180.

180. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 27.09.2016.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

БОГ НАМ ДАО, А СВЕ НАМ ЈЕ ЏАБА...

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 180. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У седмици од 19. до 25. септембра 2016. године бележимо да је ово 180 недеља како Глас Крајине у Војводини успешно сарађује са Емисијом Завичај. То је наш заједнички значајан јубилеј у истрајавању да памтимо и остављамо писане трагове о судбини нашег исконског завичаја - Крајине. Пошто ова јубиларна хроника треба да се емитује на Крстовдан одабрали смо тему о српском немару према божанственој природи и насловили је Бог нам дао, а све нам је џаба. Толико смо је загадили да се гушимо у отпаду. Требало би да се због тога стидимо и пред Богом и пред људима.
Било је ових дана овде у Војводини на надлежним званичним пунктовима говора да ће најтеже бити да се отвори Поглавље 27 у процесу уласка у Европску Унију. То је еко-логија, тотално запостављена сфера привређивања и друштвеног битисања, иако је главна опсесивна преокупација свих владајућих српских гарнитура у последњим деценијама да Србија постане чланица ЕУ. Пошто у овом хроничарском бележењу посматрамо крајишко војвођанску ситуацију, дакако у контексту свесрпских (не)прилика, морамо рећи да крајишки удео у том лошем маниру није мали. Јер, међу Војвођанима је око две трећине људи крајишког порекла. Рекоше надлежни да рециклирамо само 5 одсто смећа и тиме губимо око 300 милиона евра.
Посебно је у овој сфери индикативан пример Новог Сада. У његовом северо-источном предграђу, поред аутопута на Коридору 10, упадљиво је огромно брдо свакојаког смећа, које се изгледа повећава. Раније се понекад градска власт знала похвалити како она једина у Србији има на тој локацији Фабрику за рециклирање отпада. Према споменутом отпадном брду не би се рекло да она ради! Баш лепа слика за Европљане који пролазе аутопутем! Уз то Нови Сад све упадљивије пропагандно рекламира своје надметање за европску престоницу културе. Где је ту култура еколошког битисања?!

Милан Ливада  

179.

179. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 20.09.2016.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ЧЕТИРИ КРАЈИШНИКА У ВОЈВОЂАНСКИМ ПРЕВИРАЊИМА  

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 179. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 12. до 18. септембра 2016. године забележили смо улоге три Крајишника у војвођанским политичким превирањима. Повод је промоција књиге - дневника Сведок - Антибирократска револуција у Војводини др Стојана Бербера, хирурга,  писца и политичара. Аутор живи и ради у Сомбору, а представљање његова дела било је 13. септембра у Градској библиотеци у Новом Саду. Зашто? Зато што је аутор целу последњу деценију 20. века био високи политички функционер у партијским и покрајинским органима власти. Водио је свакодневно дневник сопствених активности, што је касније прерадио у споменуто дело. Бербер је пореклом Крајишник, из Далмације, а у Сведоку позитивистички приказује смену власти у једнопартијском систему Савеза комуниста. Тријумфалистички су то назвали антибирократском револуцијом, мада се радило о насилној смени старог руководства, проглашеног за аутономашко, другим члановима из истог Савеза комуниста. Високо место међу тим новим владарима припало је и Стојану Берберу.
Из нашег крајишко војвођанског угла повезујемо, у овом осврту, учинак још три виђена Крајишника. Они су много значили у раздобљу које је Бербер рушио и бојио најцрњим дисквалификацијама. Тешке и неразумне клевете су упућиване Личанину Јовану Дејановићу, бившем председнику Општине Нови Сад. Он је, у два мандата, највише урадио да овај град урбанистички и архитектонски постане модерна варош. Упоредо је економски напредовао да је просек примања запослених био хиљаду долара. Нешто мање је био клеветан, јер је већ био у пензији, Личанин Никола Кмезић који је, такође у два мандата, као председник Извршног већа Војводине најзаслужнији за снажан економски препород. Покрајина је тада била најразвијенији део Србије, по европским мерилима средњеразвијена регија са три и по хиљаде долара националног дохотка. У ружењу бивше власти најагресивнији су били Крајишници. Тако низак степен политичке културе Банијац академик Славко Боројевић, чувени селекционар за пшеницу, мудро је осудио примедбом да је "овај народ овде нас лепо примио, а ми смо укали и букали"! Алудирао је, у првом реду, на понашање велике масе протестаната испред Бановине. Тако колоквијално зову лепо здање покрајинских органа власти, које је високо на листи светске културне баштине УНЕСКА. Каменицама су полупани многи прозори и причињена друга штета, уз примитивне погрде и псовке на рачуне бивше власти. У ондашњој комунистичкој пропаганди говорено је и писано да протестанти "ни травку нису згазили, нити иједне ружне речи узвикивали"!
Свака власт себе приказује у најлепшем светлу, а дрвље и камење сваљује на претходну, што смо назначили у овом кратком осврту. Данас, четврт века после приказаног превирања, од средње развијене регије постали смо најсиромашнији руб Европе. Тако је поразна била економска и друштвена деструкција у српском друштву! Крајишници су и те како били учесници у свим тим процесима.
Милан Ливада

