Емисија "Завичај" 707.

Емисија "Завичај" 707. - 28. 05. 2019. скраћено издање

КЛИКНИ НА ЛИНК ИСПОД И ПРЕСЛУШАЈ

https://www.youtube.com/watch?v=lKS0TThAl8A&feature=youtu.be

ЈОШ ЈЕДНОМ О ЗЛОЧИНУ У ЗАПАДНОЈ СЛАВОНИЈИ

310. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 14.05.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ЈОШ ЈЕДНОМ О ЗЛОЧИНУ У ЗАПАДНОЈ СЛАВОНИЈИ

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 310.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

                У недељи од 06. до 12. маја 2019. године забележили смо једно литерарно распредање о злочину у Западној Славонији. Реч је о представљању књиге Парусија гласови испод папрати, ауторице Славице Гароње, одржаном 07. маја у Издавачкој кући "Прометеј" у Новом Саду, који је дело штампао. Аутор ове белешке се сећа да је ауторка Славица Гароња пре коју годину у Матици српској, такође у Новом Саду представљала своју књигу Повратак у Аркадију. Рођена је Славица у Београду, где је професор Универзитета, а њени родитељи су пореклом из Западне Славоније. Прича да је као студентица одлазила тамо код баке, упознала прилике и људе, а посебно је њену пажњу преокупирао злочин Хрвата над Србима, у којем је страдао и њен деда. То је пресудило да као тематику књижевног стваралаштва одабере стравично страдање и нестанак Западне Славоније као вековног станишта бројног и напредног српског народа. У првом роману је тај простор означила као Аркадију, што је асоцијација на становнике пастирског предела у средини Пелопонеза. Назив Парусија је из теологије и означава насеобину мртвих чији гласови допиру испод папрати.

            Промоција ове књиге кореспондира са комеморацијама прогнаних Западних Славонаца организованих почетком маја у знак сећања на почињени злочин Хрватске над тамошњим српским народом 01. и 02. маја 1995. године. Разуме се да је огромна разлика између академске приче о том злочину књижевне списатељице Славице Гароње и сведочења непосредних актера који су се у неравноправној борби бегом спасавали од налета разјарених хрватских кољача. Добро је, међутим, да има сећања по обе линије, уместо заборава који је својствен Србима. Књижевници Гароњи припадају сви комплименти што је литерарно обрадила страдање својих завичајаца и потврдила да је српска књижевност била и остала једини доследни критичар свог зла које се сручило на Србе. На другој страни језиве су биле приче ратника на том простору којима је одузето тешко наоружање дан два уочи хрватског напада. Као илустрацију зверског понашања хрватске војске и полиције навели су да си у њиховој кући поклали осмочлану породицу у селу Медари, а најмлађој девојчици Гордани одсекли главу и набили на колац у дворишту!

            Питамо се на кога мисле наши виши и нижи званичници кад у таквим пригодама кажу како нико за такве злочине није одговарао?! Да ли мисле да Хрвати који су починили злочине над Србима треба да организују суђења и кажњавања?! Или, на тај начин прикривају сопствену одговорност што нису заштитили српски народ, а били су дужни да то учине, већ су га оставили да буде масакриран?!

            Милан Ливада

47. број Гласа

Изашао је из штампе 47. број Гласа Крајине у Војводини, за раздобље март-април 2019.
Можете га читати и овдје на блогу.

Кликните на страницу 47. број, и желимо пријатно читање.

Редакција

СА КОМЕМОРАЦИЈЕ ЖРТВАМА НАПУШТЕНИХ ЗАПАДНИХ СЛАВОНАЦА

309. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 07.05.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

