Хрватска дуговања пензионерима и случај Миле Дакић

17. Недељна хроника за Радио Срем, за 28.07.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НАЈУГРОЖЕНИЈИ ДЕО КРАЈИШНИКА БЕЗ ЗАШТИТЕ

 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 17. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Определили смо се да овога пута, као рефлексију на крајишка животна збивања у минулој недељи, од 22. до 28. јула 2013., кажемо нешто о српској крајишкој дијаспори. Тече већ трећа деценија како су наши Крајишници, који су остали на вековним огњиштима али и ови избегли овамо, постали можда и највећа групација српске националне дијаспоре. Тешко им је до крајности! Споменули смо у нашој 16. хроници трагичну судбину господина Милета Дакића. После вишегодишњег суђења, у којем нико од 28 сведока, што оптужбе што одбране, није рекао да је Дакић крив – хрватско правосуђе не окончава спор већ га држи у неподношљивој неизвесности и осами, да стрепи за сопствени и живот његове породице. Чудно је како његове комшије, тамошњи Срби реагују на његов случај! Прича један овдашњи, који га је посетио да га је блиски рођак упозорио да није добро да долази код Дакића, јер је он одређен за одстрел?! Није Дакић усамљен случај, много их је који преживљавају случну голготу!

Драстична су и масовна кршења људских права крајишких пензионера. Са њима се Хрватски мировински фонд поиграва како му је воља. Бројна појединачна сведочења показују да из чиста мира, незнано зашто и незнано коликом броју прималаца једноставно престану исплаћивати пензије. Прођу године док појединци судским путем остваре наставак примања пензија, али не и оног дела који им је годинама био ускраћен?! По некој статистици крајишких удружења без пензија је око 45 хиљада Крајишника, иако имају то стечено право. Хрватска им дугује у просеку више од 80 пензионих чекова. Не зна се чија је позиција трагичнија: оних тамо или ових избеглих овамо! Причају очевици да људи доводе гладну децу у надлежне институције и траже објашњење зашто не добију пензију – јер им породица гладује, а чиновници слежу раменима и кажу да ништа не могу да учине, јер се о свему одлучује у Загребу! Кад се то деси прогнаним Крајишницима крену тамо и обијају врата разних институција и моле да им врате пензије, јер не могу да преживе. Смеју им се у лице тамошњи чиновници: колико несрећници не знају шта да раде, понижавају их, а матична држава Србија, њено Министарство за дијаспору им не помаже баш ништа!

Назначили смо само ову тешку деградацију најугроженијих категорија старачког крајишког становништва. Потуцају се несрећници од немила до недрага, а одавде од надлежних српских државних институција помоћи нема!

Милан Ливада

Уредник "Гласа Крајине у Војводини" у емисији "Завичај"

У недјељу, 21. јула, уредник и оснивач "Гласа Крајине у Војводини" гостовао у радијској емисији "Завичај" и представио 12. број "Гласа..."

Такође, реализовао је и редовну рубрику "Недјељна хроника".

У поменутој емисији гостовао је и пјесник, хроничар и афористичар Бошко Бућан.

16. Недељна хроника за Радио Срем, за 21.07.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 16. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У бележењу најзначајнијих дешавања, која се тичу првенствено наших крајишких судбина, за минулу недељу од 15. до 21. јула 2013. означили смо две теме које живот значе. Прва је прави божји дар – богат род и жетва, не само пшенице, него и поврћа, воћа и кукуруза. Да је среће сада би се сви у држави Србији, од врха до дна, ангажовали да се све пожање, побере и ускладишти. Било би довољно хране за цело српско друштво, до наредне жетве, а вероватно би претекло и за извоз. Лакше би, у том контексту, преживеле и стотине хиљада крајишких избеглица, међу којима је много гладних уста.

Међутим, престонички београдски медији истичу да је увозно воће и поврће јефтиније од домаћег, али не кажу да је увезено без царине, од високосубвенционираних европских производђача. А Влада, уместо о жетви прича о сопственој реконструкцији и бриселском споразуму.

Друга тема је претежно наша крајишка ствар. Историчар, писац, песник и политички ангажовани актер у грађанском рату у Хрватској од `91. до `95. Миле Дакић се током јула обраћа отвореним писмима хуманитарним организацијама и свим борцима за људска права да му, на правди Бога, помогну. Он је више година у раљама хрватског правосуђа. Ни после бројних суђења, у којима га нико од 28 сведока, што оптужбе што одбране није теретио за фингирану оптужницу, хрватски суд не доноси пресуду.

Само Дакић зна какву драму преживљава, у том паклу неизвесности и притисака, у 82. години живота. Теже му је кад не осећа довољну подршку и помоћ својих Крајишника. Зашто смо такви поставља питање аутор овог осврта бројним крајишким удружењима грађана, која се шепуре да пуно раде за крајишку ствар?! А што се тиче бриге државе подсећамо на компетентну оцену Дакићевог колеге по струци, угледног српског историчара Радоша Љушића: Србија никад није бринула о својим грађанима!

