ИЗБЕГЛИЦЕ У СОПСТВЕНОЈ ЗЕМЉИ

316. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 25.06.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

            ИЗБЕГЛИЦЕ У СОПСТВЕНОЈ ЗЕМЉИ 

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 316.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 17. до 23. јуна 2019. године забележили смо акценте из распричаности о домаћим и туђим избеглицама поводом обележавања 20. јуна Светског дана избеглица. У глобалним размерама споменуто је да у свету има 70 милиона избеглица, да је то много и да би се требало озбиљније бавити тим проблемом!? Српски званичници за сликање на телевизији и самохвалу како се, ето, они брину о својим избеглим сународницима, одабрали су уручење кључева за 270 избегличких породица из Босне и Херцеговине и Хрватске. Вишеспратнице са овим становима изграђене су у земунском насељу Камендин, у оквиру Регионалног стамбеног програма у Србији.

            У фокусу телевизијске камере ово избегличко насеље делује сасвим солидно и потврђује исправност залагања да је ово најбољи облик збрињавања оних који су морали да беже пред насиљем из родног завичаја. Поготово што су две трећине новца потребног за овакав облик градње станова обезбедиле Европска унија и Развојна банка Савета Европе. Градоначелник Београда се захвалио овим донаторима и указао да је ова инвестиција била вредна 7,9 милиона евра, а град је за земљиште, инфраструктуру и техничку документ-ацију обезбедио око два милиона евра. Шеф српске дипломатије је навео још неке пунктове у Београду на којима је изграђено или ће се градити приближно исти број станова као на Камендину.

            Било би добро када би и други, пре свега градови у унутрашњости Србије, следили овакав пример. У првом реду да се бар једнако државне институције брину о својим избеглим сународницима, као о онима из исламских земаља. Пуштена је у јавност лажна прича да за туђе избеглице плаћа Европа, а за наше мора сама Србија. Пример на којем инстистирамо белодано приказује да Европа и за наше избеглице даје силан новац. Ми који то пратимо уверили смо се да у овој сфери има пуно злоупотреба и грешака на штету избеглица. Многе локалне самоуправе једноставно неће да учествују са својим прилозима у прављењу нових стамбених зграда, јер презиру и игноришу своје избегле сународнике. Шта више говоре да им не треба ниједна избеглица!? Или, што је јако лоша пракса, на груб начин просто присиљавају те несрећнике да иду у села, у трошне куће, за две три хиљаде евра. То је раширено овде у Војводини и локални моћници говоре како је то најбољи начин решавања избегличког питања! Крива су и бројна избегличка друштва која се уопште не баве овим егзистенцијалним избегличким питањем! Овогодишњи  Дан избеглица наша удружења су обележила у Бусијама играма и песмама и причама државних званичника како Србија брине о избеглицама. Уместо да имају детаљну анализу и укажу да се њихов статус не решава коректно ни тамо где је Европа дала новац за стамбено збрињавање.

            Милан Ливада

БАРАЊСКИ МАНАСТИРИ ИЗ ВРЕМЕНА ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА

314. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 11.06.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

БАРАЊСКИ МАНАСТИРИ ИЗ ВРЕМЕНА ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 314.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

                У недељи од 03. до 09. јуна 2019. године забележили смо да два древна манастира у Барањи потичу из времена Ћирила и Методија. Извор овог сазнања је Зборник научних радова Барања кроз векове, промовисан на Спасовдан, 06.06.2019. у Новом Саду. Одмах смо, потом, у нашу Крајишку галерију грађана света унели једно ново име од неизмерног значаја за историју Барање. То је прота Стеван Михалџић (1861-1942) рођен као син свештеника у Чипу на Чепелској ади, недалеко од Будима. Школовао се у Сремским Карловцима где је завршио гимназију и богословију. Иако није био Барањац по рођењу, постао је то служећи дуже од пола века (1886-1942) као свештеник у Брањини.         

            Предано је истраживао прошлост српског народа у Барањи и о томе написао шест књига. За наше истраживање посебан значај има књига Барања од најстаријих времена до данас. Објављена је у Штампарији Дунавске бановине 1937. године у Новом Саду. У њој је Михалџић записао да два древна православна манастира у Барањи: Брана и Бата потичу “...из времена христољубивог учења Свете браће Ћирила и Методија и њихових ученика. Ови манастири и друге духовне грађевине окупљале су православни српски народ кроз векове...” Манастир Брана је  био  смештен у подножју Барањског врха Градац недалеко од села Брањина. Први његов помен датира из 1093. године и под именом Брана спомиње се у документу краља Владислава Првог. Био је седиште барањске Епархије све до 1721. године, када је епископ Максим Гавриловић пренео седиште у Осијек. Почетком 18. века у Ракоцијевом устанку у Барањи је попаљено и разрушено 47 православних цркава и ман-астира. Тада је угашена и Брана.