СА КОМЕМОРАЦИЈЕ  ЖРТВАМА НАПУШТЕНИХ ЗАПАДНИХ СЛАВОНАЦА

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 309.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 29. априла до 05. маја 2019. године забележили смо мучне и горке утиске са парастоса и сећања на жртве погрома хрватске војске на Западну Славонију првих дана маја 1995. године. Десило се то прошлог четвртка, 02. маја `19., у Ветернику, приградском насељу Новога Сада. Аутор овог осврта не може да не помене да је Ветерник настао пре сто година, после Првог светског рата као насеље слепих српских ратних добровољаца. То су били махом наши Крајишници који су на Солунском фронту у борбама са Бугарима од њихових бојних отрова ослепили, па су за ратне заслуге добили голу земљу на тада далекој периферији Новог Сада. Та околност се у оваквим пригодама не спомиње, а требало би, што је манир српског немара и заборава сопствених жртава. После ове дигресије враћамо се на парастос у месној цркви у Ветернику жртвама напуштених Западних Славонаца, при чему је коришћена непријатељска терминологија, чега се не можемо ослободити.

            После парастоса око 150 окупљених грађана у центру Ветерника присуствовало је комеморацији поводом 24. годишњице од 01. и 02. маја 1995. године када су хрватске војне и полицијске снаге напале Западну Славонију и направиле масакр над незаштићеним становништвом. О томе је сведочио Драго Ступар, председник Удружења ратних војних инвалида Војводине, на чију је иницијативу и установљен овај Дан сећања. Ступар је ратни војни инвалид, приметно шанта на једну ногу, а ратне ране је задобио 02. маја 1995. године када су у четири сата ујутро кренули у пробој непријатељског обруча. Из његовог кратког говора издвајамо само неке несхватљиве и језиве чињенице које је здравом разуму тешко и појмити. Рекао је Ступар да су им, само који дан пре агресије, они који су требали да брину за њихову безбедност одузели тешко наоружање и закључали га у хангаре у Новој Градишци. Тако су напуштени Западни Славонци препуштени на крвави пир хрватских кољача. Навео је језив злочин над њему комшијском породицом у селу Медари,  у којој су поклали осам чланова, а најмлађој девојчици Гордани одсекли главу и набили на колац у дворишту. Зато су каже Ступар кренули у пробој путем према Босанској Градишци и лаким наоружањем штитили повлачење народа.

            На том крвавом путу остале су 283 жртве, претежно жена и деце. Прогнано је око 15 хиљада Западних Славонаца. Њихови прогонитељи славе 01. мај као дан ослобођења Западне Славоније. Сећа се овај новинар како је дуго било забрањено причати о овоме злочину. У Београду се тога 01. маја играо 100. дерби у фудбалу између Партизана и Црвене звезде и славио празник рада.

            Милан Ливада

ДИКЛИЋЕВА ХРОНИКА СТОГОДИШЊЕГ САТИРАЊА И ЗАТИРАЊА СРБА У ХРВАТСКОЈ

308. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 30.04.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ДИКЛИЋЕВА ХРОНИКА СТОГОДИШЊЕГ

САТИРАЊА И ЗАТИРАЊА СРБА У ХРВАТСКОЈ

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 308.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У последњој недељи априла од 22. до 28. 04. 2019. године забележили смо неке по нашем уверењу битне аспекте из најновије књиге о нама и назвали је Диклићева хроника стогодишњег сатирања и затирања Срба у Хрватској. Пошто је аутор на представљању у Новом Саду, 24. априла, поверио и аутору овог осврта да буде учесник ево неких акцената.

            Можда за почетак вечерашњем представљању ове вредне књиге највише одговара полустих из песме познатог песника, пореклом из Босанске Крајине Милана Ненадића: Биће нас само у књигама!  Додао бих овде одмах закључак великог писца Милоша Црњанског који је почетком 20. века записао: Срба више на Северу нема!-а некад је ту живео бројан и напредан српски народ. Ближи се ево крај друге деценије 21. века и у једној реченици за књигу Момчила Диклића, о којој вечерас причамо, могли би рећи да је век после Црњанског записао: Срба више на Западу нема! Спомињање ова два српска писца истовремено је подсећање да у српском друштву није било друштвне критике, коју врше медији и историографија, па је литература преузела ту улогу. Незамисливо је било да се раније појави оваква књига, каква је Диклићева, са оваквом тематиком, јер су медији и историографија били под контролом апсолутистичке владавине. На жалост то траје и данас, јер демократија у пуном капацитету никако да се запати у српском друштву.

