Највеће кордунашко село у Војводини (I)

22. Недељна хроника за Радио Срем, за 01.09.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НАЈВЕЋЕ КОРДУНАШКО СЕЛО У ВОЈВОДИНИ (I)

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 22. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За недељу од 26.08. до 01.09.2013. доносимо запис из битисања највећег кордунашког села у Војводини, које има више од 5.000 становника. То је Кљајићево, на северозападу Бачке, где се завршава потес најплоднијих ораница у Европи. Била је средина недеље, среда 28.08.2013. – Велика Госпојина. Дуже од деценије то је слава села. Позвао ме дугогодишњи познаник и пријатељ, уз то и симпатизер наше Завичајне групе Крајина Војводина и читалац двомесечника Глас Крајине у Војводини господин Илија Радичанин. Њему је уручена Златна плакета Кљајићева – признање које, у оквиру славског програма, Месна заједница сваке године додељује само једном свом заслужном мештанину.Тиме је значај награде још већи, уз посебност да руководство села одаје поштовање и захвалност свом сусељанину за ангажман и резултате у свеукупним активностима. Честитамо и ми Илији и овом приликом!

Током десеточасовног боравка и дружења са Илијом забележио сам неке битне карактеристике из прошлости и садашњости овог великог бачког села. Непосредно после Другог светског рата, током `45. и `46. године, дошло је овде са Кордуна 2.200 породица. Место се звало Крњаја, а настањивали су га Немци. У знак сећања на народног хероја Милоша Кљајића Кордунаши су свом новом станишту дали име Кљајићево. Међу досељенима овде и у сеседну Чонопљу било је 2.200 бораца, од икупно 4.500 колико је ратовало у 8. Кордунашкој дивизији. Центар села је означен као: Тргу 8. Кордунашке дивизије и на њему се налази спомен биста Милошу Кљајићу.

Мој домаћин Радичанин је рођен 1950. Причао је, да је 1957., када је уписао први разред основне, у три школске зграде учило укупно 1.500 ђака. Наставио је школовање у Сомбору, у тада популарним школама за радничка занимања – металске струке. Запослио се одмах, као металски радник у ондашњој чувеној сомборској металској индустрији „Бане Секулић“. Причао је Илија даље да онда није било да неко каже: „Ја не радим“! У самом Кљајићеву је било петсто-шесто запослених, у тамошњим фирмама. Многи су примали борачке пензије. „Било је пара `ко блата“ - подсетио је Илија на добра стара времена. Његово Кљајићево је постало богато село. Тај просперитет је трајао готово четири деценије.

Десило се нешто несвакидашње у преломним годинама распада бивше заједничке државе Југославије. Како сведочи Илија Радичанин као учесник оружаних сукоба, током грађанског рата од `91. до `95., из овог села се одазвало око 800 бораца, што добровољаца, што редовних војника. Из српског добровољачког одреда „Стеван Синђелић“ погинула су четири команданта. Кад је `95., Хрватска прогнала цео српски крајишки народ са вековних огњишта, а међу њима дабоме и Кордунаше, у Кљјићево их је дошло више од 7.000. У тим месецима ово село је имало 13.000 становника. Код Илије је била 51. душа, међу њима 23. деце. Следеће `96., један од избеглица Кордунаш Раде Габрић из Славског поља, код Вргинмоста, на Велику Госпојину је разапео шатор усред села и отада је тај светац прихваћен као слава Кљајићева.

Назначили смо само неке битне одреднице из безмало седам деценија дуге хронике сеоба са Кордуна на северозапад Бачке. Бавићемо се овом тематиком и у наредним нашим недељним хроникама за емисију Завичај. На примеру Кљајићева можда се најрељефније оцртава наша двојна завичајност крајишко војвођанска?!

Милан Ливада