РАВНОДУШНОСТ СРПСКИХ ВЛАСТИ ПРЕМА СТРАДАЊУ СОПСТВЕНОГ НАРОДА

214. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  23.05.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

РАВНОДУШНОСТ СРПСКИХ ВЛАСТИ

 ПРЕМА СТРАДАЊУ СОПСТВЕНОГ НАРОДА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 214. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 15. до 21.05.2017. године забележили смо плакатирање злочина у Срему после 75 година. То је први горак утисак познаваоцима ове тематике о равнодушно-сти српских власти према страдању сопственог народа. Ради се о изложби плаката окупационих немачких и НДХ-азијских власти у Срему, током Другог светског рата, о егзекуцијама над недужним народом. Изложба је постављена у просторијама Друштва новинара Војводине у Новом Саду. Њен аутор је др Драго Његован, в. д. директора Музеја Војводине. Он приљежно обрађује документаристичку тематику на војвођанском простору о злочинима окупатора. За овај случај је прикупио 260 плаката из бројних музеја, а написао је и књигу о томе. После ће изложба бити пренета у народне музеје у Сремској Митровици и Руми.
Др Његован заслужује све комплименте за ауторство више књига које, на основу  проучавања богате архивске грађе, сведоче о догађајима на војвођанском простору у Другом светском рату. То је његов лични напор, уз минималну подршку надлежних градских и покрајинских институција. На отварању изложби оваквог садржаја Драго прича како његов деда у Босанској крајини није бежао од усташа, говорећи бројним укућанима да нема разлога за то, јер ништа нису скривили. Сви су тешко страдали. И Срем је био у саставу НДХ-азије, па су Сремци тешко страдали, као и Крајишници. Изложени плакати подсећају да су немачки окупатори и усташе, пре седам и по деценија, на плакатима детаљно исписивали имена погубљених Сремаца, доминантно Срба, са намером да заплаше становништво да не пружа отпор. Нису, међутим, објављивали кад су вршили масовни геноцид над децом, женама и старцима. Нису, наравно, плакатирали ни брутално погубљење великог српског сликара Саве Шумановића.
Мучно је сазнање да се власти Србије никада нису са пијететом односиле према жртвама рата. Обележава се сто година од Великог рата, а његове жртве нису пописане. Из примера који разматрамо видимо да то није учињено ни за Други светски рат. Нису пописани сви страдали ни у НАТО-агресији на Србију. То је та несхватљива равнодушност српских власти према страдању сопственог народа. Докле тако?!

Милан Ливада   

ПОРУКЕ БЕЧКОГ ДОКУМЕНТАРЦА О ВЕЛИКОМ РАТУ

213. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  16.05.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПОРУКЕ БЕЧКОГ ДОКУМЕНТАРЦА  О ВЕЛИКОМ РАТУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 213. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 08. до 14.05.2017. године забележили смо један поглед на Велики рат из угла онога ко је ту катаклизму покренуо. У Музеју Војводине у Новом Саду приказан је документарни филм Пут у рат, из продукције аустријске телевизије. Сасвим коректно и објективно, без имало пропагандно ратне реторике, приказани су догађаји који су претходили објави рата Србији од стране Аустроугарске, као и неке тешке последице ратовања. Поента приче је да је била грешка што се ишло у рат. Накнадна памет после више од сто година! Намера Музеја и издавачке куће "Прометеј" је била да се током обележавања стогодишњице Великог рата прикаже нешто из Беча што делимично признаје њихову кривицу за рат. Избор је, видело се, био добар.
После пројекције је вођена расправа о порукама бечког документарца између аутора и публике. Заслужено је упућено више комплимената аутору за обраду теме. Међутим, појединци су толико претерали у похвалама да је испало да агресор, признањем грешке, нема кривице за ратни поход. То је понукало писца ове хронике, иначе аутора бројних документараца на ратне теме на Телевизији Војводине, да примети да је приказано само један избалансирани аустријски поглед из угла Беча. Њих, а на жалост и нас, не интересује неизрецива српска трагедија. Срби су били на обе стране. Рецимо фелдмаршал Боројевић, Србин са Баније, командовао је фронтом на Сочи. То је једина добијена битка за Аустрију. Међутим, после рата краљ Александар Карађорђевић није примио Боројевића, јединог фелдмаршала словенскога рода, а примио је 200 генерала из Беча у војску Краљевине Југославије. У униформи аустроугарског војника ратовао је и Милош Црњански. Оставио је сведочанство да су сви Срби на фронтовима мислили само на Србију, а "она нас је после рата дочекала непријатељски" - записао је касније овај велики српски писац. Још је трагичнија епизода на планини Цер, после прве српске победе, за коју је заслужно и четири хиљада српских ратних добровољаца из Крајине. Две чете Личана у униформама црно-жуте монархије дуго су одбијале да се предају. На позив официра српске војске: "Предајте се, победили смо!", одговорили су: "Кад сте видели да се Срби предају?!" То су трагичне теме којима се Срби не баве, зато и нестајемо!
И још нешто. Питао сам госте из Беча да ли ми могу нешто рећи о неком Бироу за десрбизацију Балкана, формираном у Бечу још 1912. године, одмах после настанка самосталне државе Србије, након победе у Првом балканском рату. Рекли су да ништа не знају о томе! Питање им се није свидело, мада никакве зле намере није било, мислећи да се дискурс може слободно водити иако је тема деликатна!