            У мојој професији кажу, а управо се ове 2019. навршава пуних 50 година како битишем у новинарству, да нема тежег новинарског задатка од приче о личности и делу некога према којем гајиш изузетно поштовање. Ради се, морам то одмах на почетку да кажем, о вансеријском историографском делу историчара др Момчила Диклића "Српски народ у авнојевској Хрватској" са поднасловом "Како је нестајао један народ!?" Сам наслов, а тек садржај са којим се због краткоће времена нисам успео у потпуности упознати, определили су овакву моју валоризацију. Јер, аутор и ја припадамо томе народу,  томе делу српског националног корпуса који је у виду венца од Книна до Темишвара загрлио своју матицу. Један новосадски историчар је за тај простор употребио назив "венац Милоша Црњанског".

            Мада је књига насловом дефинисана: да се осветли период од безмало пола века авнојевског битисања Хрватске, аутор је крајње савесно аналитичко-критички навео и објаснио светски и европски контекст дужи од једног века, у којем је протекао најсудбоноснији део свеколике српске историје, како у матици, тако и у њеној дијаспори. У 10 поглавља на безмало 400 страна текста прецизно и детаљно су, по стандардима научне методологије, описани сви релевантни историјски догађаји и личности, који су обележили трагични 20. српски век. Књига је јединствена и целовита прича о крајишкој голготи. Све у свему у новинарском сажетку садржај књиге би се могао дефинисати као Диклићева хроника стогодишњег сатирања и затирања Срба у Хрватској.

            Милан Ливада

           

ДВА ЧОВЕКА УЗДИЖУ УДРУЖЕЊЕ "ОТАЏБИНСКИ ПОКРЕТ"

307. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 23.04.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ДВА ЧОВЕКА УЗДИЖУ УДРУЖЕЊЕ "ОТАЏБИНСКИ ПОКРЕТ"

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 307.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

                У недељи од 15. до 21. априла 2019. године забележили смо како једно од водећих удружења Срба Крајишника прогнаних из Хрватске баштини сећања на своју блиску и даљу прошлост. Имали смо недавно 700. Емисију Завичај и 300. Недељну хронику од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај. Овај пут ћемо понешто о Удружењу "Отаџбински покрет - док живе Крајишници, живеће и Крајина" са седиштем у Новом Саду. Имали су 18. априла годишњу скупштину на којој су, како је то протоколом о ангажману удружења грађана предвиђено, анализирали досадашње активности и усвојили програмске циљеве за наредни период.

            Треба одмах на почетку рећи да главно обележје постојању и деловању Отаџбинског покрета дају два човека која су његова моторна снага и чијом заслугом се баве вишим циљевима прогнаног крајишког народа. Председник скупштине је неуморни академик Драган Шкорић, којег гледамо на телевизији како у деветој деценији живота у мисији председника Одбора за село Српске академије наука и уметности шпарта српским селима и обнавља угашено задругарство. Председник удружења је Драгомир Лалић, народни посланик у Скупштини Аутономне Покрајине Војводине, који је у најкреативнијем животном добу, пун енергије и воље да уради што се може за крајишку ствар. Њиховом заслугом се већ пету годину заредом организује највиши облик сећања на наш исконски завичај - Дан Српске Крајине у Српској Атини, у знак сећања на 19. децембар 1991. када је на Светог Николу у Книну основана Република Српска Крајина.