     

178.

178. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 13.09.2016.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

У ЗАГРЕБУ МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА О ХОЛОКАУСТУ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 178. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 05. до 11. септембра 2016. године забележили смо међународну конференцију о Холокаусту у Загребу. Медији су, као и увек кад се ради о страдању српског крајишког народа, оскудно извештавали о том, за нас Крајишнике, невероватном догађају. Деловало је нестварно да у престоници негдашње марионетске НДХ-азије, на 75. годишњицу настанка њеног, у свету најмонструознијег концентрационог логора Јасеновац, светско православно и српско свештенство, као и најеминентнији стручњаци, расправљају о холокаусту. Треба додати да се то десило када је у данашњем Загребу, престоници Републике Хрватске, увелико обновљена усташка иконографија. Никакве директне  користи, сами Крајишници као највећи страдалници, од закључака тога међународног скупа неће имати. Од нас су сви моћници дигли руке још од геноцида у Јасеновцу, а ни данас нико нигде не спомиње било какву сатисфакцију за брутално етничко чишћење крајишког простора '95. године. Међутим, постоји неки општи значај што је таква међународна конференција ипак одржана.
Јасеновачки мученици представљају у историји наше православне цркве важну и посебну категорију као жртве нацистичког режима, рекао је Патријарх Васељенски Вартоломеј, на отварању конференције о Холокаусту, која је одржана у Српској православној гимназији "Катарина Кантакузина Бранковић" у Загребу. - Жртва српских новомученика као и свих мученика Цркве је апостолска - нагласио је Вартоломеј, подсетивши да је српска земља напојена крвљу кроз векове , па све до недавно, на Косову (Политика, 10.09.2016.). Мада су то само две реченице истргнуте из контекста беседе првог православног поглавара у свету, потомци и рођаци јасеновачких и других крајишких жртава су му захвални што су дошле са највишег световног места на Васељени. Сматрамо вредним упозорење директора центра "Симон Визентал" у Јерусалиму Ефраима Зурофа да Србија не треба да ћути на очигледну обнову усташке иконографије у Хрватској. Додао је да се морају очувати неокрњена сведочења о нацистима и њиховим помоћницима. Званична српска политика се определила на ћутање о хрватским провокацијама и клеветама. Из поруке Патријарха Српског Иринеја медији су издвојили опет само оно да морамо опростити, чак "и жртве да опросте својим мучитељима", што је основа свих његових иступања. Ми из круга жртава питамо се да ли постоји  иједна од божанске, људске и судске правде за недужно ликвидиране и њихове живе наследнике?!  

Милан Ливада

177.

177. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 06.09.2016.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НЕШТО О СРПСКИМ НЕСПОРАЗУМИМА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 177. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 28. августа до 04. септембра 2016. године забележили смо нешто о српским неспоразумима! То нешто је, како би рекао Домановић, у стилу размишљања једног обичног српског вола. Повод је што власти у Београду нису подржале референдум у Републици Српској, али и даље свесрдно подржавају Републику Српску. У политичким и дипломатским анализама такав поступак се оцењује као избалансиран и, штавише, мудар став. У осећањима Крајишника из бивше Републике Српске Крајине овај, и сваки сличан, неспоразум изазива мучне и болне рефлексије.
Приликом крвавог грађанског рата и распада бивше заједничке државе Југославије, почетком последње деценије 20. века, Срби у Хрватској су имали неку неодређену подршку из Београда. Еуфорично су митинговали, са иконографијом ондашњег врховног олигарха из престонице, и створили, како су говорили, своју државу. Тадашњи вођа крајишких Срба Јован Рашковић, заговорник аутономије, истицао је да жели да опстанак и безбедност буде њихово сопствено дело. Можда би он у тој накани, бар делимично, и успео да није брутално смењен и прогнан од оних које је створио, што су на жалост стара "српска посла"! Друкчија су била размишљања Рашковићевих опонената, који су се ослањали на подршку званичног Београда. Временом се, од те почетне подршке из матице, став према РСК хладио и потпуно нестао. Са ове временске дистанце знамо да је рат био договорен између водећих олигарха Хрватске и Србије. Конфузији у самој РСК одлучујуће је допринело њено некомпетентно политичко и државно руководство. Кобни неспоразум избио је на видело кад је, на самом почетку слома Републике Српске Крајине, њен шеф Мартић упитао Милошевића: "Шта да ради?", а овај му одговорио:"Убиј се!", мада је баш Мартић био његов избор! Целокупно то замешатељство најбоље је оценио генерал Секулић, кад је у књизи Истина се не може вечито сакривати записао да је то најсрамнији поступак Србије у њеној историји према делу свога народа. Мора се додати да је Секулић из матице отишао у Крајину зато што је постојала писмена одлука да ће се Крајишницима помоћи. Првог дана агресије Војска РСК, према тврдњи Секулића, имала је горива за четири сата, а муниције само за дан ратовања!
Кад данас посматрамо и упоређујемо како Србија дочекује исламске избеглице, а како је онда дочекала избегле Крајишнике, имамо пуно разлога за тугу и потиштеност. Зато хроничарски бележимо кобне српске неспоразуме, данас и овде, јер је српски крајишки народ био њихова тешка жртва!

Милан Ливада   

176.

176. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 30.08.2016.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

