Три крајишке приче из равнога Срема

51. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 25.03.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ТРИ КРАЈИШКЕ ПРИЧЕ ИЗ РАВНОГА СРЕМА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 51. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Овога пута за 51. хронику, за раздобље од 17. до 23.03.2014, забележили смо у уторак 18. марта, три кратке крајишке приче на тлу равног Срема. Прва је била повод за окупљање повелике масе прогнаних Крајишника у Батајници, на сахрани Миће М. Он је из Војнића, на Кордуну, где је провео већи део живота и засновао породицу. Радио је дуго у Карловцу, а по избијању грађанског рата `91 дошао је у Републику Српску Крајину и ратовао у њеној војсци. Избегличку колону, у којој се нашао `95, приморали су да оде на Косово. Тамо је радио у Трепчи, у некој превозничкој фирми, јер је по струци саобраћајни техничар. Није се ни тамо могло дуго остати. Успео је некако да се, са породицом, скући у Батајници, предграђу престоног Београда, где су сада, изгледа, најбројнији прогнани Крајишници. И кад је све, како тако, средио и остварио пензију, ескалирала је болест, са којом се дуго носио – рак јетре. Сестрински дирљив опроштај, на претрпаном батајничком гробљу, беседила је покојникова сестра. Рекла је да је поникао на кордунашкој земљи, подно Петрове горе, а на вечном починку биће на тлу равнога Срема. Изразима саучешћа и бацањем земље у раку бројни Крајишници су одали последњу пошту Мићи М. Нека почива у Миру божјем!

Другу причу смо чули од једног од поштовалаца покојника. Негде на самом прелазу из предратног у ратно стање у Хрватској `91 Личанин Баста се, са женом и двоје деце, на загребачком аеродрому, укрцао у авион за Америку. Одједном су се појавили наоружани специјалци и строгим наредбама целу породицу, са извађеним пртљагом, одвели у полицијску станицу. Ништа нису говорили: зашто?! Каже да је током четири сата тортуре поседео од стреса и шока! Замолио је приведени, у неко доба, главног да позове високог хрватског званичника и осведочи се – ко је Баста? „Све је у суперлативима!“ - викао је полицајац издалека. Тек је у Америци, од једног познаника, сазнао да је Радио Горица емитовала вест да је „ухићен Милан Мартић који је са породицом покушао да побегне у Америку“! Мартић је тада био шеф полиције у Книну, а касније председник РСК, а Баста стопостотно личи на Мартића!

Желели смо – и то је трећа прича – да чујемо стручно мишљење адвоката Слободана Б. о квалификацијама које, у Међународном суду правде у Хагу, износе адвокати из Канаде и Немачке, у прилог контратужбе Србије за геноцид у Олуји.Тотално незаинтересован, онако преко воље је одговорио: - Ма шта они имају ту да причају! Требао сам ја да будем тамо! Можда је он, по знању, стварно требао да буде у Хагу да брани Крајину. Међутим, жалосна је чињеница да смо ми Срби Крајишници, у односу наше матице према нама, увек били и остали објект а не субјект у одлучивању о нашој судбини! Тако је и сада. Хрватска и Србија су се узајамно тужиле за геноцид, а предмет спора је Крајина и наше тешко страдање. Ипак, ми у томе не можемо да учествујемо!

Милан Ливада

50 ПОГЛЕДА СА КРАЈИШКЕ ОСМАТРАЧНИЦЕ

50. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 18.03.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

50 ПОГЛЕДА СА КРАЈИШКЕ ОСМАТРАЧНИЦЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 50. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај. Тим поводом морамо нешто кратко да кажемо о нама који стварамо овај медијски производ. Метафорички речено то је 50 погледа са крајишке осматрачнице. За посленике медијске сфере ово је велики јубилеј. Прва Недељна хроника на таласима Радио Срема емитована је 31. марта 2013. Отада, из недеље у недељу у континуитету, бележили смо битне актуелно ретроспективне моменте за наше Крајишнике. Надамо се да ће тако бити и у години која је пред нама.

Невероватним сплетом околности за 50. хронику, за период од 10. до 16.03.2014, се десило више догађаја који се увелико дотичу нас Крајишника. Завршена је прва рунда судске расправе у Међународном суду у Хагу по тужби Хрватске и контратужби Србије за геноцид у грађанском рату од `91 до `95, а све се збивало у Крајини. Без обзира на коначан исход, присталице изласка на суд сматрају да је велика ствар што су пред најкомпетентнијом институцијом Уједињених нација предочени докази о страшним злочинима хрватских војних и полицијских снага над српским крајишким народом у операцији Олуја. Посебно је значајно што су квалификације о томе износили најеминентнији експерти за међународно право из Канаде и Немачке. Истовремено, противници тужби, неки наши интелектуалци крајишког порекла, говоре да је велика грешка Србије што је подносила контратужбу! Заиста, несхватљиво да Србију оптужују?!

