ПРИЧА У КОЈОЈ НАС НЕМА?!

288. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 27.11.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

ПРИЧА У КОЈОЈ НАС НЕМА?!

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 287.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

                У недељи од 19. до 25. новембра 2018. године забележили смо причу у којој нас нема?! Просто се овом хроничару наметнуо овакав наслов после дводневне прославе сто-годишњице присаједињења Војводине Краљевини Србији. Ради се о сећању на 25. новем-бар 1918. године када је у Новом Саду одржана Велика Народна Скупштина која је донела историјску одлуку да се Банат, Бачка и Барања издвоје из Аустроугарске и непосредно прикључе матици. За ову хронику, која се емитује на таласима Радија Фрушка гора у Руми, значајно је нагласити да је Срем дан раније, дакле 24. новембра 1918., баш у Руми донео одлуку да се издваја из црно-жуте монархије и прикључује матици Србији. Било је то само две недеље после потписивања капитулације Немачке и Аустроугарске у Паризу и уласка јединица Српске победничке војске у војвођанске градове.

            Први пут је овај догађај обележен на највишем државном нивоу. Цео државни врх Србије био је 25. новембра у Новом Саду. Главни догађаји су били отварање Музеја при-саједињења и откривање споменика краљу Петру I. У говорима државних званичника величана је борбеност и победа Српске војске у Првом светском рату. Тиме је Србији при-пало почасно место међу државама победницама. Ослобођен је цео простор на којем је живео српски народ. Освојена слобода омогућила је први пут у историји ових простора да сви Срби буду у једној држави. По територији на којој се простирала, по броју становника и другим државним обележјима новостворена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је међу десет првих у Европи.

            У познатом српском маниру једино није било приче о војницима, а поготово о српским ратним добровољцима, који су у небројеним ратним биткама, надчовечанским напорима и сопственим жртвовањем донели Србији слободу и уједињење. Ни у прошлости, ни данас, српски владари се никад нису са дужним пијететом односили према снажном националном и државном осећању, пре свих српских сељака, било да су из матице или дијаспоре. Колико је само наших сељака Крајишника, из непријатељске и агресорске Аустроугарске,  још од Церске битке, пребегло у Српску војску. А шта тек рећи о Србима Крајишницима, печалбарима у Америци, који су остављали добар посао и миран живот и дошли да изгину на Солунском фронту, Кајмакчалану, Ветернику и другим ратиштима. Њихово жртвовање и допринос српској победи се не спомиње. То је истинске истраживаче и писце са крајишког простора навело на закључак да се српски крајишки народ третира као национални вишак, који не заслужује пажњу.

            Милан Ливада

БРИГА ДРЖАВУ ШТО ЈОЈ НАРОД СТРАДА (2)!

287. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 20.11.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

БРИГА ДРЖАВУ ШТО ЈОЈ НАРОД СТРАДА (2)!

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 287.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 12. до 18. новембра 2018. године забележили смо: како Срби духовно осећају и доживљавају сопствене корене битисања. Повод је за овај осврт висока гледаност серије Корени на РТС, рађене по роману Добрице Ћосића истоименог наслова. Том хвали-сању недостаје податак, који није лако утврдити: колико је младих међу тв гледаоцима?! Кад би се и то знало онда би се лакше могло тврдити да српски народ непогрешиво, у души, осећа своју самобитност и припадност сфери православља. Зато га тако масовно привлаче екранизоване теме из сопствене прошлости и духовности. Аутор овог осврта то повезује са актуелном атмосфером у српском друштву, у којој доминира обележавање сто-годишњице од завршетка Првог светског рата. У том комплексу сећања иритира, пре свих нас потомке тешко страдалих, што се уопште не спомиње српски народ као главни актер проклетога рата, обични Срби, сељаци и печалбари из Америке, наши Крајишници, који су својим добровољним жртвовањем Србију сврстали међу земље победнице. Такво понаша-ње намеће мучан закључак - брига државу што јој народ страда!   

