Озакоњена обесправљеност за Крајишнике

71. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 19.08.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ОЗАКОЊЕНА ОБЕСПРАВЉЕНОСТ ЗА КРАЈИШНИКЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 71.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За седмицу од 11. до 17.08.2014, отварамо тему којом ћемо се трајније бавити у разним аспектима. Ради се о озакоњеној обесправљености прогнаног српског крајишког народа. Конкретан повод за овај осврт је новински извештај „Неће бити референдума о ћирилици“ у београдској „Политици“ од 13.08.2014. године. Наиме, Уставни суд Хрватске је прогласио делимично противуставним захтев да се цела Република реферндумски изјашњава о примени ћирилице. Са друге стране свео је то на локално питање Вуковара.

Знамо да су језик и писмо први и основни елементи државног, историјског, културног и свеколиког идентитета сваке нације понаособ. Нација која нема своје језик и не постоји. Оспоравање ћирилице као писма српског крајишког народа је негација његове богате и неспорне језичке културе за објективно посматрање стања ствари. У стварности, међутим, посматрамо беспоштедну примену хрватског државног права, којим се озакоњује обесправљеност Срба баш у свему.

Поражавајуће делује утисак да оштећена српска страна: прво, све то уопште не разуме; друго, ништа не чини да се било како, у некој форми сачува образ и достојанство понижених и увређених Крајишника и, треће, самопроглашени претенденти на улогу заштитника српских интереса уопште нису дорасли томе задатку и времену. Мора да изазива циничан подсмех код хрватске стране кад ови овде из егзила папагајски понављају како Хрватска ништа не чини да врати прогнанима одузета права?! Притом ти нелегитимни и некредибилни представници српских интереса користе хрватску терминологију, што их још више гура у ћорсокак.

Бог зна колико све ово данас и овде има аналогије са стањем после `45, када је било прокламовано братство јединство. Слушао сам тада, као дете и наравно ништа нисам разумео, да су кордунашки страдалници били запрепаштени и у чуду говорили: у каквом то братству и јединству треба да живимо са усташама из Слуња, који су нас клали, а сада их нико не дира?!

Мучна су то и болна осећања. Међутим, зар ћутање и нечињење није самопорицање и саучесништво у трагедији нестанка са вековних огњишта?

Милан Ливада