СПОРЕЊА ВЛАДЕ И СИНДИКАТА ОКО БЕДНОГ ЖИВОТА ПОДАНИКА

320. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 23.07.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

            СПОРЕЊА ВЛАДЕ И СИНДИКАТА ОКО БЕДНОГ ЖИВОТА ПОДАНИКА   

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 320.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

                У недељи од 15. до 21. јула 2019. године забележили смо како се Влада и синдикати у земљи Србији споре око тога за колико мрвица могу да побољшају бедни живот великог броја њихових поданика. Овде је реч само о онима који су у сфери рада, а о незапосленима и нашим крајишким избеглицама брига је спорадична. Ту животну ситуацију увређених и понижених најрељефније одсликава поређење минималне месечне радничке зараде и минималне потрошачке корпе. У овом тренутку минималац од око 27.000 динара прима 350.000 радника у Србији, док минимална вредност потрошачке корпе у просеку износи око 36.000 динара. Владин министар за рад и запошљавање најавио је током ове године разговоре о минималнцу, да би тек у 2020. дошло до повећања. Он предлаже повећање од шест, док синдикати захтевају десет одсто.

            Горак утисак оставља ово натезање државних институција око друштвеног стан-дарда најсиромашнијег дела друштва. Ако узмемо да 350.000 српских радника са минимал-цем од 27.000 месечно живи у четворочланој породици онда се ради о безмало милион и пет стотина хиљада чланова српског друштва који живе у беди и сиромаштву. А Влада је спремна да им удели мрвице у платама које опет не досежу потрошачку корпу!? На другој страни највиши државни званичници се размећу хвалисањем: како имају привредне резултате; како је Србија лидер у страним инвестицијама; како се у Србији може лепо живети са 150 евра месечно и сл. Питамо се какви су то резултати кад за раднике има тако мало? Кад су распродавали привреду говорили су да нуде стручну и јефтину радну снагу! Ето то су обећање остварили на штету својих поданика, а они што су добро обећавали - показало се да су биле голе лажи. Шта онда остаје најугроженијем делу српског друштва? Не видимо ништа друго него: ћути и трпи!

            Из ове пензионерске сфере дуго размишљам зашто међу нама Крајишницима, као најугроженијем делу српског друштва, нема наших сопствених хуманитарних организација, које би првенствено помогле нашим људима да бар не гладују?! Иако је од прогона са вековних огништа у Српској Крајини прошло четврт века нема ни помисли, а камоли ангажмана да разни облици хуманости и солидаризма међу крајишким избеглицама заживе и олакшају патње у њиховом бедном жиоту. Један од разлога је можда делимично и тај што држава рецимо опорезује путем ПДВ и хуманитарну помоћ. Међутим, суштина је те равнодушности према страдању сународника у наслеђу из прошлости, које нас подсећа да никад у целини српског друштва, а у владајућим слојевима у потпуности, није било наклоности и бриге према тешко страдалим у ратовима и жртвама политичких обрачуна у миру. Нису ни страдали међусобно показали неко удруживање да заједнички олакшају своје патње. Шта онда друго него нека свако подноси своју патњу како зна и уме!

            Милан Ливада

СРПСКА РАВНОДУШНОСТ И ЗАБОРАВ НА СТРАДАЊЕ НАРОДА

319. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 16.07.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

            СРПСКА РАВНОДУШНОСТ И ЗАБОРАВ  НА СТРАДАЊЕ НАРОДА   

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 319.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

                У недељи од 08. до 14. јула 2019. године забележили смо на примеру Кљајићева понешто од погубних последица српске равнодушности и заборава на страдање нашег народа. Удружење бораца свих ратова у 20. веку, у том великом бачко-кордунашком селу, приредило је 06. јула комеморацију у знак сећања на 04. и 07. јул, који су више од 40 година били велики државни празници током комунистичке владавине. Прави је то гест у култури сећања, која је иначе слаба карика у српском памћењу,  на учешће и страдање у ратовима минулог века.

