ЈЕДАН МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР ЗА СТРАДАЛЕ У РАЦИЈИ У БАЧКОЈ

342. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 28.01.2020.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

ЈЕДАН МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР ЗА СТРАДАЛЕ У РАЦИЈИ У  БАЧКОЈ  

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша342.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

            У недељи од 20. до 26. јанауара 2020. године забележили смо како је тек овог јануара 2020, надлежнима у Војводини дошло у памет да се направи један меморијални центар, за цивилне жртве масакра мађарских окупатора у злогласној рацији у Бачкој јануара 1942. ратне године. То је казано23. јануара, на кеју Дунава, код споменика Породица, на комеморативном скупу поводом 78. годишњице сећања на жртве Новосадске рације. Та култура сећања имала је у прошлости метаморфозе: током комунистичке влада-вине комеморација је одржана 1945, да би после била забрањена, јер се тврдило да то вређа национална осећања Мађара!? Српски комунисти су то прихватали не марећи за масакр над Србима, Јеврејима и Ромима. Када је у последњој деценији минулог века дошло до смене политичких режима почело је обележавање, доста трапаво, да је то спомен на Ново-садску рацију, па је испадало да се обележава злочиначка акција без довољно пијетета према њеним жртвама.

            Ради се о монструозном злочину мађарских окупационих војних и полицијских снага над цивилним становништвом, у више места у Бачкој јануара 1942. Тако су 23. јануара те године у Новом Саду џелати извлачили из њихових кућа недужне цивиле: мушкарце, жене и децу и убијали на улици у великом снегу, на минус 30 Целзијуса. Најстрашније је било у Милетићевој улици у којој је побијено неколико стотина. Друге су у колонама одводили на Штранд, на обулу Дунава, пробијали дебео лед на залеђеној реци и над тим рупама убијали маљевима и клали људе, жене и децу и бацали под лед. Побили су на тако грозоморан начин само у Новом Саду око 1300 Новосађана. Слично је било и у Тителу, где се међу страдалим нашао и тетак аутора овог осврта Илија Рончевић, Солунски добровољац. Његово име је на спомен плочи на Тителској сркви, међу више погубљених. Стравично је још било у Чуругу, Бечеју и другим местима Шајкашке, како зову југоисточни део Бачке. Ни до данас није прецизно пописан број страдалих. Спомиње се три до четири хиљаде жртава.

            Свако место је за себе поставило неко спомен-обележје у знак сећања на незапамћено сурово страдање својих сународника. Добро је што је на  овогодишњој коме-морацији указано на потребу да се можда за целу Бачку, а у Новом Саду, у којем је било више стратишта, свакако изгради један репрезентативан меморијални центар. Такође је речено у говорима надлежних да убудуће мора да се и у основним школама обавезно изучава ово страдање српског, јеврејског и ромског народа. Увек се у овим приликама понавља да сећање није призивање на освету, што нам спотичу српски непријатељи, него са дужним пијететом спомињање невино страдалих, посебоно деце.

            Милан Ливада