УМЕСТО О КЉАЈИЋЕВУ ПРИЧА О "СРПСКОМ ВОЗУ"?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 176. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 22. до 28.08.2016. године забележили смо причу о "Српском возу"  уместо о Кљајићеву. Доживео сам нешто немогуће за нормалан свет, али је то на жалост српска стварност  средином друге деценије 21. века. На Велику Госпојину (28.08.2016.) дошао сам у рано пре подне на Железничку станицу у Новом Саду, пошто сам претходно телефоном од њихових Информација добио обавештење да имам жељену везу до жељене дестинације. Поново сам на шалтеру Информација питао: "Иде ли воз од Врбаса до Сомбора, наравно преко Кљајићева?" "Иде, иде" - самоуверено је одговорио железнички службеник. То је казао званичник железнице, који мора да даје тачна обавештења! Уз то Нови Сад конкурише за "европску престноцу културе" па и саобраћајна култура мора да буде на том нивоу. На благајни сам купио "новинарску карту" која кошта само 200 динара. Аутобус је четири-пет пута скупљи и неудобнији, зато воз има предност.
Кренули смо који минут пре 10 сати и спикерка преко озвучења рече: "Добро дошли драги путници 'Српски воз' вам жели удобно путовање!" Помислио сам: "Баш лепо, иако је права летња жега, воз је климатизован, кренуо је брзином 80 километара на сат, око подне сам у Кљајићеву, где ме на станици чека Илија Радичанин, сарадник, пријатељ и домаћин". Стали смо у Кисачу, првој станици после Новог Сада, и никако да кренемо даље! Појавили су се машиновођа и кондуктер и рекли да је теретни воз испред нас ударио у трактор и да се враћамо у Нови Сад. Стајали смо око сат времена и по промењеној одлуци железнице ипак идемо у Врбас! Међутим, воз је ишао на неким релацијама испод 20, па 30 и једва 40 километара на сат, толико је пруга лоша. Давно је минуло подне кад смо стигли у Врбас, а ја сам тада требао бити већ у Кљајићеву! Питао сам отправника возова: "Иде ли воз за Сомбор?" "Тек вечерас, ако га буде", одговорио је изненађено. Додао је да до аутобуске станице има пола сата хода по 30 летњих степени. Био је коректан када је рекао да ми на благајни могу вратити новац за купљену карту. А воз за натраг имам одмах. Позовем мобилним Илију, који је још био на кљајићевачкој станици, пожалишмо обојица што се нећемо видети, а смо били сагласни да се вратим.
На благајни ми је млад човек рекао да му треба сат времена да испише све папире о повратку цене карте од Врбаса до Кљајићева! Одустао сам, наравно, одмах од захтева за повраћај новца и пожуривао благајника да ми испише "новинарску карту", да ми не побегне воз. Код плаћања више од 180 динара упитао сам: "Како то да је од Новог Сада до Кљајићева, то је око 100 километара, карта 200 динара, а овде за мање од 50 километара толико?" "Оно је путнички, а ово је брзи воз" - објаснио је. А онда је тај брзи воз милио пругом чак испод 20, па 30 и 40 километара, да је изгледало нестварно кад је пред новосадском станицом ишао 80 на сат.
Тако је "Српски воз" спречио да будем код наших Кордунаша на обележавању Дана Кљајићева. А симбол њиховог доласка пре 70 година су били "возови без возног реда"!

Милан Ливада

175.

175. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 23.08.2016.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

КАКО СУДИТИ О МИЛОШЕВИЋУ?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 175. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 15. до 21.08.2016. године забележили смо несвакидашњу конфузију у свесрпском политичком амбијенту, првенствено у владајућим структурама! У питању је реаговање на закаснелу вест да је Хашки суд признао да Милошевић, Савезна Република Југославија (СРЈ) и Србија (РС) нису били криви за рат у Босни и Херцеговини (БиХ). Реч је о Слободану Милошевићу, "вођи свих Срба", у последњој деценији 20. века. За "вођу свих Срба" уздигли су га: Прво, његово агресивно, идолопоклоничко политичко окружење и, друго, громогласна, недемократска политичка и медијска пропаганда. На почетку разбијања бивше заједничке државе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) Милошевић је био председник Србије, а потом председник СРЈ, коју су чиниле Србија и Црна Гора. Са те позиције, након завршетка грађанског рата и интервенције тзв. међународне заједнице, грубо су га, на превару, ухапсили његови политички противници и ондашњи владари у Београду и испоручили Хашком Трибуналу. Нови српски вођа рекао је тужитељки Карли дел Понте: "Водите га и невраћајте га!" Под тешким оптужбама за етничко чишћење и ратне злочине у БиХ, након вишегодишњег суђења и ускраћивања да оде у Русију на операцију срца, Милошевић је нађен мртав у затворској ћелији.
Десет година касније, у пресуди Радовану Караџићу, Хашки суд је индиректно признао да Милошевић није био део удруженог злочиначког подухвата и да су оптужбе против Србије, СР Југославије и њега биле погрешне и лажне. За нормалну државу, њене органе и званичнике, као и за политичке прваке бројних групација, то је требао да буде сигнал да се поведе промишљена и утемељена политичка и медијска кампања, за скидање тешке љаге са српске државе и нације. Тако се враћа пољуљани углед и достојанство државе и нације. Тешко смо, ни криви ни дужни, лажно оклеветани и смишљено проказани у целом свету, посебно у Европи, од чега и данас трпимо последице. Уместо тога, од неких министара, лидера партија, вајних политичких аналитичара и медијских посленика чули нове клевете и оптужбе, не само на покојног Милошевића, него на рачун националне и државне политике. Наставља се несхватљиво самопорицање и аутошовинизам, својствени ваљда само нама Србима.
Што се тиче погледа аутора овог осврта он је негативан на Милошевићев однос према Републици Српској Крајини. Има још много критичких примедби на његову аутократску владавину и бруталан обрачун са политичким неистомишљеницима. Међутим, ништа не може да буде изнад круцијалних државних и националних интереса, ни у понашању сваког државног поданика понаособ, који гаји патриотска осећања и поштовање према своме роду. Нажалост, у српском друштву је постало модерно поспрдно говорити о своме народу, што је јако видљиво у владајућим круговима и њиховом окружењу. Докле тако?!