Милан Ливада

ДУГО ЧЕКАЊЕ НА ИСТИНУ

212. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  09.05.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ДУГО ЧЕКАЊЕ НА ИСТИНУ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 212. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
За прву мајску недељу од 01. до 07.05. 2017. године забележили смо догађај од прворазредног значаја за нас Крајишнике Војвођане. У Матици српској је било 04. маја представљање књиге Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској. Аутор је Јован Мирковић, који је дуго био челник Спомен подручја Јасеновац. Све је било на високом нивоу: представљање у свечаној сали најстарије културно научне институције у Срба, уз беседу њеног председника проф. др Драгана Станића ; велико интересовање публике која је попунила салу; беседа и учешће епископа бачког др Иринеја Буловића, са већом групом црквених великодостојника. Саопштени су бројни валидни подаци, као и имена комунистичких функционера противника обележавања Јасеновца.
У државном терору НДХ-азије,  за 49 месеци њеног трајања, порушено је више од хиљаду објеката Српске православне цркве, међу којима је било 450 цркава. Убијено је 220 српских православних свештеника. Саопштен је и податак да су 300 цркава после Другог светског рата порушили комунисти.  У 48 цркава су вршени стравични злочини, од којих је најбруталнији био онај у Глини,  када је масакрирано више од 1500 Срба. У злочиначким дејствима усташке државе учествовало је хиљаду и сто фратара, међу којима је било 27 директних убица. СПЦ је представљала вековни идентитет српског бића на хрватском тлу. Чак је 550 цркава изграђено у раздобљу од 16. до 19. века. Не треба вернијег сведочанства о дуговечности битисања Срба на Западу. За поратну југословенску историографију Јасеновац је био табу тема. Први пут се чуло директно указивање да су против обележавања логора Јасеновац најжешће били Александар Ранковић и Родољуб Чолаковић, два Србина на високим државним и политичким позицијама.
Уз сво поштовање према високо вредном делу о страдању Срба Крајишника не можемо а да не приметимо да се то дешава око седам деценија после геноцида. Јесте био политички притисак комунистичких власти да се о злочину ћути. Несхватљиво је да се Срби тако односе према својим невиним жртвама, да препуштају много тога битног забораву, а то је варварство. Заборав злочина је нови злочин према жртвама. И овом приликом је поновљено да морамо опростити, али никако не смемо да заборавимо. Не спомиње се људска правда да се злочинци судски процесуирају. Истовремено у ово наше актуелно доба посматрамо брисање боравишта за десетине хиљада преосталих Срба у Крајини. То је завршни чин злочина у поништавању свих трагова битисања српског рода на српском крајишком простору. Хоћемо ли опет, ако нас буде, чекати више од пола века да се белодано напише истина о етничком чишћењу српског крајишког народа. Можда ће тада бити обелодањена имена Срба који су предано учествавали у томе, као што је сад речено за Ранковића и Чолаковића. Дуго чекање на истину је српски усуд, за који нема лека!