            Пре сто година прота Михалџић је имао значајну улогу на Мировној конференцији у Паризу 1919. Његов син Војин, правник, погинуо је у Првом светском рату као српски ратни добровољац. О свом доприносу “заступања Барање на конференцији мира у Паризу”, учени прота који је говорио више страних језика, као члан Историјско-етнографске секције у Делегацији Државе СХС, је оставио сведочанство књигом на француском језику о историји Барање. Тим делом је допринео да добар део дотадашње Барање припадне новоствореној првој Југославији.

            Милан Ливада

313. ХРОНИКА О 13. КРУШЕДОЛСКИМ ЗВОНИМА

313. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 04.06.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

313. ХРОНИКА О 13. КРУШЕДОЛСКИМ ЗВОНИМА

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 313.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

                У недељи од 27. маја до 02. јуна 2019. године саставили смо ову 313. Хронику о утисцима са 13. Крушедолских звона.Поклопиле се две тринаестице у овом догађају. Тринаесту годину заредом у порти најпознатијег, више од шест векова старог манастира Крушедол на Светој Фрушкој гори, последње мајске суботе (25.05.2019.) одржан је традиционални црквено-народни  сабор крајишких избеглица назван Крушедолска звона. Посета је, за разлику од ранијих година, била мање масовна, Бог зна из којих разлога.

            Прогнани Западни Славонци, у избегличком станишту у Чортановцима, започели су ову комеморацију у знак сећања на сопствено страдање и масакр, који су доживели у прва два мајска дана 1995. од инвазионих хрватских снага. Срамно су били напуштени од оних који су требали да их штите. После је то сећање на Крајину трансформисано у свесрпски црквено-народни сабор Крушедолска звона. Јесу у прошлости, за време владавине Аустриј-ског царства на данашњем војвођанском простору одржавани црквено-народни сабори, али Срби тада нису били признати за политички народ, фактички су битисали у ропству туђина! Колико они то могу бити у Србији данас, у фактички сопственој држави, уз то предвођени периферном друштвеном избегличком групом?! - знају организатори и заговорници оваквог облика обележавања историјског памћења. Друге групе баштине сећање на Крајину и крајишку посебност у свесрпском амбијенту.

            Беседио је др Милан Мицић, историчар, писац и песник у главној тачки званичног програма Крушедолска беседа. Зналачки је означио кључне токове српске историје, страдања и битисања и улоге Крајишника у том контексту. Поред осталог благо је скренуо пажњу да не треба користити изразе олуја и бљесак, јер су то њихови шифровани називи за злочиначке акције етничког чишћења Срба са простора Хрватске.  

            Крајњи је утисак да би порука са овогодишњих Крушедолских звона, могла да буде: Ако већ не можемо да будемо јединствени у обележавању крајишке голготе, будимо међусобно толерантни да то ради свако понаособ или групно на себи својствен начин. Беспотребне су понекад срамотне јавне полемике, свађе и оспоравања ко од нас има неко жалосно право првенства у крајишком предводништву!           

            Милан Ливада

НЕСХВАТЉИВА ДИСКРИМИНАЦИЈА БОРАЦА КРАЈИНЕ

312. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 28.05.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

НЕСХВАТЉИВА ДИСКРИМИНАЦИЈА БОРАЦА КРАЈИНЕ

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 312.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 20. до 26. маја 2019. године забележили смо несхватљиву дискриминацију бораца бивше Републике Српске Крајине (РСК). Више од 500.000 ветерана учествовало је у одбрани Српства у оружаној борби на просторима СФРЈ и СРЈ против сепаратистичких и терористичких формација и оружаних снага Североатланске алијансе у периоду од 1990. до 1999. године. Сви су они, изузев 40.000 војника Српске војске Крајине (СВК), остварили статус борца у Републици Србији. Да је то велика неправда и понижење крајишких војника, по сазнањима аутора овог текста, од самог почетка честито јавно признаје и изјављује пуковник Мирко Радаковић: "Стидим се што сам ја као командант јединице у СВК остварио дупли стаж од 8 година, а моји војници којима сам командовао не могу да добију од државе статус борца".