            На споменутој скупштини подмлађен је њен састав и најављено да ће се радити на томе да што већи број младих Крајишника уђе у Удружење. То мора да буде најважнија активност, јер без младих који треба да наставе баштињење историјског памћења на Крајину, неће вредети до сада урађено. Заслужује поштовање настојање Удружења да се призна ратни стаж припадницима Српске Војске Крајине. О неправди Србије према њима говорила су двојица ратника који предводе ову категорију Срба Крајишника да добију оно што су сви други учесници у свим ратовима добили. Подсетио је овај случај аутора овог  осврта на дугу историјску неправду српских владара и војсковођа према војницима које су они мобилисали да учествују у ратовима које су они водили. Било је тога још у турском добу о чему нам је оставио непроцењиво вредно сведочанство Лаза Лазаревић, лекар војсковође у српско-турском рату и писац, у причи Све ће то народ позлатити. Ратног инвалида после рата нико не гледа. Тако је било и после Првог светског рата када су хероји са Солунског фронта морали да просе, а Београђани који су српској војсци продавали брашно помешано са песком стекли велико богатство. Тако је и сада када су се ратни профитери са крајишког ратишта силно обогатили, а војници мобилисани у Крајини живе у беди и сиромаштву. То су жалосна српска посла у најделикатнијој сфери српског друштва.

            Милан Ливада

НЕ ПРЕСТАЈУ ПОДЕЛЕ ОКО СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ЈАСЕНОВЦА

306. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 16.04.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

НЕ ПРЕСТАЈУ ПОДЕЛЕ ОКО СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ЈАСЕНОВЦА

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 306.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 08. до 14. априла 2019. године забележили смо како не престају поделе око сећања на жртве концентрационог логора Јасеновац у Хрватској. Писао сам овај осврт у недељу, 14. априла, када је било државно обележавање. Тога дана су званичници Хрватске из Владе и Сабора, који не оспоравају повампирење усташтва и њихову иконографију, имали своју церемонију. Шефица државе је који дан раније сама положила венац. У петак, 12. априла српски, јеврејски и представници антифашиста из Хрватске положили су венце подно споменика "Камени цвет" аутора Богдана Богдановића. Ови меморијали, поводом Дана пробоја логораша из најмонструознијег концентрационог логора (22. априла 1945.), већ четврту годину заредом приређују се у две колоне. Да подсетимо да се у ноћи између 21. и 22. априла у логору налазило још 1.073 мушкарца. Ујутро су кренули у пробој, а само су се 54 логораша докипала слободе.

            Потомци народа чији су преци скончали у Јасеновцу не прихватају да буду заједно с онима које окривљују да не чују крик жртава и да подилазе обнови усташтва. Мањински представници, најдоследније Срби и Јевреји, као и хрватски антифашисти истичу да се влада недовољно снажно противи историјском ревизионизму и негацији страшних догађаја у Јасеновцу. Према подацима Спомен-подручја Јасеновац, дакле државне институције Хрватске, да сада је у логору утврђено именом и презименом 83.145 жртава Срба, Јевреја, Рома, Хрвата и других националности. Службена статистика бивше СФРЈ истицала је бројку од 700.000 жртава. Академик Србољуб Живановић, који је 1964., истраживао масовне јасеновачке гробнице, утврдио је да је погубљено око 700.000 Срба, 80.000 Цигана и 23.000 Јевреја. Гидеон Грајф, главни истраживач Института за Холокауст "Шем олам" у Израелу, утврдио је да је у Јасеновцу на најсвирепији начин убијено минимум 800.000 Срба и око 40.000 Јевреја. Као што се види разлике су толико велике да се никад не могу приближити становишта службене Хрватске са Израелом и Србијом.

            Не можемо а да не споменемо компетенто страно мишљење, иначе веома ретко у корист Срба. Ради  се о изјави америчког писца и публицисте Џареда Израела "Гласу Српске" у Бањалуци. Свака му част. Рече Израел: - Тврдње да је у Сребреници почињен највећи геноцид после Другог светског рата срамотне су зато што се то тамо није догодило, а прави геноцид у којем је убијено око 2.000, а протерано 250.000 људи почињен је у Републици Српској Крајини. Он је навео да је девет година студиозно пратио изјаве сведока пред Хашким трибуналом. Ту је било страшних прича, као рецимо како је стари човек носио двоје деце, а онда га је зауставио српски војник, рекао му да спусти децу и убио их. То су страшне приче, а најстрашније је што су лажне. Поентирао је оценом да се покушава Сребреницом заменити Јасеновац на тај начин да се каже да су усташе биле лоше, али видите да су Срби много гори, што је недопустиво, закључио је Израел.

            Милан Ливада