Милан Ливада

НАЈБОЉА БОРАЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА У СОМБОРСКОМ КРАЈУ

211. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  02.05.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

НАЈБОЉА БОРАЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА У СОМБОРСКОМ КРАЈУ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 211. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
За последњу априлску недељу од 24. до 30.04. 2017. године направили смо осврт на редовну годишњу скупштину Удружења бораца свих ратова у бачком селу Кљајићеву. Ту су после Другог светског рата трајно станиште нашли Срби Крајишници, махом борци 8. кордунашке ударне дивизије. Зато је баштињење успомена на војничку прошлост на завидном нивоу. Рече овом приликом челник општинске борачке организације у Сомбору да су ратници Кљајићева далеко најбољи у целом сомборском крају. То је признање са највишег локалног нивоа, које потврђује да овде добро раде. Недавно су поставили спомен - плочу четворици својих сусељана, са којима су одрастали, а који су погинули у грађанском рату `91. године на крајишком ратишту. Спремају се да изграде спомен-чесму на којој би била имена више од десеторице сусељана погинулих или несталих током НАТО бомбардовања и на ратишту Босне и Херцеговине.
У сувише благој форми су критиковали државу за коју су ратовали, а она их не помаже ни приближно колико су заслужили. Сопственим снагама и средствима све раде сами. Споменули су да постоје иницијативе, да се донесе закон који би регулисао статус јединствене организације ратника свих ратова; да су то прихватили надлежни државни органи, чиме би престао неодрживи организациони третман ратника као удружења грађана. Такав однос државе био је повод да се у расправу укључи и аутор ове хронике и подсети присутне да држава не реагује ни на актуелна дешавања у Хрватској, одакле су Срби брутално прогнани. Већ је безмало сто хиљада Срба Крајишника брисано са боравишта у исконском завичају. Било је тамо, по последњем попису, тек нешто више од две стотине хиљада становника српског рода, са просеком старост од 60 година. Отада су многи поумирали. Овим брисањем боравишта затиру се сви српски трагови на хрватском тлу. А Србија ћути. Ни патријарх српски Иринеј у Васкршњој посланици није споменуо ово брисање српског постојања тамо.
У духу оног Домановићевог Размишљања једног обичног српског вола, аутор ове хронике питао се у младости, како су наши родитељи, и Срби у целини, могли да дозволе онај стравични усташки геноцид у Крајини, а да колико толико не заштите свој народ. Ишли су као овце на кланицу, без икаквог отпора. Временом је постало белодано јасно да све конце у рукама држи владајући режим, а онај део српског крајишког народа који је био у државној служби, није марио за своје сународнике. Напротив, ревносно је вршио репресалије које су наредбодавци тражили. Такво понашање најбоље потврђују Срби генерали и војници у Павелићевој војсци. Народ је препуштен на немилост непријатељу. Добронамерни и сви они који су видели куда ствари иду нису могли баш ништа да учине. Тако је и данас. То је један од трагичних српских усуда, који битно доприноси српском нестајању, не само са крајишког завичаја!

Милан Ливада

САМРТНО ПРОЛЕЋЕ

210. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  25.04.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

САМРТНО ПРОЛЕЋЕ  

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 210. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
Наш хроничарски осврт за недељу од 17. до 23. априла 2017. године насловили смо Самртно пролеће. Такав је наслов романа мађарског писца Зилахија, у којем слика поратно време његове родне, а наше комшијске, Мађарске. Наша асоцијација се односи на зло поратно време за српски крајишки народ, прогнан `95. године са вековних огњишта. Српски медији су око Васкрса спиновали вест да се 70 хиљада Срба Крајишника брише са пребивалишта у Хрватској. Званична Србија на то није реаговала. Штавише ни патријарх српски у Васкршњој посланици уопште није поменуо Србе Крајишнике. На другој страни, овде у Војводини, у којој се настанила већина прогнаних из бивше Републике Српске Крајине, званичници Србије су се хвалили како тобоже успешно збрињавају избеглице. Рече шеф српске дипломатије, на свечаном даривању омање нове вишеспратнице неколицини избегличких породица, да за коју годину неће бити незбринутих избеглица.
То је то самртно пролеће за прогнани српски крајишки народ, како у бившем исконском крајишком, тако и овде у новом војвођанском завичају. Наставља се њихово понижавање брисањем двојног пребивалишта и укидањем статуса избеглица. Тиме они за официјелну политику, и тамо у Хрватској и овде у Србији, практично престају да постоје. Утапају се у српске грађане, без права на сатисфакцију за изгубљени завичај и имовину стицану вековима. Делује као да се обе државе својски труде да се потпуно поништи постојање крајишког проблема. Ова најновија дешавања дају за право онима који су од почетка тврдили да је грађански рат био договорен, да би се намирили апетити сулудих вођа. Размере стравичног страдања и неизмерне патње несрећног српског крајишког  народа никога не интересују. Нико у матици нема разумевања за његов историјски удес. Презиру их свуда. Најпоразније је што су наши крајишки самопроглашени заступници избеглица највећи букачи и пратиоци власти у поништавању права на постојање крајишког питања.

Милан Ливада