319. Недељна хроника за Радио
Фрушка гора, за 16.07.2019.
од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај
СРПСКА РАВНОДУШНОСТ И ЗАБОРАВ НА СТРАДАЊЕ НАРОДА
Желимо добро вече поштованим
слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је
наша 319.
Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију
Завичај.
У недељи од 08. до 14. јула 2019. године
забележили смо на примеру Кљајићева понешто од погубних последица српске
равнодушности и заборава на страдање нашег народа. Удружење бораца свих ратова
у 20. веку, у том великом бачко-кордунашком селу, приредило је 06. јула
комеморацију у знак сећања на 04. и 07. јул, који су више од 40 година били
велики државни празници током комунистичке владавине. Прави је то гест у
култури сећања, која је иначе слаба карика у српском памћењу, на учешће и страдање у ратовима минулог века.
Међутим, сам садржај манифестације би могао да
буде богатији у смислу да то буду прави часови завичајне историје. Јер, борци
Кљајићева би могли, а још више требали, да проговоре о многим табу темама, како
у старом завичају Кордуну, тако и овде у новом станишту у Бачкој. Морална је то
обавеза према свима из њихове средине, који су из патриотских побуда добровољно
или насилном мобилизацијом ратовали и погинули на европским фронтовима или
невино страдали у агресорским репресалијама на српски простор. Чуо сам баш овом
приликом од Илије Радичанина, борца из последњег рата и нашег сарадника у овом
списатељском ангажману, да су тек сада открили и пописали неколико српских
ратних добровољаца. Додаје Илија да су мислили да међу њима Солунаца није ни
било. Наравно да су се тим заборавом тешко огрешили о њихове комшије ратнике из
Првог светског рата. Донекле су се искупили сада на стогодишњицу од Великог
рата. Из Другог светског рата борци Кљајићева су остали дужни да попишу жртве
са Кордуна, одакле су доселили овде. Постоји спомен плоча да Кљајићево никада
неће да заборави, колико се сећам више од 400 жртава фашистичког терора на
Кордуну. Потпуно је сећање кад се свака жртва поименице попише. Још је довољан
број живих који се свих њих сећају и ваљало би бар једну спомен књигу написати
за незаборав. Јер, заборав је варварство, а заборав жртве је њено друго
убијање! Зашто се не би руководили геслом јединог нобеловца српског рода Иве
Андрића да је свака жртва светиња.
Није ово никаква критика него
залагање да се у спомену на жртве унесе више дужног пијетета. На жалост немају
у Кљајићеву у томе да се на некога угледају. Јер, ни надлежне државне
институције и званичници не баштине достојно памћење и обележавање битних
историјских датума и личности у њима. Тако је на највишем државном нивоу у
обележавању 100. годишњице од Првог светског рата, у само две реченице записано
да су учествовали и српски ратни добровољци!? Били су то махом наши Крајишници
и њихов допринос у блиставим српским победама био је немерљив! Међутим, све
српске власти, још из турског доба, уопште нису бринуле колико ће српског
народа страдати! Биле су равнодушне чак и према најзаслужнијим борцима, који су
после Првог светског рата просили по улицама. Оне су трасирале стратегију
заборава и равнодушности, као неопростиво варварство према страдалима, које се
пренело и на народ!
Милан Ливада
Нема коментара:
Постави коментар