У престоници војвођанских Словака сад и некад

72. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 26.08.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

У ПРЕСТОНИЦИ ВОЈВОЂАНСКИХ СЛОВАКА САД И НЕКАД

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 72.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За седмицу од 18. до 24.08.2014, наметнула нам се необична тема актуелно ретро-спективна. Мислимо да је вишестуруко занимљива за нас данас и овде. Средином недеље, у среду 20.08.2014. био сам, најзад, у аква парку „Петроленд“, у непосредој близини Бачког Петровца. Колоквијално војвођански Срби Бачки Петровац зову престоницом војвођанских Словака. Тај супер модерни туристички, рекреативни и бањски комплекс, са геотермалном водом, дар је државе Словачке својим сународницима у средишту Бачке. Такво здање, по европским стандардима, прво је у Војводини. На жалост је тако, а могли би имати много таквих аква паркова с обзиром на број геотермалних изворишта.

Та слика модерног, на средини друге деценије 21. века, вратила нас је, у сећањима, на средину 18. века. Тада је ту био мајур Михаила Чарнојевића

(вероватно је био потомак оног Чарнојевића, који је довео Србе са Косова у Војводину). Било је то време, после потискивања Турака, када је Беч преузимао власт на данашњем војвођанском простору. Историчари кажу да је тада по неким проценама, у тој непрегледној панонској равници, јер Војводине у називу још није било – настала је тек 1848. године, живело од 20 до највише 100 хиљада Срба. Других национа није било.

Чарнојевић је био из Футога, који је тада имао само 8 кућа. Студирао је у Братислави, као и већина других имућних Срба, која је у то доба била престоница ондашње Угарске. Ту је стекао бројне пријатеље Словаке. Њима је даровао свој део имања, који Војвођани зову мајур, и прва група Словака је 1745. године, дошла на голо поље и ту безмало три века градила престоницу војвођанских Словака...

Дакле, од М. Чарнојевића до аква парка на средишту најплодније земље у Европи, прошло је пуних 270 година. У ондашње време Срби и Словаци су остварили завидно пријатељство, које се и данас манифестује у свакодневном животу на војвођанском простору. Нека и даље тако успешно траје.

Милан Ливада

Озакоњена обесправљеност за Крајишнике

71. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 19.08.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ОЗАКОЊЕНА ОБЕСПРАВЉЕНОСТ ЗА КРАЈИШНИКЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 71.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За седмицу од 11. до 17.08.2014, отварамо тему којом ћемо се трајније бавити у разним аспектима. Ради се о озакоњеној обесправљености прогнаног српског крајишког народа. Конкретан повод за овај осврт је новински извештај „Неће бити референдума о ћирилици“ у београдској „Политици“ од 13.08.2014. године. Наиме, Уставни суд Хрватске је прогласио делимично противуставним захтев да се цела Република реферндумски изјашњава о примени ћирилице. Са друге стране свео је то на локално питање Вуковара.

Знамо да су језик и писмо први и основни елементи државног, историјског, културног и свеколиког идентитета сваке нације понаособ. Нација која нема своје језик и не постоји. Оспоравање ћирилице као писма српског крајишког народа је негација његове богате и неспорне језичке културе за објективно посматрање стања ствари. У стварности, међутим, посматрамо беспоштедну примену хрватског државног права, којим се озакоњује обесправљеност Срба баш у свему.

Поражавајуће делује утисак да оштећена српска страна: прво, све то уопште не разуме; друго, ништа не чини да се било како, у некој форми сачува образ и достојанство понижених и увређених Крајишника и, треће, самопроглашени претенденти на улогу заштитника српских интереса уопште нису дорасли томе задатку и времену. Мора да изазива циничан подсмех код хрватске стране кад ови овде из егзила папагајски понављају како Хрватска ништа не чини да врати прогнанима одузета права?! Притом ти нелегитимни и некредибилни представници српских интереса користе хрватску терминологију, што их још више гура у ћорсокак.

Бог зна колико све ово данас и овде има аналогије са стањем после `45, када је било прокламовано братство јединство. Слушао сам тада, као дете и наравно ништа нисам разумео, да су кордунашки страдалници били запрепаштени и у чуду говорили: у каквом то братству и јединству треба да живимо са усташама из Слуња, који су нас клали, а сада их нико не дира?!

Мучна су то и болна осећања. Међутим, зар ћутање и нечињење није самопорицање и саучесништво у трагедији нестанка са вековних огњишта?

