СРПСКЕ ДЕОБЕ

 

360. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 11.08 .2020.

од  Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

 

СРПСКЕ ДЕОБЕ   

 

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 360. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

                У двонедељном раздобљу од 27. јула до 09. августа 2020, за наше крајишко памћење битан је био 04. август - Дан сећања на страдале и прогнане у агресији Хрватске на Републику Српску Крајину (04. августа 1995.). Распричаност тим поводом, како ову овде у матичној држави свих Срба тако и ону тамо која се односи на остатак остатака српског крајишког народа у Хрватској, означили смо као Српске деобе. То је наша асоцијација на роман Деобе великог српског писца Добрице Ћосића, који се појавио средином 20. века. У том делу аутор је варирао оцену војводе Мишића: - Нема рата којег српски сељак неће добити а српски политичар изгубити - у књижевну флоскулу да су Срби победници у рату а губитници у миру. Поента те ратно-поратне приче је у тврдњи да су Срби били и остали једнако подељени како у рату тако и у миру, алудирајући на међусобну нетрпељивост комуниста и четника. Рецидиви тих међусрпских деоба у оцени судбоносних историјских догађаја били су видљиви и у обележавању 25. годишњице агресије Републике Хрватске на Републику Српску Крајину.   

            Званична Србија од пре седам година тај, за Српску Крајину, кобни 04. август обележава под слоганом Олуја је погром, као комеморацију. Хрватска то слави као своју  велику победу. До овогодишње прославе у Книну ниједан званичник преосталих Срба у Хрватској није тамо одлазио. Био је овај пут Борис Милошевић и он је постао главна мета реаговања и увреда са српске стране. Шеф српске дипломатије Ивица Дачић је у критици таквог поступка рекао да је то требало Хрватској, али не и Србији. Лидер Срба у Хрватској Милорад Пуповац је био тешко погођен и такав став Дачића оценио да из Београда хоће да диктирају како да се понашају они тамо, а видело се како су прошли кад су поступали по захтевима из матице од 1991-1995. године. Аутору овог осврта се чини да је праву оцену "случаја Милошевић" дао историчар из избегличке колоне Крајишника, у јутарњем програму ТВ Пинк, да су Срби који су остали у Хрватској пристали на асимилацију и да се та држава никада неће одрећи своје победничке реторике над злочином прогона српског крајишког народа.

            У чему видимо српске деобе у сведочењу истине о крајишкој голготи у ангажману крајишких удружења? У томе што је и међу нама Крајишницима премного оних који и данас страствено заступају лажи, обмане и клевете: да смо тобоже сами криви за нашу судбину; да се нисмо борили; да не заслужујемо саосећање и помоћ... Тако се прикривају грешке које је генерал Секулић, родом из Лознице, у једној реченици сажео да је крајишка трагедија најсрамнији поступак Србије у њеној историји према делу свога народа... Ако ми, који хоћемо да сведочимо само истину о нама, наилазимо на такве бесмислене оптужбе да је то позив на освету, онда је очигледно колике су поделе у српском друштву у интер-претацији битних националних и друштвених тема.

           

            Милан Ливада             

                                                  

ПОСЛЕДЊА ПОРУКА РАТНОГ ХИРУРГА МИОДРАГА ЛАЗИЋА: "МОЈИ ВОЉЕНИ КРАЈИШНИЦИ - ВОЛИМ ВАС ЗАУВЕК"

 

359. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 28.07.2020.

од  Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

 

ПОСЛЕДЊА ПОРУКА РАТНОГ ХИРУРГА МИОДРАГА ЛАЗИЋА:

"МОЈИ ВОЉЕНИ КРАЈИШНИЦИ - ВОЛИМ ВАС ЗАУВЕК"

 

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 359. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

                Уочи 25. годишњице најцрњег дана у историји Српске Крајине и Срба Крајишника 04. августа 1995, у недељи од 20. до 26. јула 2020, одлучили смо да се бар ми окупљени око Емисије Завичај - Слободна Крајина са дужним пијететом подсетимо на поруке које нам је у аманет оставио ратни хирург Миодраг Лазић. У ратним годинама - 1991. и 1992. - на ратиштима Републике Српске Крајине лечио је и  бодрио наше борце поруком: "Не дајте се, браћо, не дајте српску земљу"!. А у последњој поруци пред смрт 14. априла 2020. у својој књизи Дневник ратног хирурга написао је: "...Моји вољени Крајишници... - ... Волим вас заувек". Ваљда је само рат толико зближио Србина из матице, што је био Лазић, са нашим српским крајишким народом, да са толико топлине и поштовања пише о његовом страдању у свом Дневнику... Аутору овог осврта није познато да је неко из Србије са толико пијетета писао о нама Крајишницима?!