И нешто са међународне сцене везано за Крајину! На Криму су гласали за независност и присаједињење Русији. Позвали су се на одлуку Међународног суда поводом случаја Косово да ниједно проглашење националне независности не може да буде противзаконито, нити је то сецесија. Зар Крајишници нису гласали и прогласили Републику Српску Крајину, а потом доживели трагичан погром?! Пластично се овде види цинизам господара света да малим народима раде шта хоће, јер немају заштитника. Али, су зато немоћни према моћној Русији, која штити своје сународнике.

Били су и ванредни парламентарни избори у Србији. Све је већ виђено, ништа ново – говорили су људи у камере тв сниматеља, по изласку са биралишта. За нас Крајишнике је занимљиво да, међу водећим претендентима за највише државне функције, гледамо исте ликове који су пре четврт века говорили једно, а сада сасвим друго! Обећавали су да ће штитити Републику Српску Крајину, а после њеног слома да ће се залагати за сатисфакцију права прогнаног српског крајишког народа – а никад баш ништа нису учинили! И генерално гледано исти људи, који су земљу довели у невиђену кризу, у предизборној кампањи су обећавали брда и долине! Намеће се необјашњиво питање: каква је то патолошка поданичко робовска понизност бирача да говоре да гласају увек за онога ко је на власти?! Народ јесте слуђен од толиких лажи и обмана владајућих гарнитура, али се намеће закључак да има онакву власт какву заслужује, односно какав народ, таква и власт!

Милан Ливада

Сами са собом

49. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 11.03.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

САМИ СА СОБОМ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 49. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Наш хроничарски осврт на крајишко војвођански друштвени миље, у контексту свесрпских (не)прилика у прошлости и у ово наше доба, за недељу од 03.03. до 09.03.2014, односи се на одјеке једног скупа Крајишника у Београду. Било је то у минули уторак, 04. марта, у Београду. Окупила се повећа маса Крајишника разних оријентација и то је, можда, битан квалитет овог догађаја, мада се у атмосфери осећало да се многи узајамно не подносе. Беседили су, врхунски интелектуалци крајишког порекла, овим редом: Саво Штрбац, проф. др Слободан Комазец, Радомир Смиљанић и Миле Дакић.

Актуелни догађаји диктирали су тематику: 1. Суђење у Међународном суду у Хагу по тужби Хрватске и контратужби Србије за геноцид у рату од `91 до `95; 2. Ванредни парламентарни избори у Србији и 3. Ослобађајућа пресуда Дакићу после вишегодишњег затвора и суђења по лажној оптужници у Хрватској...

Први и основни закључак овог хроничара је да је то био разговор нас самих са собом! Никога од званичних државних институција Србије, нити од релевантних националних медија није било, што је само још једна потврда да избегличко питање одавно баш никога не интересује, до нас самих! Изрекао је то један од говорника: - Погледајте, да ли још ико у кампањи спомиње избеглице? – и додао доста опрезно: - Могу ли исти људи који су Србију увукли у кризу да је из ње и избаве?! Откуд толика бојазан за критику власти? Постало нам је јасно после беседе Миле Дакића. Рекао је он, да је после чланка у НИН-у, о великој материјалној помоћи крајишким избеглицама из света и о томе да су тек мали део од тога добили, саслушаван и батинан у београдској полицији! Прочитао сам тада то Дакићево реаговање и честитао му на истини коју је саопштио. Био сам тада новинар у РТС-у, имао избеглице у свом стану и двоструко добро био упознат колике су им безначајне мрвице даване. Али, власти су строго контролисале да се о томе не говори! Битно је још рећи да Дакић о свом суђењу и ослобођењу није рекао баш ништа лоше о онима који су га теретили за измишљено злодело.

И поред свега оваква окупљања су пожељна. Можда се временом искристалише свест за већим јединством и самим тим створи могућност за неки већи учинак у сатисфакцији за нанету нам неправду. То је и суштина поруке патријарха српског Иринеја, изречене у Сремским Карловцима, да српски народ мора бити јединствен или ће нестати! У духу те патријархове посланице српски крајишки народ би могао сам за себе нешто да учини, кад власт у матици има преча посла! Можемо ли се дозвати памети време ће да покаже.

Милан Ливада

Простодушно Васино сведочење

48. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 04.03.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ПРОСТОДУШНО ВАСИНО СВЕДОЧЕЊЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 48. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Наша хроничарска белешка за крајишко војвођански друштвени миље, у контексту свесрпских догађања у прошлости и у ово наше доба, за недељу од 24.02. до 02.03.2014, односи се овога пута на сведочење једног нашег Крајишника Војвођанина, обичног човека из нашег српскога народа. Била је на Железничкој станици у Новом Саду промоција друге књиге Планирани геноцид Васе Буњца.