Милан Ливада

Један поглед на наше крајишко војевање

70. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 12.08.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ЈЕДАН ПОГЛЕД НА НАШЕ КРАЈИШКО ВОЈЕВАЊЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 70.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Пре обраде теме рећи ћемо да је ово 70. Недељна хроника... То је за посленике медијске сфере значајан јубилеј. Потврдили смо истрајност у хроничарском бележењу нечег што је битно за крајишко-војвођанску прошлост и садашњост. Таква синтеза, чини нам се открива истину о нама, дакако не пуну истину, нити претендујемо на то, али открива доста тога што је предуго била табу тема.

За августовску недељу, од 04.до 10.08.2014, наметнула ми се тема, много тугаљива, о којој се међу Србима Крајишницима није причало! Сто година је од Великог рата. У недељи у којој се емитије емисија Завичај биће равно сто година од Церске битке. На тој планини земље Србије извојевана је прва победа у Европи над неупоредиво надмоћнијом агресорском аустро-угарском армадом. Међу победницима је било и бораца из Крајине.

Једна епизода везана за Церску битку урезала ми се у трајно сећање. Битка је одавно била завршена. На бојном пољу неке две мање војне формације нису се предавале. Кад их је официр из победничке српске војске позвао да се предају из ровова је добио одговор: - Где сте ви видели да се Срби предају! Кажу, да су то били Личани, мобилисани од Бечке команде, јер је све до Дрине било аустријско царство.

Има ли трагичнијег сучељавања војника истог народа на бојном пољу, од којих су неки у непријатељским редовима?! Кажу да је Бечка команда намерно у ту битку гурнула много Срба Крајишника, који су тада били под њеном јурисдикцијом.

У том рату, у коме се прославила војска ондашње Србије, борило се на десетине хиљада српских ратних добровољаца из Крајине. Да њих није било Бог зна да ли би и било Солунског фронта? Несебично жртвовање крајишких добровољаца у победничкој српској војци даје нам пуно право грађанства у нашој матици. Са подозрењем и презиром се, међутим, из престонице гледало – и још се гледа - на Србе који су били на супротној страни, као да су они за то криви! Ваља и о томе говорити, јер разговор је лек за душу, како би се разјаснили наши крајишки расколи и остварило приближавање ставова.

Милан Ливада

ЈЕДАН ПОГЛЕД НА НАШЕ КРАЈИШКЕ РАСКОЛЕ

69. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 05.08.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ЈЕДАН ПОГЛЕД НА НАШЕ КРАЈИШКЕ РАСКОЛЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 69.
За прву августовску хронику, од 28.07. до 03.08.2014, определио сам се за кратак осврт на наше крајишке расколе данас и овде. Повод је Дан сећања на Крајину одржан у недељу 03.08.2014. у Руми, дан уочи 19. годишњице бруталног изгона српског крајишког народа са вековних огњишта од актуелне државе Хрватске. Томе догађају је посвећена и емисија Завичај коју слушате. Званични део Дана сећања..., колико сам разумео из разговора по кулоарима, од свих је оцењен као веома успешан. Након тога опуштени контакти у незваничном делу показали су дијаметрално супротне ставове, међусобно разилажење у мишљењима и узајамна супростављања у схватању онога што нам се десило. Све су то специфични конфликти у крајишком делу српског друштва, које је одувек конфликтно: рат између партизана и четника, рецимо, још увек траје, а посебно су анимозитети ескалирали у транзицији, за коју не знамо да ли је завршена или још увек траје на штету обичних људи!

На повратку аутобусом за Нови Сад, негде на висовима Фрушке горе, наметнуо ми се закључак да у нашој крајишкој друштвеној групи, са толиком масом увређених и понижених (како генијални Достојевски наслови свој чувени роман), и не може без спорења и свађа. Кажу да све срећне породице личе једна на другу, а несрећне су свака на свој начин фрустриране. Међу прогнаним Крајишницима готово да нема фамилије којој неко није погинуо, или јој је отета имовина коју су генерације вековима стварале... У свему су масе Крајишника обесправљене, без икаквих изгледа да добију било какву сатисфакцију.

Актуелни политичко-економски амбијент, као кључна детерминанта свеколиког људског битисања, прожет је погубним последицама дивљег капитализма, који је Србију срозао у најсиромашнију земљу у Европи. Зато ће конфликти у српском друштву у недоглед потрајати, у чему ће најгоре проћи крајишке избеглице!