Милан Ливада

Утисци с Опленца

15. Недељна хроника за Радио Срем, за 14.07.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

 

НЕОСТВАРЕНИ СПОМЕНИЧКИ БЕЛЕЗИ НА ОПЛЕНЦУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 15. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Недељу по недељу и стигли смо ево до 15. хронике на таласима сремског радија. За новинаре је то мали јубилеј, на који указујемо и обећавамо да ћемо предано наставити да хроничарски бележимо дешавања у редовима Крајишника Војвођана у контексту свесрпских (не)прилика.

За средину јула, од 08. до 14.07.2013., издвојили смо утиске са Опленца. Вероватно ће многи чим чују ову реченицу помислити: Боже, какве везе има то шумадијско каменито брдо са Крајишницима Војвођанима? А, по осећају аутора овог текста, испаде да и те како има везе, само што о томе тако не размишљамо, ни данас, нити су у прошлости наши преци о тој невидљивој повезаности размишљали! О чему се, заправо, ради?

Повећа група новинара Радио Телевизије Војводине из Новог Сада је посетила, у суботу 13.07.2013, Меморијални комплекс српске владарске породице Карађорђевић на Опленцу. Из обиља утисака о ономе што смо чули и видели издвајамо причу о неоствареним споменичким белезима. Наиме, краљ Србије Петар I је имао намеру да на плочицама савршено складног мозаика своје Задужбинске Цркве Светог Ђорђа испише имена погинулих бораца у балканским ратовима. Тиме би се обезбедили трајни споменички белези на Србе који су за самосталну и независну краљевину Србију дали највредније што су имали – сопствене животе.

Десио се, међутим, Први светски рат у коме је учествовало око сто хиљада српских ратних добровољаца, углавном крајишко војвођанске провенијенције. Погинуло је у том страшном рату 350 хиљада српских војника, рече кустос новосадским новинарима у Задужбини краља Петра. Убрзо после рата (1921.) краљ Пера, како га је народ из поштовања и милоште звао, је умро. Његов син, наследник, тада краљ Југославије Александар I Карађорђевић је олако и немарно закључио да за толико погинулих нема места на зидовима задужбине његова оца. Тиме је, по нашем уверењу, незванично озваничен заборав од стране владајуће српске олигарахије и официјелне политике према старадалима у ратовима. Преживели српски ратни добровољци су, за ратне заслуге, добили земљу и махом су трајно прешли из Крајине у Војводину. Небригу државе Србије за сопствену прошлост потврђује и околност да ништа не даје за одржавање Меморијалног комплекса Карађорђевића на Опленцу, што су нам више пута потврдили наши домаћини говорећи да се самофинансирају!

За крај смо оставили два лепа доживљаја. У Виноградарској кући смо видели легат познатог српског сликара Николе Граовца, пореклом из Лике. Дакле, постоји и крајишки белег на Опленцу.

И на самом крају десило се нашој групи велико одушевљење. На изласку из Краљевог подрума срели смо се са најбољим тенисером света Новаком Ђоковићем. Радо је пристао да се фотографише са нашом групом чиме нам је највећи актуелни српски амбасадор улепшао дан у постојбини Карађорђевића.

Милан Ливада

Црква Св. Ђорђа на Опленцу

Крипта

Лустер у цркви Св. Ђорђа

Петрова кућа и спсомен биста Краља Петра I

Карађорђев конак и кула

Споменик Карађорђу

12. број "Гласа Крајине у Војводини"

Изашао је из штампе нови број "Гласа...", за мјесеце МАЈ-ЈУН

 

Кликни на страницу  - "12. број" 

 

Пријатно читање! 

 

Милан Ливада: Дотакли дно живота

14. Недељна хроника за Радио Срем, за 07.07.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ДОТАКЛИ ДНО ЖИВОТА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 14. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За прву јулску седмицу, од 01. до 07.07.2013., наметнула нам се тема са насловом: Дотакли смо дно живота?! У равној Војводини пуној сваког берићета многи гладују?!

Јули је месец жетве пшенице. Српски домаћини и економисти су то одувек називали најважнијим послом године. На другој страни су надахнути писци оставили записе о благородној равници, која се таласа под теретом непрегледних житних поља, са златножутим класовима. Додајемо још нешто, можда и најважније: пшеница је стратешки производ број 1. за сваку добро уређену и срећну државу. Јер је за сваку власт главни проблем решен кад има довољно хлебног жита за прехрану свога становништва. Треба ли подсећати на ону циничну сентенцију: народу треба хлеба и игара! На нашу велику жалост знамо да је Србија у прошлости ретко била уређено и срећно друштво, а сада у ово наше доба је у незапамћеној кризи. Приређује својим поданицима свакојаке политичке игре, али за многе хлеба насушног нема!

И овогодишња пшеница је подарила добар род. Исписујући ову реченицу паде ми на памет она полуреченица из песме Радоша Бајића: Бог нам дао, а све нам је џаба...! Дакле, кад би тај божји дар, као прави домаћини, пожњели и спремили у силосе било би за све довољно, до наредне жетве, а претекло би и за извоз. Међутим, баш су пред овогодишњу жетву биле у медијском оптицају вести о тешкој пљачки и бројним шпекулацијама, баш са пшеницом, и то на државном нивоу?! Како се онда надати да ће у овогодишњој жетви бити боље и да ће бити хлеба за све!