             Међутим, сам садржај манифестације би могао да буде богатији у смислу да то буду прави часови завичајне историје. Јер, борци Кљајићева би могли, а још више требали, да проговоре о многим табу темама, како у старом завичају Кордуну, тако и овде у новом станишту у Бачкој. Морална је то обавеза према свима из њихове средине, који су из патриотских побуда добровољно или насилном мобилизацијом ратовали и погинули на европским фронтовима или невино страдали у агресорским репресалијама на српски простор. Чуо сам баш овом приликом од Илије Радичанина, борца из последњег рата и нашег сарадника у овом списатељском ангажману, да су тек сада открили и пописали неколико српских ратних добровољаца. Додаје Илија да су мислили да међу њима Солунаца није ни било. Наравно да су се тим заборавом тешко огрешили о њихове комшије ратнике из Првог светског рата. Донекле су се искупили сада на стогодишњицу од Великог рата. Из Другог светског рата борци Кљајићева су остали дужни да попишу жртве са Кордуна, одакле су доселили овде. Постоји спомен плоча да Кљајићево никада неће да заборави, колико се сећам више од 400 жртава фашистичког терора на Кордуну. Потпуно је сећање кад се свака жртва поименице попише. Још је довољан број живих који се свих њих сећају и ваљало би бар једну спомен књигу написати за незаборав. Јер, заборав је варварство, а заборав жртве је њено друго убијање! Зашто се не би руководили геслом јединог нобеловца српског рода Иве Андрића да је свака жртва светиња.

            Није ово никаква критика него залагање да се у спомену на жртве унесе више дужног пијетета. На жалост немају у Кљајићеву у томе да се на некога угледају. Јер, ни надлежне државне институције и званичници не баштине достојно памћење и обележавање битних историјских датума и личности у њима. Тако је на највишем државном нивоу у обележавању 100. годишњице од Првог светског рата, у само две реченице записано да су учествовали и српски ратни добровољци!? Били су то махом наши Крајишници и њихов допринос у блиставим српским победама био је немерљив! Међутим, све српске власти, још из турског доба, уопште нису бринуле колико ће српског народа страдати! Биле су равнодушне чак и према најзаслужнијим борцима, који су после Првог светског рата просили по улицама. Оне су трасирале стратегију заборава и равнодушности, као неопростиво варварство према страдалима, које се пренело и на народ!

            Милан Ливада

САМО ЗВАНИЧНА ВЕРЗИЈА И МАЊЕ ОД ТОГА

318. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 09.07.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

            САМО ЗВАНИЧНА ВЕРЗИЈА И МАЊЕ ОД ТОГА    

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 318.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 01. до 07. јула 2019. године забележили смо како се у Кљајићеву сећају некадашњих државних празника 04. и 07. јула?! У једној реченици сажето: - чине то само у оквирима званичне  верзије и мање од тога! Пошто у званичној државној номенклатури Србије тих празника више нема онда је разумљиво зашто су се досељени Кордунаши, сада и Бачвани, прилагодили новим околностима. Тако су у минулу суботу. 06. јула борци свих ратова обележили бивше велике државне празнике 04. и 07.јул. Изгледа да су се организатори изненадили одзивом како домаћих бораца, тако и гостију из Београда, Новог Сада, Сомбора и других места. У овом обележавању датума из Другог светског рата учествовало је око стотину углавном бивших ратника.

            Централни комеморативни чин се састојао у одавању поште свим погинулим ратницима и полагању венаца на спомен обележја у центру села. Ту је спомен биста народном хероју Милошу Кљајићу по којем је бивше швапско село Крњаја променило име у Кљајићево, по жељи досељених Кордунаша после Другог светског рата. На посебној спомен плочи је исписан текст да Кљајићево неће заборавити више од 400 жртава фашистичког терора на Кордуну. Пропуст је што ове жртве нису поименице  пописане и бар у посебној спомен књизи чуване у посебној спомен соби. Треће обележје је поименице посвећено неколицини, још не свима погинулим у ратовима од 1991-1999. године. Била је кратка беседа председника удружења свих бораца из овог великог бачког села са око шест хиљада становника.

            У наставку програма вредно је споменути представљање књиге Обичаји, вјеровања и свакодневни живот Срба на Кордуну, аутора Миле Боснића. Само аутор је говорио о мотивима, садржају и око деценију и по рада на овом делу. Утисак је после првог прелиставања да је Боснић студиозно и квалитетно обрадио у наслову наведене карактеристике Кордунаша у прошлости,  јер тога нашег завичаја више нема. То је још једно вредно сведочанство о постојању микро српског простора и српског крајишког народа на њему, који је доживео монструозне хрватске злочине, који је клан, недоклан, а остатак закланог народа брутално протеран од нових хрватских власти.

