320. Недељна хроника за Радио
Фрушка гора, за 23.07.2019.
од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај
СПОРЕЊА ВЛАДЕ И СИНДИКАТА ОКО БЕДНОГ
ЖИВОТА ПОДАНИКА
Желимо добро вече поштованим
слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је
наша 320.
Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију
Завичај.
У недељи од 15. до 21. јула 2019. године
забележили смо како се Влада и синдикати у земљи Србији споре око тога за
колико мрвица могу да побољшају бедни живот великог броја њихових поданика. Овде
је реч само о онима који су у сфери рада, а о незапосленима и нашим крајишким
избеглицама брига је спорадична. Ту животну ситуацију увређених и понижених најрељефније одсликава поређење минималне
месечне радничке зараде и минималне потрошачке корпе. У овом тренутку минималац
од око 27.000 динара прима 350.000 радника у Србији, док минимална вредност
потрошачке корпе у просеку износи око 36.000 динара. Владин министар за рад и
запошљавање најавио је током ове године разговоре о минималнцу, да би тек у
2020. дошло до повећања. Он предлаже повећање од шест, док синдикати захтевају
десет одсто.
Горак утисак оставља ово натезање државних
институција око друштвеног стан-дарда најсиромашнијег дела друштва. Ако узмемо
да 350.000 српских радника са минимал-цем од 27.000 месечно живи у
четворочланој породици онда се ради о безмало милион и пет стотина хиљада
чланова српског друштва који живе у беди и сиромаштву. А Влада је спремна да им
удели мрвице у платама које опет не досежу потрошачку корпу!? На другој страни
највиши државни званичници се размећу хвалисањем: како имају привредне
резултате; како је Србија лидер у страним инвестицијама; како се у Србији може
лепо живети са 150 евра месечно и сл. Питамо се какви су то резултати кад за
раднике има тако мало? Кад су распродавали привреду говорили су да нуде стручну
и јефтину радну снагу! Ето то су обећање остварили на штету својих поданика, а
они што су добро обећавали - показало се да су биле голе лажи. Шта онда остаје
најугроженијем делу српског друштва? Не видимо ништа друго него: ћути и трпи!
Из ове пензионерске сфере дуго
размишљам зашто међу нама Крајишницима, као најугроженијем делу српског
друштва, нема наших сопствених хуманитарних организација, које би првенствено
помогле нашим људима да бар не гладују?! Иако је од прогона са вековних огништа
у Српској Крајини прошло четврт века нема ни помисли, а камоли ангажмана да
разни облици хуманости и солидаризма међу крајишким избеглицама заживе и
олакшају патње у њиховом бедном жиоту. Један од разлога је можда делимично и
тај што држава рецимо опорезује путем ПДВ и хуманитарну помоћ. Међутим, суштина
је те равнодушности према страдању сународника у наслеђу из прошлости, које нас
подсећа да никад у целини српског друштва, а у владајућим слојевима у
потпуности, није било наклоности и бриге према тешко страдалим у ратовима и
жртвама политичких обрачуна у миру. Нису ни страдали међусобно показали неко
удруживање да заједнички олакшају своје патње. Шта онда друго него нека свако
подноси своју патњу како зна и уме!
Милан Ливада
Нема коментара:
Постави коментар