　

Милан Ливада

　

　

Одржан "Дан сјећања" на Крајину

Јуче је у Руми, у организацији Координације "Крајина-Рума" одржан "Дан сјећања" на страдање Крајине, августа 1995.

Након парастоса на Градском гробљу, гдје постоји и спомен обиљежје свим пострадалим Србима у ратовима 1990.-1999., у Светосавском дому одржане се БЕСЈЕДЕ СЈЕЋАЊА.

Бесједили су Милан Ливада, уредник Гласа Крајине у Војводини, професорка у румској гимназији Нада Лончаревић, дипл. политиколог, мр Миодраг Линта, предсједник КУИ и народни посланик и Сава Смољановић, аутор емисије "Завичај".

У умјетничком дијелу програма наступили су: Дјечја и Женска пјевачка група КУД "Крајишник" из Руме, МПГ Изворне групе "Кордун" из Инђије, те рецитатор Влада Соколовић из Инђије.

Организована је и изложба књига, крајишких аутора, те промовисано посебно издање листа "Крајишка ријеч", посвећено деветнаестој годишњици страдања Срба Крајишника.


Фото извјештај: Сава Смољановић

Жито, свијећа, погача и вино за Крајишнике



Парастос на Градском гробљу у Руми

На парастосу је присуствовао и уредник Гласа Крајине у Војводини, Милан Ливада

Споменик пострадалим Србима у ратовима 1990.-1999. у Руми

Потомци Крајишника са ружама за погинуле

Полагање цвијећа

Полагање цвијећа

Исидора Југовић уз пратњу пјева пјесму - Ој Крајино

У "Бесједи сјећања" бесједили су, с лијева на десно: Миодраг Линта, Сава Смољановић, Нада Лончаревић
и уредник Гласа Крајине у Војводини Милан Ливада

 

 

Присутни слушају БЕСЈЕДУ СЈЕЋАЊА и читају "Крајишку ријеч"

 

Обраћање Миодрага Линте пуној сали слушалаца

Изложба књига крајишких аутора на којој су изложени и бројеви Гласа Крајине у Војводини

Хлеба и игара

68. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 29.07.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ХЛЕБА И ИГАРА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 68.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Наш је утисак да је јулска недеља, на коју се односи ова наша хроника од 21. до 27.07.2014. године, била у знаку хлеба и игара. Сви добро знамо да је одувек у оптицају она лаконска узречица: - Народу треба хлеба и игара! Хлеба да не буде гладан, а игара да се забави, како би власт могла неометано да ради шта хоће!

Како је то изгледало минуле недеље на српском глобалном нивоу? Прво, надлежни државни чиновници су сводили рачуне: колико је пшенице пожњевено и смештено у силосе, са благородних војвођанских поља под житом? Друго, ватерполо репрезентација Србије на Европском шампионату у Будимпешти играла је сјајно и пласирала се у финале. У моменту када сам ова размишљања послао за емисију Завичај, а то је било у недељу вече 27.07.2014, још није било познато да ли су српски ватерполисти остали шампиони Европе, или су вицешампиони. Међутим, то уопште није битно за оно што је смисао нашег коментара!

Поента је да су на оба сектора српски ратари и спортисти, међу којима су доминантни Крајишници Војвођани, остварили врхунске резултате на европском нивоу. Пожњевено је око 2,5 милиона тона хлебног жита, што је довољно за прехрану сопственог становништва, а биће подоста и за извоз. Овако велики успех у економији државе у мноштву разноврсних медија јесте забележен, али је то било онако успут, готово незапажено пласирано. Добре вести, које живот значе, за српске медије нису привлачне, као оне сензационалистичке, у којима су Срби руже. За разлику од пшенице ватерполо је и те како био: на телевизији директно преношен, а у писаним медијима се нашироко писало о свим детаљима. То је, наравно, добро, јер се у свету по успесима њених спортиста за Србију чује. Међутим, у овој сфери игара, које су нападно присутне у медијима, доминантни су садржаји који масе слуђују.

Наш је закључак, после разматрања актуелних резултата у битним секторима људског ангажмана, да Србија има потенцијале за сопствени препород, иако је у готово свему на последњем месту у Европи. Често од званичника чујемо да се овде, у српском миљеу, ништа не може покренути на боље?! Сматрамо да је таква критика необјективна!

Милан Ливада