            Поента је овог осврта на културу кордунашког борачког сећања да би овакве комеморације имале потпунији смисао кад би биле компоноване као часови завичајне историје. Јер, двоструки завичајци Кордунаши Бачвани имају и те како шта да кажу            о сво-јој прошлости како тамо на Кордуну, тако и овде у Бачкој, због у многоме лажне историје какву смо учили. Сада су многе истине постале јавне и зашто се о њима не би смело причати. Зар овај догађај није био прилика да у Кљајићеву кажу своје мишљење о томе зашто само борцима Војске Републике Српске Крајине, ни после четврт века од пада Крајине у Србији није признат борачки статус?! Наравно да и овде добро знају какве су репресалије у прошлости доживели они који су само проговорили оно што властима није било мило! Али, докле да траје оно поданичко: - Вежи коња где ти паша каже?!

            Милан Ливада

ВИДОВДАН У БАНАТСКОМ КАРАЂОРЂЕВУ

317. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 02.07.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

            ВИДОВДАН У БАНАТСКОМ КАРАЂОРЂЕВУ   

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 317.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 24. до 30. јуна 2019. године забележили смо како је у Банатском Карађорђеву обележен велики српски светац Видовдан. Траје ова специфична светковина у овом великом селу већ три деценије. Везана је за активност групе одлучних и енергичних верника у претпоследњој деценији минулог века, кад је почела да се љуља владавина тврдог комунизма. Одлуче они да праве цркву у селу које је било симбол партизанског отпора у Другом светском рату, када је Банат био под директном окупацијом Трећег Рајха. Спомен на то војевање достојно је обележен новом спомен школом у центру села. У школи је спомен соба са сталном изложбом и богатом документацијом о учешћу овог села у Народноослободилачкој борби од 1941-1945. године. Испред школе је споменик и спомен плоче са именима свих погинулих у том ратном раздобљу.

            Све би било у реду у тој култури сећања на партизанско ратовање и погинуле Карађорђевчане да комунисти нису бранили сећање на српске ратне добровољце и њихове заслуге у победи Србије у Првом светском рату. Да парадокс буде већи и комунисти су у овој микро средини били потомци Солунаца, који су 1921. године доселили на овај празан простор. Да подсетимо да је високи комунистички функционер Србин Александар Ранковић 1947. године потписао несхватљиву наредбу, којом се забрањује рад добровољачких удружења, јер су она по сулудој комунистичкој дисквалификацији добила етикету да су профашистичка организација!? Такав српско српски конфликт у Банатском Карађорђеву превазишла је споменута група Карађорђевчана са почетка ове приче. Уз блиску сарадњу са ондашњим Владиком банатским Амфилохијем саградили су лепу цркву у центру села поред школе и прво богослужење је било на Видовдан 1990. готине. Испред цркве је временом постављен споменик војнику Солунцу и спомен табле са именима погинулих добровољаца из овог села за ослобођење Србије у Првом светском рату. Отада се сваки Видовдан у Банатском Карађорђеву слави у присуству владике банатског из Вршца.  

            Међу водећим активистима у овој групи били су Љубомир Љубиша Кокотовић и Вукашин Вуле Вујичић, пријатељи и сарадници аутора ове хронике. Више година уназад одлазим на ову светковину. Овај пут је било нешто мање присутних него раније. Питам Вулета: - Да ли вас то бивше комуњаре, како их поспрдно зовете, бојкотују и на Видовдан? Не одговори ми јасно и директно, већ се само загонетно насмеши и прозбори: - Има и тога! Није то случај само овде, него је видљиво на свим пунктовима да нетрпељивост и рат између партизана и четника, као и између партизана и добровољаца, не престаје - на свесрпску срамоту! Докле тако?!

            Милан Ливада

Нови, 48. број Гласа, прочитајте на блогу

Поштовани читаоци,

постављен је и 48. број Гласа, који покрива раздобље мај - јун 2019.
Кликните у заглављу на страницу 48. број и пред вама је садржај новог броја.

Пријатно читање!

Редакција