КРАЈИШКА РАВНОДУШНОСТ ПРЕМА СОПСТВЕНИМ СТРАДАЊИМА

149. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 16.02.2016.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

КРАЈИШКА РАВНОДУШНОСТ ПРЕМА СОПСТВЕНИМ СТРАДАЊИМА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 149. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 08. до 14.02.2016. правимо осврт на три крајишка реаговања, овде у Војводини, на три књиге са крајишком тематиком. Најновији догађај се десио пре три дана, 13. фебруара, у Новој Пазови. Било је представљање књиге Рушевица село на Кордуну, аутора  Лазе Пекеча. Све је било по највишим стандардима примереним за овакав културно историјски догађај, од прворазредног значаја за наш крајишки свет. Аутор заслужује, и добио је, све комплименте за студиозну и високо квалитетну  монографију о свом родном селу.
Аутору ове хронике наметнула се, међутим, мисао да је изостала цивилизована осуда погрома, који је ескалирао баш тога дана, над остатком остатака крајишких Срба у Хрватској. Њихов тамошњи лидер проф. др Милорад Пуповац писао је највишем државном врху да је и лично доживео нетолеранцију и мржњу, какву није приметио ни у најтежим ратним годинама. А на нашем споменутом скупу један високи интелектуалац рече како су му усташе побиле целу породицу, али он не мрзи Хрвате?! Није ова опаска позив да се узврати мржњом, него чуђење да не знамо да се са дужним пијететом односимо према масовном страдању српских крајишких сународника! Зар не би било достојанствено да смо осудили погром и изразили солидарност са земљацима који преживљавају насиље?! Знамо да су равнодушност према сопственим страдањима и заборав злочина нови злочин према жртвама. То изгледа тешко баштинимо у нашој крајишкој култури сећања!

Поенту нашег осврта смо исказали на примеру споменуте монографије, па ћемо друга два реаговања споменути укратко. У јануару 2016. у Инђији, је била промоција Ратног Дневника, аутора мр Миле Дакића. Кажу да умало није дошло до прекида и туче, што су изазвали они Крајишници који не прихватају контекст у којем су споменути у Милетовом делу. Раније, у зиму 2015., сличан инцидент се десио у Новом Саду на представљању књиге Истина се не може вечито сакривати, аутора мр Милисава Секулића. Овај аутор није Крајишник него је из Београда дошао у Книн у јеку грађанског рата. Писао је директно како се који високи актер понашао у грађанском рату у Републици Српској Крајини и оптужио Србију и Републику Српску да су лажно обећавале помоћ, а у одсудном тренутку нису реаговале?!

Ова два примера сведоче да наш српски крајишки раскол и те како траје, да се настављају непомирљива међусобна оптуживања и да до пуне истине о нашој крајишкој трагедији, незапамћеној у модерној Европи, нећемо доћи. Увек је, у тегобној прошлости, српски крајишки народ живео у маглама обмана и манипулација. То се, на нашу велику жалост, дешава и после највећег понижења које смо доживели! Мада је свеколики амбијент неповољан за истраживаче и писце наше крајишке судбине не смемо да одустанемо, него морамо да наставимо, па докле стигнемо.

Милан Ливада