ТАНТАЛОВЕ МУКЕ ПРЕОСТАЛИХ И СРБА ПОВРАТНИКА У КРАЈИНУ

305. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 09.04.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ТАНТАЛОВЕ МУКЕ ПРЕОСТАЛИХ И СРБА ПОВРАТНИКА У КРАЈИНУ

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 305.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 01. до 07. априла 2019. године забележили смо Танталове муке  преосталих и Срба повратника у Крајину. Мучна прича, скинута са Интернета, потврђује тврдње оних који знају тамошње прилике, да је притисак на остатке остатака Срба у Хрватској  драстичнији него 90. година минулог века, уочи грађанског рата и распада заједничке државе. Танталове муке двоје Срба забележио је репортер Новости у Цетинграду, на Кордуну. То подручје спада међу најнеразвијеније општине у Хрватској. Нема привредне делатности, нема лекара, нити јавног превоза до најбилижег Слуња. Зато у тешким социјалним приликама живи 2.027 мештана на 140 километара квадратних.

            Главнина приче се односи на муке Пере Раусављевића, који у родној кући живи сам. Било је то некад газдинско имање. Кад су Срби прогнани 1995., Перин брат Миле Раусављевић, са породицом је избегао у Шабац. Њему је, у оставинској расправи, припало власништво над кућом и земљом, а Перо је остао да живи са мајком. Она је умрла 2008. године, и по причи Миле Раусављевића, Перо није прихватио да оде у Шабац код брата, нити је хтео у дом, остао је да живи сам. Добио је симболичну социјалну помоћ из општине Слуњ, која ни приближно није довољна за живот иоле достојан човека. Кућа је временом пропала, кров прокишњава, а нема ни текуће воде за пиће. Горе му је од овог зла што свакодневно доживљава разна злостављања. Нема мира од комшије преко пута, пушта овце на кућни праг, удара га рогљачама. Када посије грах, комшија пусти овце и оне све поједу. Нападају га, псују, руже, прете да ће га убити, да ће га истерати из куће, да нема право да живи у сопственој кући, говоре му да иде у Србију, јер ништа није његово. Он им одговара како ништа нема кад је ту рођен и на основу тога има право на миран живот, и наглашава да из своје куће неће нигде. Полиција га не штити, а помаже му једино комшиница Мирјана Матић.

            Тек је Мирјанина прича непорециво сведочанство да су Срби тотално обесправљени. Каже да се са мужем вратила у Цетинград 2002. године. Био је брачни пар Матић тада у петој деценији живота, али пуни снаге и воље да се боре за живот на родном огњишту. Међутим, све што поору и посеју поједу дивље животиње. Имају трактор стар 45 година који је у распадању. Ако нешто и успеју да произведу, немају коме продати или продају испод сваке цене. Имају три краве и коња. Немају ни телевизију, ни радио. Живе на главној цести а немају расвету. Само километар-два даље, у истом селу, на истој цести, расвета постоји, али доље је концентрисано хрватско становништво. Сваки четвртак оде на плац у Слуњ где једино нешто заради. Продаје јаја и сир по двоструко нижим ценама него остали. Добро је када до ње дођу непознати људи, али они који знају ко је вређају, премештају јој ствари по плацу, говоре да иде у Србију. Каже да је данас на Кордуну теже него када су се вратили 2002. године.

            Милан Ливада