Имао је Васа малу матуру, завршену пред сам почетак Другог светског рата, што је за ондашње прилике била реткост. Каже да је у исту школу ишао и Светозар Ливада. Право из школе су, два кордунашка дечака, отишли у партизане. Уживо је млади Васа посматрао геноцидно страдање свог српског крајишког народа. У младалачком заносу, у ратним данима није, наравно, то тако доживљавао. Био је партизан, члан Комунистичке партије Југославије и спреман да погине за Тита. У 14. години тешко рањен, са већом групом рањеника, пребачен је Васа у Бари, у Италију, на лечење. Када је 1944. године најављено да ће их посетити Тито Буњац је задужен да припреми рецитацију о Иви Лоли Рибару, који је дан раније погинуо. „Он га је убио“?! – мислећи на Тита, казао је, 70 година после, на овој промоцији своје књиге.

Радни век је провео на железници у Новом Саду. Из тога доба издвојио је две епизоде: прва је, да су возови јурили просечно 48 километара на сат, а данас једва 36. Друга је много деликатнија. На скупу комуниста у Новом Саду 1954, на коме је говорио високи комунистички функционер Пашко Ромац,

јавио се за дискусију и критиковао Тита! „Луда једна“ – казао је Буњац сам за себе и додао: „Спасио ме један частан човек из државне безбедности, који је успео да увери надлежне да немам ниједну мрљу“!

По пензионисању Васа Буњац је 35 година провео у својој викендици, на црногорском приморју, и писао своје књиге. Поента његове критике су Србо-комунисти који су нас упропастили и главни су кривци за ову нашу пропаст.

Шта рећи за ово простодушно сведочење једног обичног човека? Заслужује признање и захвалност: за упорност (каже да је 10 година писао књигу); и за осећај потребе да сведочи о томе како су Крајишници сатирани и затирани (био је, каже, сведок историје 20. века, а у партизанима су, по њему, 99 осто били Срби, а Хрвати су командовали!). Вредност овог сведочења је и у отрежњењу нашег крајишког човека, који је слепо веровао у лажну комунистичку идеологију, а онда се тешко разочарао на такав поступак власти према српском крајишком народу. Вредност је и у времену у којем се Васино дело појављује: управо је јуче, 3. марта, у Међународном суду правде у Хагу почело суђење за геноцид у грађанском рату од `91. до `95. између Хрватске и Србије. Дакле, никад краја нерасчишћеним српско-хрватским односима!

Милан Ливада

Нико није штитио интересе Крајишника

47. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 25.02.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НИКО НИЈЕ ШТИТИО ИНТЕРЕСЕ КРАЈИШНИКА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 47. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Наша хроничарска белешка за крајишко војвођански миље, у контексту свесрпских (не)прилика, за недељу од 17.02. до 23.02.2014, односи се на нашу горку судбину да нас баш нико никад није штитио! Били смо само, како се то у политици каже, монета за поткусуривање! Ми то знамо, јер смо све последице такве небриге, дебело осетили на сопственој кожи.

Гостовао је у емисији Голи живот, на ТВ Хепи, у прошлости један од највиших државних функционера Србије Борислав Јовић.

Повод је била његова недавно објављена књига Зашто бих ћутао. Из његових сећања и тврдњи, за нас Крајишнике, је битно понашање српских политичара приликом доношења Устава СФРЈ 1974. године. Први пут смо чули тако директну тврдњу високо компетентног политичара да је Тито наредио да се донесе такав Устав. А знамо, како се у јавности говорило, такође и међу крајишким светом, да су тобоже неприкосновеном југо олигарху тобоже то подметнули, да он то није знао?! Објаснио је Јовић још да је то било, у првом реду, ради тога да се Хрватској омогући слободно понашање и самосталност у федерацији. Али, главна поента је у томе да у Савезној скупштини посланици Србије ни прстом нису мрднули да заштите српске интересе, а могли су! Нама Крајишницима одмах пада на ум упитаност и потиштеност: како онда да штите наше интересе, кад нису то учинили ни за матичну државу коју су заступали у савезном парламенту бивше заједничке државе Социјалистичке Федеративне Републике Јуославије. Чим је почео распад Југославије видело се да тај Устав нема баш ниједну одредбу како да се заштити заједничка држава. Самим тим, поентирао је Борислав Јовић: ми из Србије, по савезном Уставу, нисмо имали никакву могућност да штитимо српски крајишки народ.

Током распада бивше заједничке државе више пута смо на телевизији гледали и слушали како Стипе Месић

говори да је у сусретима првих челника Србије и Хрватске, где су били он и Јовић, српски политичари рекли да их Срби у Крајини уопште не интересују и да им могу радити шта хоће?! Тражио сам у споменутој књизи код Јовића, али о томе нема ништа! Било како било, нама Јовићеве тврдње, делују уверљиво. Јер, наш крајишки народ је доживео тешко страдање у грађанском рату, на чијем је крају прогнан у избеглиштво, у највећем броју овде у Војводину! Предстоји суђење у Међународном суду у Хагу, у којем су Хрватска и Србија тужиле једна другу за геноциде. Тешко да Крајишници могу очекивати било шта повољно из тога!

Милан Ливада