Док трају политичке игре око пшенице на највишој политичкој разини стигла је стравична вест из сремског села Голубинци. Син је удавио тешко болесну мајку, јер су често гладовали, без парчета хлеба, дајући оно мало новца за скупе лекове... Рекао је полицији да су обоје тако нашли мир: мајка се неће више мучити недостатком лекова, а он ће у затвору имати корицу хлеба! Већ смо у овој емисији говорили да у Новом Саду, престоници у производњи хране, народне кухиње не могу да задовоље ни трећину потреба за једним оброком дневно! Овога пута додајемо да се новосадском градском омбудсману свакога дана обрати по пет-шест радно способних људи тражећи помоћ у новцу или храни. И поред толико алармантних ситуација не видимо да се актуелна власт имало „узбуђује“ због мноштва гладних уста.

Али, зато не фали политичких игара и међустраначких препуцавања, баш у Новом Саду! Најновији догађај је само један од безбројних случајева из арсенала домицилно-дођошког синдрома. Наиме, на зиду седишта СПО и Покрета Динара – Дрина – Дунав исписани су графити: „Смрт дођошима“ и „Дођоши марш из Новог Сада и Војводине“. А онда је, у сред бела дана, покушан атентат на лидера ДДД. Нити су писци графита, нити је атентатор до сада откривен! Занимљиво је ово поредити са поступком ранијих власти, које су оштро реаговале на графите: „Смрт Мађарима“ и „Мађари марш из Војводине“, а никад нису откриле починиоце? Бесраман је то цинизам гладном народу приређивати такве игре!

Милан Ливада

 

　

　

　

Тест историјског помирења - Срби у Мађарској

13. Недељна хроника за Радио Срем, за 30.06.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ГЕСТ ИСТОРИЈСКОГ ПОМИРЕЊА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 13. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Средином минуле недеље, 26. јуна 2013., велико бачко село Чуруг је било место историјског помирења Србије и Мађарске. Председници две државе Томислав Николић и Јанош Адер су дошли, после више од седам деценија, на место тешког злочина и пружили руке помирења између српске и мађарске нације.

Баш на Божић, 07. јануара 1942. године, окупационе снаге фашистичке Мађарске, која је претходно обавила анексију Бачке, прво су у Чуругу спровеле злогласну рацију. По страшној зими, на минус 30 степени, полицијски и војни џелати су на бруталан начин поубијали три и по хиљаде потпуно невиних Срба, међу којима је било више од 80-торо деце. Жртве су бацали под лед реке Тисе.

Треба одмах рећи да су међу страдалима били многи Крајишници. То су углавном били српски ратни добровољци, који су за учешће у Првом светском рату од Србије добили земљу и настанили се у новом завичају. Они су први били на удару мађарских окупатора. О томе сведочи и аутор овог записа чији је тетак Илија Рончевић , пореклом Кордунаш бачен у Тису. Његово име је међу српским жртвама рације на табли на тителској цркви.

Одмах по ослобођењу, крајем 1944. године, у одмазди је у Чуругу побијено неколико стотина Мађара. Клањајући се сенима невино убијених Срба и Мађара, шефови две суседне и пријатељске државе су изјавили да је то гест историјског помирења, и да тиме почиње ново раздобље у односима Србије и Мађарске.

Свакако се ради о великом међудржавном и међународном догађају, који се тиче и наших крајишких судбина, овде на војвођанском простору. Поравнавају се односи према злочинима над невиним Србима, који су масовно пострадали, нарочито у Другом светском рату. Мађарске жртве су биле неупоредиво малобројније. Међутим, заступници симетрије у политичким структурама српског друштва, посебно у комунистичком раздобљу, увек су говорили да бројност није важна. Тражећи симетрију, за њих је било битно да је жртава било на обе стране - и да прошлост треба заборавити!

Колики је немар врховних властодржаца из матице према српској дијаспори у Мађарској био у прошлости сведочи овај аутор са лица места. Као новинар документариста новосадске телевизије, негде средином прве деценије 21. века са тв екипом је снимао репортаже о животу Срба у Мађарској. Њихови главни представници и наши саговорници су у једном тренутку огорчено, наравно не у камеру него онако међу нама, изјавили да је ондашњи шеф државе Србије рекао: - Шта хоћете ви Срби у Мађарској, када вас има за један аутобус, а оних у Румунији за један воз?! Рекли су нам још да су Срби и Цигани у Мађарској, у рангирању друштвених група на последњем месту и да трпе разна понижења.

Никад, па ни сада у међудржавним контактима није тражен реципроцитет у остваривању мањинских права. Тако и актуелни шеф српске државе, онако успут каже да је Мађарска подигла мањински цензус на 20 одсто, па Срба нема баш ни у једном државном органу. Наставља се, дакле, са немаром према српском мањинском питању у суседним државама.

Милан Ливада