Треба ли о Тесли још понешто значајно рећи?!

99. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 03.03.2015.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ТРЕБА ЛИ О ТЕСЛИ ЈОШ ПОНЕШТО ЗНАЧАЈНО РЕЋИ?!

         Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 99.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За последњу фебруарску и први дан прве мартовске недеље, од 23.02. до 01.03. 2015, издвојили смо утисак из посете Музеју Николе Тесле у Београду. Наиме, већа група пензионера Радио Телевизије Војводине из Новог Сада, посетила је 27. фебруара три знаменита београдска културно историјска споменика, међу којима је био и Теслин музеј. Све је на том пункту сећања на генијалног Србо-Американца на највишем нивоу, што и  приличи славном проналазачу.

         Из казивања домаћина запазили смо две ствари, од којих је једна много битна. Прво је, што организоване групе, каква је била наша, јако ретко посећују Теслин музеј. Више се интересују странци него Срби! Друго је да у спомињању Теслиног порекла нема убедљивог става, што је и те како важно, јер и Хрватска хоће да има Музеј Николе Тесле?!  За ту околност, чини се, крунски је документ изјава млодог Николе Тесле у Београду 1892. године. То је био једини боравак овог Србина у својој матици. У сусретима са највишим државним, научним и књижевним великанима ондашње Србије Тесла је више пута јасно говорио да га радује што „Српство напредује“, јер је тада био очигледан свеукупни развој. Говорећи о раду на бројним изумима изјавио је да ће „бити срећан, ако их оствари, што су они дело једног Србина“. Ово су само два фрагмента из ширег панегирика националном осећању и припадању. Тада је његов родни лички Смиљан територијално припадао Аустроугарској. Није још било ни помена о некој заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца. До краја живота, у разним приликама, велики научник и родољуб је понављао такав чврст став, веома ретко додајући југословенство, а колико знамо хрватство никада.  

Теслин став, у смислу националне припадности, је био јасан и недвосмислен, а тиме и најзначајнији доказ његовога односа према том питању. Наш је утисак да српски промотери личности и дела Николе Тесле не виде значај овог обележја из његове биографије, па га и не саопштавају на пригодан начин. Не можемо ми забранити да генијалног грађанина света својатају и други, али би тога мање било, а можда не би ни било, да смо стално на пристојан начин понављали колико је и по чему Тесла исконски наш.

Милан Ливада