            Реч две о томе ко је Миодраг Лазић? Рођен је у Земуну 31. маја 1955. године, где је завршио основну школу. Отац, официр, је премештен у Ниш и у том граду Лазић је завр-шио гимназију, затим и студије медицине. Годину дана радио је у Војној болници у Нишу, а онда прешао на Хируршку клинику Клиничког центра. На позив народа Републике Српске Крајине, у августу 1991. отишао је, као лекар добровољац, и годину дана радио у у ратним болницама у Двору на Уни, у Глини и Костајници. У јулу 1992. вратио се у Ниш... Вратио се потом на ратишта у Републику Српску. Дошао је на месец дана, а остао четрдесет месеци и само у ратној болници "Жица" обавио је преко 3.500 хируршких интервенција у врло тешким условима... Преминуо је у његовом Нишу током пандемије корона вируса 14. априла 2020...(Извор података за овај текст је фељтон из Политике).   

            У наставку преносимо делове фрагмената из Дневника ратног хирурга Миодрага Лазића: ...Мојих хиљаду и двеста ратних дана почиње 04. августа 1991. године. Одговара-јући на позив - вапај српског народа у Крајини, са медицинским радницима, нарочито хирурзима, напуштам Ниш, породицу, пријатеље. Одлазим у Книн, у вртлог једног од најстрашнијих ратова на тлу Европе.  ...Од августа 1991. до априла 1992. водио сам ратну болницу у Двору на Уни, у коју су се сливали рањеници са целог подручја Баније и Кордуна...Прву слику сурове истине видео сам септембра 1991, када се десио стравичан масакр усташа над српским живљем. Село Кињачка, између Сиска и Суње. Крвава дечија тела, масакрирани старци. Девојчица, једанаест година, погођена метком у главу. И таква је лепа. Домаћи човек, ловочувар, по имену Џемо, водич усташког крвавог пира, позвао је дете по имену. Гад, коме се њен отац замерио, осветио се преко недужног детета. Девој-чица изашла на прозор, и метак је погодио свој циљ. Стари Арбутина, две куће даље, иза-шао на двориште да види шта се  дешава. Једва преживео тешке немачке ране из 1942,  доживео још теже након скоро педесет година. И десетине масакрираних тела около.....

 

            Милан Ливада

 

НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ СРБА НА БАЛКАНУ И КРАЈИНИ

 

358. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 21.07.2020.

од  Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

 

НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ СРБА НА БАЛКАНУ И КРАЈИНИ 

 

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 358. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

                У недељи од 13. до 19. јула 2020. определили смо се да у Емисији Завичај -Слободна Крајина, у неколико наредних хроника, прикажемо најстарије помене Срба на Балкану, дакако и на нашим крајишким просторима. Актуелно време у завршној години друге деценије 21. века бременито је пандемијом корона вируса светских размера о чему се медијски једнострано говори сваки дан. Нема слободне друштвене критике неких непромишљених поступака надлежних у тој борби са "невидљивим непријатељем". Зато је корисније да се подсетимо на непозната, а важна раздобља српског битисаља из раног средњег века.

            Извор података за ову Хронику... је фељтон из београдске Политике, писан на основу недавно објављене књиге Српске земље пре Немањића Марка Алексића, археолога. Колику је пажњу побудило ово дело најбоље сведочи податак да је за кратко време доживело три издања. Аутор се бави битисањем Срба на разним локацијама од 7. до 10. века.

