА СРЕМЦА ПРВИ СРПСКИ НОВИНАРИ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 250. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
Ово је пре свега наша јубиларна 250. хроника. То је,  заиста за посленике медијске сфере, велики јубилеј у нашем заједничком настојању да нашу Српску Крајину и посебно родни Кордун,  не прекрије тама заборава, којему су, на жалост, наши сународници веома склони. То баштињење српске крајишке културе је велика морална обавеза, пошто је њен допринос свеопштој културној историји српског националног корпуса огроман. Ми се са поштовањем односимо према драгоценом крајишком наслеђу и истрајавамо у ангажовању на његовом чувању и неговању као завет новим генерацијама.
Тако нам се десило да се у недељи од 29. јануара до 04. фебруара 2018. године, коју покрива 250 хроника, намести прича о два Сремца који су били први српски новинари. То је још једна потврда да из српског крајишког простора од Книна до Темишвара, названог венац Милоша Црњанског, потичу први ствараоци модерне српске културе у свесрпском амбијенту. Ради се о Димитрију Давидовићу који је прихватио идеју колеге Димитрија Фрушића да као студенти медицине покрену прве српске новине. Тако су се 23. августа 1813. године појавиле Новине сербске из царствујушчег града Вијене, без иједне вести из матице Србије, јер је то био услове Беча.  Био је то немерљив  допринос рађању модерне српске културе. Десило се то само три године после објављива-ња чувеног Сала дебелога јера либо азбукопротрес нашег Кордунаша Саве Мркаља. На 200. годишњицу од појаве тог списа - 2010. Матица српска је у репринт издању Мркаља означила као првог модерног реформатора српске ћирилице.
Друштво новинара Војводине и Музеј Војводине покренули су, баш у овој нашој недељи, у Новом Саду циклус предавања Бардови српског новинарства. Бивши новинар а сада др Владимир Баровић редовни професор новосадског Филозофског факултета, на катедри новинарства, са респектабилном елоквенцијом је представио оца српске штампе и писца Сретењског устава Димитрија  Давидовића, новинара, дипломату и државни-ка, како пише на спомен-плочи на његовој родној кући у Земуну. Знамење је поставило Удружење новинара Србије, које је за Дан српске штампе узело 23. август (1813.) када се у Бечу појавио први број Новина сербских,  које су покренули двојица Димитрија - Давидовић и Фрушић, обојица из Срема.
            Давидовић је 1821. године, са бечким образовањем (није заврашио медицину) и знањем пет страних језика дошао у Србију код кнеза Милоша Обреновића. Као учени Србин је био најзаслужнији за успешне преговоре са Турцима према којима је Србија била у вазалном односу; 1834. је покренуо Новине србске, а 1835. је написао Сретењски устав, по узору на ондашње европске државе. То нису прихватиле Велике силе да Србија има тако напредан државни акт и под притиском је устав повучен из примене после месец дана. Након тога Давидовић је пао у немилост код кнеза Милоша, изгубио је државну службу и умро у Смедереву, у беди. 

Милан  Ливада