            Није то ништа ново у тегобној српској историји. Још је Вук Стефановић Караџић у чувеном спису Срби сви и свуда, написаном 1836. године, указао да се српски виши слојеви стиде свога народа, а понизно се односе према аустроугарским властодршцима. Такође, ни Срби школовани на Западу, нису антиципирали негаторство њихових стратега, који су Словене, а посебно Србе, дисквалификовали одредницом да су неисторијски народи. Велики руски писац Достојевски, негде у исто доба када и Вук, написао је да су српске власти окренуте Западу, а народ Русима. Српски народ исконски осећа, а поготово из ратног искуства добро зна, ко му је пријатељ, а ко непријатељ од којег је увек страдао.  Срби уопште нису изградили културу сећања на сопствене жртве, нимало као рецимо Јевреји. Зато имамо ситуацију да нам се, и на стогодишњицу, понавља заборав на најбољи део нације, изгинуо у великом броју на бојном пољу. А заборав је варварство!

            Милан Ливада  

БРИГА ДРЖАВУ ШТО ЈОЈ НАРОД СТРАДА!

286. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 06.11.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

БРИГА ДРЖАВУ ШТО ЈОЈ НАРОД СТРАДА!

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 286.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 29. октобра до 04. новембра 2018. године забележили смо: како Срби обележавају стогодишњицу од завршетка Великог рата? То је био историјски догађај после којег су се сви Срби, са балканског и средњеевропског простора, први пут нашли у заједничкој држави - првој Југославији. Скупо је плаћено то уједињење - страдало је безмало милион и по војника и становништва Србије. За Србе Крајишнике који су, као ратни добровољци из Аустроугарске  монархије и Америке, самоиницијативно или организовано дошли на Солунски фронт, никада није изведена потпуна процена броја учесника и броја страдалих. Овај новинар се овом тематиком бави дуже од три деценије. У једној тв емисији питао сам историчара Поповића, који је у својим списима забележио више од 30 хиљада учесника српских ратних добровољаца: Зашто Србија није обавила  потпунији попис ратних добровољаца, без којих сигурно не би извојевала победу? Добио сам потпуно нихилистички одговор: Па шта ће  нам више, доста је и то што смо урадили? Нису се српски историчари и владари угледали на Иву Андрића, јединог нобеловца српског рода, за којег је жртва била светиња. Српске владаре никад нису занимале ни војничке, ни цивилне жртве рата. Зар нам о томе најверније сведочанство није оставио лекар и писац Лаза Лазаревић. Он је био лекар неком од владара у српско-турским ратовима. У запису Све ће то народ позлатити, што је моја генерација имала за школску лектиру, државу није брига за војника који је у рату остао без једне ноге. И тако то траје од Лазиних до наших дана - брига државу што јој народ страда!

            А ових дана, када се званичници са највишег државног врха оглашавају и вреднују неке резултате Првог светског рата, онда бесмислено нагласе, рецимо, њихов актуелни став да Србија више неће ратовати. Може то да асоцира да ни пре сто година није требала да иде у рат и да доживи онакву стравичну голготу! Накнадна памет и разметљивост њоме јесте одлика свих српских владара. Они знају како је требало поступати и решавати проблеме у прошлости, али не знају како треба паметно урадити оно што је њихова надлежност! Зато су за све увек криви они претходни са владајућег трона, никако они. Па није 1914. године Србија, после два балканска рата, хтела у нови, већи светски ратни сукоб, него је све покушала да то избегне. Рат су изазвали ондашњи агресивни челници оних европских држава које на обележавање стогодишњице његовог завршетка позивају Косово и тиме понижавају и ондашњу победничку, али и актуелну Србију. Не би они могли да тако цинично поступају, да пре три деценије домаћи владари у спрези с њима, нису брутално разорили Југославију. Отада самостална Србија, мада то није тако кратак период, никако не успева да нађе саму себе и да достојанствено чуве и јача сопствене националне  и државне вредности!

            Милан Ливада

ЗАШТО СРБИ НЕ СЛЕДЕ ЈЕВРЕЈЕ У КУЛТУРИ СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ЗЛОЧИНА?!

285. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 30.10.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

ЗАШТО СРБИ НЕ СЛЕДЕ  ЈЕВРЕЈЕ

 У КУЛТУРИ СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ЗЛОЧИНА?!

