Простодушно Васино сведочење

48. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 04.03.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ПРОСТОДУШНО ВАСИНО СВЕДОЧЕЊЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 48. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Наша хроничарска белешка за крајишко војвођански друштвени миље, у контексту свесрпских догађања у прошлости и у ово наше доба, за недељу од 24.02. до 02.03.2014, односи се овога пута на сведочење једног нашег Крајишника Војвођанина, обичног човека из нашег српскога народа. Била је на Железничкој станици у Новом Саду промоција друге књиге Планирани геноцид Васе Буњца.

Имао је Васа малу матуру, завршену пред сам почетак Другог светског рата, што је за ондашње прилике била реткост. Каже да је у исту школу ишао и Светозар Ливада. Право из школе су, два кордунашка дечака, отишли у партизане. Уживо је млади Васа посматрао геноцидно страдање свог српског крајишког народа. У младалачком заносу, у ратним данима није, наравно, то тако доживљавао. Био је партизан, члан Комунистичке партије Југославије и спреман да погине за Тита. У 14. години тешко рањен, са већом групом рањеника, пребачен је Васа у Бари, у Италију, на лечење. Када је 1944. године најављено да ће их посетити Тито Буњац је задужен да припреми рецитацију о Иви Лоли Рибару, који је дан раније погинуо. „Он га је убио“?! – мислећи на Тита, казао је, 70 година после, на овој промоцији своје књиге.

Радни век је провео на железници у Новом Саду. Из тога доба издвојио је две епизоде: прва је, да су возови јурили просечно 48 километара на сат, а данас једва 36. Друга је много деликатнија. На скупу комуниста у Новом Саду 1954, на коме је говорио високи комунистички функционер Пашко Ромац,

јавио се за дискусију и критиковао Тита! „Луда једна“ – казао је Буњац сам за себе и додао: „Спасио ме један частан човек из државне безбедности, који је успео да увери надлежне да немам ниједну мрљу“!

По пензионисању Васа Буњац је 35 година провео у својој викендици, на црногорском приморју, и писао своје књиге. Поента његове критике су Србо-комунисти који су нас упропастили и главни су кривци за ову нашу пропаст.

Шта рећи за ово простодушно сведочење једног обичног човека? Заслужује признање и захвалност: за упорност (каже да је 10 година писао књигу); и за осећај потребе да сведочи о томе како су Крајишници сатирани и затирани (био је, каже, сведок историје 20. века, а у партизанима су, по њему, 99 осто били Срби, а Хрвати су командовали!). Вредност овог сведочења је и у отрежњењу нашег крајишког човека, који је слепо веровао у лажну комунистичку идеологију, а онда се тешко разочарао на такав поступак власти према српском крајишком народу. Вредност је и у времену у којем се Васино дело појављује: управо је јуче, 3. марта, у Међународном суду правде у Хагу почело суђење за геноцид у грађанском рату од `91. до `95. између Хрватске и Србије. Дакле, никад краја нерасчишћеним српско-хрватским односима!

Милан Ливада