Један поглед на наше крајишко војевање

70. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 12.08.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ЈЕДАН ПОГЛЕД НА НАШЕ КРАЈИШКО ВОЈЕВАЊЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 70.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Пре обраде теме рећи ћемо да је ово 70. Недељна хроника... То је за посленике медијске сфере значајан јубилеј. Потврдили смо истрајност у хроничарском бележењу нечег што је битно за крајишко-војвођанску прошлост и садашњост. Таква синтеза, чини нам се открива истину о нама, дакако не пуну истину, нити претендујемо на то, али открива доста тога што је предуго била табу тема.

За августовску недељу, од 04.до 10.08.2014, наметнула ми се тема, много тугаљива, о којој се међу Србима Крајишницима није причало! Сто година је од Великог рата. У недељи у којој се емитије емисија Завичај биће равно сто година од Церске битке. На тој планини земље Србије извојевана је прва победа у Европи над неупоредиво надмоћнијом агресорском аустро-угарском армадом. Међу победницима је било и бораца из Крајине.

Једна епизода везана за Церску битку урезала ми се у трајно сећање. Битка је одавно била завршена. На бојном пољу неке две мање војне формације нису се предавале. Кад их је официр из победничке српске војске позвао да се предају из ровова је добио одговор: - Где сте ви видели да се Срби предају! Кажу, да су то били Личани, мобилисани од Бечке команде, јер је све до Дрине било аустријско царство.

Има ли трагичнијег сучељавања војника истог народа на бојном пољу, од којих су неки у непријатељским редовима?! Кажу да је Бечка команда намерно у ту битку гурнула много Срба Крајишника, који су тада били под њеном јурисдикцијом.

У том рату, у коме се прославила војска ондашње Србије, борило се на десетине хиљада српских ратних добровољаца из Крајине. Да њих није било Бог зна да ли би и било Солунског фронта? Несебично жртвовање крајишких добровољаца у победничкој српској војци даје нам пуно право грађанства у нашој матици. Са подозрењем и презиром се, међутим, из престонице гледало – и још се гледа - на Србе који су били на супротној страни, као да су они за то криви! Ваља и о томе говорити, јер разговор је лек за душу, како би се разјаснили наши крајишки расколи и остварило приближавање ставова.

Милан Ливада