            Прошло је четврт века од трагичне пропасти Републике Српске Крајине, четири закона су донета и мењана у том периоду, а у ниједном није било места за борце РСК. Припремљен је нацрт новог Закона о борцима, војним инвалидима, цивилним инвалидима рата и члановима њихових породица, али у њему опет нема помена да ће крајишки ратни ветерани бити признати равноправно са другима. Зато су 21. маја у Новом Саду три удружења организовала округли сто са намером да својим ставовима утичу на законодавца да, најзад, и Крајишницима додели статус борца. Међутим, разочаравајуће је деловала беседа представника Министарства Владе Србије у чијој су надлежности борци. Он је онако самарићански уверавао окупљене: да је он њихов, јер је био током рата у милицији Крајине; да су он и министар уз њих и да ће предложити да буду признати, али знају да то Влада неће да прихвати! Баш је чудно овакво становиште министарства, које треба да се јасно и енергично заложи за борце, да оно предложи решење проблема, или отворено да им каже зашто их Влада одбацује?!

            Злослутно је овакво поигравање са људима из рата и пуне 24 године одбијати да се реши њихов статус, без уверљивог објашњења. Несхватљива је таква дискриминација бораца Крајине!  Прети ли то, не дао Бог, да се понови велика историјска грешка! То су доживели наши крајишки српски ратни добровољци из Првог светског рата. Дали су немерљив допринос у ослобађању Србије. Под командом легендарног војводе Вука освојили су Кајмакчалан и друга најјача непријатељска утврђења. После Другог светског рата, уместо да деле државно признање са његовим борцима, потпуно су одбачени и понижени! Ондашњи високи државни званичник, Србин Александар Ранковић потписао је 1947. године наредбу којом се Удружење Солунаца проглашава профашистичком организацијом и забранио јој рад!? Треба да се чувају борци СВК да нешто слично не задеси и њих! Нека им је Бог у помоћи!

            Милан Ливада  

КАКО СУ ЗАСИЈАЛИ ГРОБОВИ СОЛУНАЦА

311. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 21.05.2019.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

КАКО СУ ЗАСИЈАЛИ ГРОБОВИ СОЛУНАЦА

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 311.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

                У недељи од 13. до 21. маја 2019. године забележили смо како су засијали гробови Солунаца. Документарни филм под тим насловом приказан је 16. маја у Издавачкој кући "Прометеј" у Новом Саду у суорганизацији савеза Удружења ратних добровољаца 1912- 1918, њихових потомака и поштовалаца. Одмах да кажемо да је актуелни председник овог Удружења др Милан Мицић писац и историчар. Он је својим делима, посебно оним која су штампана ових година у поводу стогодишњице од Првог светског рата,  неправедно заборављену тематику српских ратних добровољаца уздигао на академску разину. При том на јавним скуповима стално понавља да је званична Србија у само две реченице током обележавања стогодишњег јубилеја споменула значај добровољачког покрета.

            Да се вратимо споменутом документарцу Засијаше гробови Солунаца са почетка овог осврта. То је аматерско дело Милоша Мељанца, у којем се сликом и причом веродостојно приказује племенита култура сећања удружења потомака и поштовалаца Солунаца. Ради се о уређењу српских војничких гробаља у подножју планине Ниџе у Македонији, у чијем је саставу из те приче и легендарни планински врх Кајмакчалан. Ту су у пробоју Солунског фронта 1916. године и ослобођењу Србије изгинули у највећем броју наши Крајишници. Заиста је нејасно зашто званична историографија и сви српски званичници редом прећуткују околност да су српски крајишки добровољци под командом легендарног војводе Вука ослободили кључно утврђење Бугара на врху Кајмакчалана?! У том ослободилачком походу наши Крајишници су масовно изгинули и напросто масакрирани. Њихове гробове држава Србија, коју су ослободили од немачке окупације, нехајно је заборавила. Та гробља и споменике на њима више година уређују удружења "Кајмакчалан" и "Од стећака до крајпуташа". Њихови чланови се надају да би овај филм требао да упозна ширу јавност са вишеструким резултатом акцијаша на уређењу запуштених надгробних споменика палим српским војницима из Првог светског рата. Истовремено сматрају да овакав активизам има културно-историјски, национално - освешћујући и духовно-оплемењујући карактер.

            У недељу вече завршена је телевизијска серија РТС-а "Краљ Петар". Уметнички је врхунски урађена. По старом обичају нисам приметио да је игде и једном речју споменуто учешће српских крајишких добровољаца. А међу њима, у прелазу Албаније и коначном ослобођењу, је био ратник, учитељ, приповедач и песник, потпуно скрајнут и заборављен, а аутор је чувене песме "Лађа се креће француска", која се и данас пева - Михајло Ј. Заставниковић, пореклом из чувене и угледне личке породице.

            Милан Ливада