Достојно сјећање на жртве "Новосадске рације"

43. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 28.01.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ДОСТОЈНО СЕЋАЊЕ НА ЖРТВЕ НОВОСАДСКЕ РАЦИЈЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 43. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У нашем хроничарском бележењу крајишко војвођанских битности, у контексту свесрпских (не)прилика, за седмицу од 20. до 26.01.2014, спомињемо достојно сећање на жртве Новосадске рације. На 72. годишњицу од великог злочина, 23.01.2014, на Кеју жртава рације, у Новом Саду, тачно у подне, одржан је помен хиљадама невино страдалих Срба, Јевреја и Цигана. Сећања и молитве су казивали: градоначелник Новог Сада Милош Вучевић,

епископ бачки Иринеј и у име јеврејске заједнице врховни рабин Србије Исак Асијел. Било је то достојно сећање на три дана, од 21. до 23. јануара 1942, када су мађарске окупационе војне и полицијске снаге зверски убијале, на температури од минус 30 Целзијуса, недужне Новосађане. Здрав разум уопште не може да разуме такву патологију да се садистички убијају жене, деца и људи, само зато што су друге нације и вере, и под лед у Дунав бацају!

Такав језив злочин, за време дуготрајне комунистичке владавине, обележен је спомеником „Породица“ на дунавској обали. Савез бораца је издао књигу у којој је стао на око 1300 жртава. Државни медији и дан данас оперишу са том бројком, мада су озбиљни историчари документовали да је брутално побијено више од четири хиљаде житеља овог питомог града у бачкој равници. Свака част Јеврејима и њиховим институцијама што су прецизно пописали све своје жртве. Међутим, Срби то нису учинили ни до дан данас, иако су њихове жртве далеко најбројније?! Ево, још једне потврде да не поштујемо своје мртве, па нам се зато и дешавају свакојаке невоље, пошто не учимо на прошлости! Занимљив је и нов начин сећања ове године приказао Културни центар града. Приредио је у својим просторијама и у центру на Тргу слободе изложбу „Ледена тишина“. Млади тим ове културне установе, са бројним грађанима, на више хиљада белих камених облутака исписао је имена страдалих у рацији.

Није те стравичне `42 страдао само Нови Сад. Мађарски окупатори немилосрдно су убијали све живо широм Шајкашке, како зову југоисточну Бачку. Нарочито су кидисали на солунске добровољце, међу којима су најбројнији били наши Крајишници. Они су, у јединицама српске победничке војске, у Првом светском рату, поразили агресорску аустроугарску солдатеску. Сада су се поражени светили! Тако је под лед у Тису, у Тителу у фебруару 1942, бачен тетак аутора овог текста, солунски добровољац Илија Рончевић.

Његово име је на спомен плочи, на тителској Српској православној цркви, међу бројним страдалим у рацији. Крајишници увек страдају, у ратним временима, ма где били!

Милан Ливада