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 285.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 22. до 28. октобра 2018. године забележили смо: зашто Срби не следе Јевреје у култури сећања на жртве злочина?! Повод је Награда за посебан допринос у науци 63. Међународног сајма књига у Београду, делу "Јасеновац - Аушвиц Балкана. Усташка империја окрутности", аутора проф. др Гидеона Грајфа, историчара, најпознатиј-ег светског експерта за Аушвиц и холокауст.  Добитник награде је изјавио да је то призна-ње Међународној групи историчара Гx7, који улажу огромне напоре да у својој мисији очувају историјске чињенице о логору смрти Јасеновац у колектиавној свести човечанства. Признаје др Грајф да су историјске књиге, нажалост, понекад доступне веома уском кругу научне јавности. Стога је важно, сугерише он, да се снимају филмови на основу сведочења преживелих, да се објављују текстови и фотографије, зато што један снимак или једна секвенца филма може да замени 10.000 речи. Додаје да је његова књига глас против нео-фашизма, неоусташтва и других екстремних, нечовечних идеологија.

            Аутор наводи да су му јеврејске заједнице из Србије много помогле у прикупљању документације, али не спомену да су му помагале и српске институције, органи, удружења грађана или појединци. А у Јасеновцу је страдало највише Срба. Наравно да нису,  јер Срби једноставно не гаје културу сећања на своје жртве злочина. Никако да се бар донекле угледају на Јевреје, мада је чак и патријарх српски позивао да се у поштовању жртава угледамо на њихов ангажман у тој сфери. То посебно тешко погађа све нас, пореклом са српског крајишког простора, на којем је најмонструозније злочине починио хрватски усташки режим. Кад морају да се изјасне око Јасеновца и геноцида српски званичници то тако увијено чине, да делује као да се извињавају што им функција налаже да тако нешто кажу.

            У Србији не подржавају ни свога човека, сада британског држављанина, проф. др Србољуба Живановића, који је Јасеновац истраживао још 1964. године. Сада у Лондону води Међународну комисију за истину о Јасеновцу, састављену од стручњака са свих континената, у којој нема ни Срба ни Хрвата. Та Комисија је утврдила да су у Јасеновачком систему хрватских логора смрти  Хрвати ублили 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. У својој најновијој књизи "Хрватски геноцид против Срба, Јевреја и Рома", која је представљена и у Новом Саду, Живановић је указао на забрињавајућу појаву. До сада је написано преко две хиљаде књига и радова о тим злочинима, али су све те књиге повучене из библиотека и књижара и уништене. Српске власти се понашају незаинтересовано, каже Живановић, а неки од највиших државних званичника није хтео ни да га прими. Други су обећали, а нису ништа урадили. Не поштују Срби своје жртве!

                        Милан Ливада

КОРДУНАШКО КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ОБОЈЕНО СЕНТИМЕНТОМ

284. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 23.10.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

КОРДУНАШКО КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ОБОЈЕНО СЕНТИМЕНТОМ

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 284.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 15. до 21. октобра 2018. године забележили смо кордунашко књижевно вече снажно обојено сентиментом. То је феномен осећајности младих људи, који су чини-ли већину на овом културном догађају, а који су вршњаци трагичног прогона из завичаја њихових родитеља пре 23 године. Све је достојанствено протекло, уз очигледну тугу у души свих присутних, али без иједне политичке дисквалификације или било каквог испада и осуде виновника њихове несреће.

            Догађај са којег је овај хроничар понео горе истакнути утисак десио се 18. октобра у Градској библиотеци у Новом Саду. Завичајно удружење "Сава Мркаљ", као издавач, организовало је представљање збирке песама Испод пепела, аутора Бошкс М. Бућана. Сам наслов метафорички казује да се ради о спаљеном завичају, још конкретније о нашем Кордуну, на којем су остали само темељи родних кућа. Песнички су снови да ће се вратити, некада било кад, па ће на тим темељима изградити нове куће. Рецензент проф. др Никола Страјнић бележи да је реч о пројекту заснованом на безавичајности и раздомљености, који се у Бућановој књизи "показуује час као лична судбина пјесникова, час као свеопшти статус бића." Издвајамо неколико стихова Бошка Бућана који сведоче о тој осећајности за изгубљеним завичајем. Тако у песми Изгубљено вријеме песник каже: Истиче животна снага,/ А ја под туђим сљеменом;/ Немирна душа још трага/ За изгубљеним временом. У првој строфи песме Историја Бућан пева: Цеста од бијелог камена,/ Скривена у јатак-гори,/ Поред ње кула стамена, Болну истину збори. Ево шта  пише у првој строфи песме Код: Сеобе висе о клину;/ Опет се на пут спрема род./ Не тражимо ми даљину,/ Такав нам је генетски код. Неку наду у повратак песник казује у првој строфи песме Искра наде: Срушена кућа у трави лежи,/ И моја дјеца за њу се моле:/ Зима је стигла, напољу сњежи,/ У мени трају дани што боле.

