ЈОШ ЈЕДНОМ О ЗЛОЧИНУ У ЗАПАДНОЈ СЛАВОНИЈИ

310. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 14.05.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ЈОШ ЈЕДНОМ О ЗЛОЧИНУ У ЗАПАДНОЈ СЛАВОНИЈИ

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 310.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

                У недељи од 06. до 12. маја 2019. године забележили смо једно литерарно распредање о злочину у Западној Славонији. Реч је о представљању књиге Парусија гласови испод папрати, ауторице Славице Гароње, одржаном 07. маја у Издавачкој кући "Прометеј" у Новом Саду, који је дело штампао. Аутор ове белешке се сећа да је ауторка Славица Гароња пре коју годину у Матици српској, такође у Новом Саду представљала своју књигу Повратак у Аркадију. Рођена је Славица у Београду, где је професор Универзитета, а њени родитељи су пореклом из Западне Славоније. Прича да је као студентица одлазила тамо код баке, упознала прилике и људе, а посебно је њену пажњу преокупирао злочин Хрвата над Србима, у којем је страдао и њен деда. То је пресудило да као тематику књижевног стваралаштва одабере стравично страдање и нестанак Западне Славоније као вековног станишта бројног и напредног српског народа. У првом роману је тај простор означила као Аркадију, што је асоцијација на становнике пастирског предела у средини Пелопонеза. Назив Парусија је из теологије и означава насеобину мртвих чији гласови допиру испод папрати.

            Промоција ове књиге кореспондира са комеморацијама прогнаних Западних Славонаца организованих почетком маја у знак сећања на почињени злочин Хрватске над тамошњим српским народом 01. и 02. маја 1995. године. Разуме се да је огромна разлика између академске приче о том злочину књижевне списатељице Славице Гароње и сведочења непосредних актера који су се у неравноправној борби бегом спасавали од налета разјарених хрватских кољача. Добро је, међутим, да има сећања по обе линије, уместо заборава који је својствен Србима. Књижевници Гароњи припадају сви комплименти што је литерарно обрадила страдање својих завичајаца и потврдила да је српска књижевност била и остала једини доследни критичар свог зла које се сручило на Србе. На другој страни језиве су биле приче ратника на том простору којима је одузето тешко наоружање дан два уочи хрватског напада. Као илустрацију зверског понашања хрватске војске и полиције навели су да си у њиховој кући поклали осмочлану породицу у селу Медари, а најмлађој девојчици Гордани одсекли главу и набили на колац у дворишту!

            Питамо се на кога мисле наши виши и нижи званичници кад у таквим пригодама кажу како нико за такве злочине није одговарао?! Да ли мисле да Хрвати који су починили злочине над Србима треба да организују суђења и кажњавања?! Или, на тај начин прикривају сопствену одговорност што нису заштитили српски народ, а били су дужни да то учине, већ су га оставили да буде масакриран?!

            Милан Ливада