            Историјско време од 7. до 10. века представља постепени прелазак из античког у рано средњевековно раздобље. Стару цивилизацију, чији су центри били у Риму и Константинопољу, сменило је младо словенско друштво...У том новом друштвеном поретку, на почетку нове епохе, из историјске тмине израња име Срба. Веома рани подаци о Србима потичу са простора данашње источне Немачке, где се помиње српски кнез Дерван око 631. године.

            О раном присуству Срба на Балкану, пише Марко Алексић, сведоче ретки византијски, као и западни извори. Византијски цар Константин VII Порфирогенит у свом спису О управљању царством сачињеном око 949. године описује области на Балкану које су Срби населили у 7. веку. То су "садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана" . Оне су се пружале на простору античке провинције Далмације, односно од Подриња на истоку, до ушћа Цетине и Врбаса на западу, што би одговарало деловима данашње Босне и Херцеговине, Црне Горе, Србије и Хрватске. Алексић додаје да је овај византијски спис настао више од три стотине година касније од догађаја о којима говори. То није најстарији помен Срба на Балкану него су то Анали франачког краљевства за 822. годину. У тој званичној хроници франачке државе за Србе се каже да су "народ који држи велики део Далмације". То су простори бивше Војне Крајине и пре 25 година територија Републике Српске Крајине...

            У наредним хроникама биће још занимљивих података о Србима на Западу.

 

            Милан Ливада

           

НЕ ОДУСТАЈУ ДА СРБИМА НАМЕТНУ ГЕНОЦИД

 

357. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 14.07.2020.

од  Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

 

НЕ ОДУСТАЈУ ДА  СРБИМА НАМЕТНУ ГЕНОЦИД

 

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 357. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

            У недељи од 06. до 12. јула 2020, правимо осврт на културу сећања наших комшија који не одустају од зле намере да Србима наметну геноцид. Иако је прошло четврт века од крвавих грађанских ратова 1991-1995, у којима се распала бивша заједничка држава Југославија и у којима су највише страдали Срби, новостворене државице упорно за сва зла оптужују искључиво Србе и намећу им најтежу оптужбу да су починили геноцид. Такве лажне оптужбе са  муслиманске стране понављају се и овогодишњег јула поводом сећања на њихове жртве у Сребреници. Недај Боже да би иједном речи споменули да су муслиманске паравојне формације у Сребреници и околини брутално побиле више од три и по хиљаде српске деце, жена и мушкараца. Одмах после тих страдања компетентни странац, француски генерал Галоа је оценио да је муслиманско страдање у Сребреници реванш за претходно српско страдање у тој истој Сребреници. Муслиманску једностраност у овом случају подстичу српски непријатељи који су, у НАТО-агресији у споменутим грађанским ратовима и касније 1999, душмански бомбардовали све српске просторе. И дуго после тога Енглеска је хтела у Уједињеним нацијама да најстрадалније Србе прогласи за геноцидни народ!? Можда би у тој злој намери и успела да није било Русије, којој се српска страна по нашем утиску није у довољној мери захвалила и одужила!?

            Република Српска, као ентитет у Босни и Херцеговини, повукла је  пре извесног времена избалансиран потез за објективизирање односа према свим, а не само својим жртвама међу три народа у тој држави. Влада РС је оформила две међународне комисије у којима би независни експерти сагледали ратне догађаје и страдања у Сребреници и Сарајеву. Те комисије предводе два израелска стручњака - Гидеон Грајф и Рафаел Израели. Како се најављује резултати после двадесетак месеци истраживања требало би да буду познати у наредна два месеца. Полазиште за овај подухват је било јачање поверења међу три народа. Ради се о веома тешком и деликатном питању које подразумева пијетет према  свим жртвама, али и неопходност да се дође до свих релевантних података у вези са стравичним страдањима која су сви народи имали у протеклом грађанском рату.

            Можда овај документ допринесе да се гледишта објективизују. Досад су у Босни и Херцеговини осуђивани само Срби за ратне злочине, ретко и припадници друга два народа, па је ред да сви признају све жртве и да их се сећају са дужним пијететом. Видећемо да ли је то могуће и у нашим међунационалним и међудржавним односима у којима су увек само Срби били главни кривци за све што не ваља!?

 

            Милан Ливада