            Бућан је књигу посветио Сави Мркаљу, генијалном реформатору српске азбуке, поводом 235 година од рођења и 185 година од његове смрти. У другој и трећој строфи песме Мученик, прве у збирци Испод пепела, посвећене Сави Мркаљу, Бућан најављује његово генијално дело: Сан је за њега најбоља јава,/ Одсањан у бајти крај границе;/ Слабашно тијело, а моћна глава,/ Винуће га до звијезде Данице./   Пламени језик вериге лиже,/ Чује се само шкрипање пера;/ Сунце се споро над воћар диже,/ Смијеши се "Сало дебелог јера."

            Све у свему било је то искрено сећање и поштовање наших Кордунаша на великана Саву Мркаља, којег је српски крајишки род подарио српском националном корпусу. Такође је достојанствено и сетно обележена сопствена избегличка трагедија.

            Милан Ливада

ПРВУ ПОБЕДУ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ ОСТВАРИЛИ ДОБРОВОЉЦИ

283. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 16.10.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

ПРВУ ПОБЕДУ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ ОСТВАРИЛИ ДОБРОВОЉЦИ

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 283.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 08. до 14. октобра 2018. године забележили смо, поводом стогодиш-њице од победе у Великом рату, како су Србо-Американци као добровољци остварили прву победу на Солунском фронту. У ствари, настављамо да у овој нашој хроници под-сећамо на допринос Крајишника и Војвођана победама Српске војске у Првом светском рату. Зашто то чинимо? Па, зато што они који би то по природи ствари, дакле државни врх, требали да чине, наше претке не спомињу. Извор нам је за ову тему књига др Милана Мицића: Американци српски добровољци из САД (1914-1918).

            Повлачење Српске војске, државног руководства и народа у јесен и зиму 1915. године преко Албаније, добровољци из Америке су прешли као војници Добровољачког одреда мајора Војина Поповића - војводе Вука, елитне јединице зване легија смрти. У анализи на Крфу 05. априла 1916. године наведено је да су међу 1.894 борца овог одреда њих 183 сврстани у категорију "добровољци, аустријски поданици који су дошли из Америке."

            У другим добровољачким одредима, пре албанске голготе, у страшним борбама против Бугара у јесен 1915. године, на простору Власине, изгинула су 292 добровољца пристигла из Русије. У чети од 60 Херцеговаца из Америке, остало је само пет шест.

            Прва српска јединица која је ступила у борбе на Солунском фронту против бугарских трупа био је одред војводе Вука 17. августа 1916. године, када је почела бугарска офанзива. Та војна јединица је водила тешке одбрамбене борбе до 28. августа 1916.  У Горничевској бици 12-16. септембра 1916. учествовао је Добровољачки одред и допринео првој српској победи на Солунском фронту.

            Најтеже борбе Добровољачки одред је 1916. водио на Кајмакчалану. Претрпео је катастрофалне губитке, док је 30. септембра те године Кајмакчалан освојен. Међутим, на његовим крилним висовима остали су чврсто утврђени бугарски положаји. На њиховом освајању Добровољачки одред је 02. октобра 1916. године за пола сата имао 180 мртвих и 250 рањених добровољаца. После освајања Кајмакчалана, одред војводе Вука у саставу Дринске дивизије наставио је гоњење непријатеља у периоду од 03. октобра до 16. новем-бра 1916. године. У борбама око Грунишког виса од 16. новембра до 07. децембра Добро-вољачки  одред је претрпео тешке губитке, а 29. новембра 1916. погинуо је и сам коман-дант Војин Поповић - војвода Вук, после чега је одред расформиран. Намерно је жртвован Вук и добровољци, показала су каснија истраживања, јер је следио обрачун краља Александра са Аписом, који је осуђен и стрељан у Солунском процесу. Међусрпски обра-чуни нису изостали ни у најтежим условима, док су добровољци "трошени" на најтежим ратним задацима...

            Милан Ливада