Милан Ливада 

174.

174. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 16.08.2016.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

СИРОМАШТВО НАРОДА НЕ ДОТИЧЕ СРПСКЕ ВЛАСТИ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 174. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 08. до 14.08.2016. године забележили смо маћехински однос српских власти према сиромаштву широких народних маса. Током избора нове-старе Владе и у вишедневној парламентарној дебати то није ни споменуто. Наравно да владајући врх то големо сиромаштво не дотиче, јер је преокупиран политичким борбама за опстанак на власти, али ни опозиција беду не спомиње. Асоцира такво понашање на нека давна времена, тамо у Француској, кад је свемоћна владарка, на упозорење да народ нема хлеба, одговорила да једе колаче, јер јој је стварност била непозната! Раније су, нарочито у честим изборима, владајуће гарнитуре у Србији истицале паролу да им је циљ бољи живот! Кад је и врапцима на грани постало очигледно да су широке масе српског народа постале најсиромашније у Европи, не спомиње се више та обмањујућа парола, нити званичници о томе говоре.
Цинично су неке Владине институције, на критику да је током овог лета поскупело свињско месо, одговориле да је то уобичајено! Баш их брига што њихови сиромашни поданици скупље плаћају свакодневну храну него богати Европљани. Штавише актуелни српски владари громогласно пропагирају, као спасоносно решење, долазак страних инвеститора. Пружају им велике повластице, а они српског радника плаћају двадесет хиљада динара месечно. Са толиком платом човек не може да прехрани ни сам себе. Где је ту онда породица и друштвени стандард?! Према томе владајући систем, боље рећи голема политичка класа, ствара амбијент сиромаштва у српском друштву и робовско-поданички менталитет код увређених и понижених, рекао би Достојевски.
У целокупном колоплету свесрпских недаћа најгоре је избеглом српском крајишком народу. Недавно су у Влади Војводине, овде у Новом Саду, делили помоћ избеглим и расељеним. Рекли су том приликом да у Покрајини има још тридесет и једна хиљада таквих, чији је статус нерешен. Све у свему агонија се наставља!

Милан Ливада

173.

173. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 09.08.2016.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ИЗВИЊЕЊЕ  ЗА  ОКРЕТАЊЕ  ЛЕЂА 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 173. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 01. до 07.08.2016. године забележили смо нека реаговања поводом 21. годишњице сећања на најцрње дане у невеселој историји Срба Крајишника. Врхунац је свакако било државно обележавање у Бусијама. То је потпуно ново, модерно, приградско, београдско насеље, на сремској земљи, у којем су куће изградиле претежно избеглице из бивше Републике Српске Крајине. Сматрамо да је крунска изјава на тој манифестацији, у том избегличком насељу, пред око 20 хиљада окупљених Крајишника, извињење са највишег државног места што су у Србији многи окретали леђа од њих у данима када су прогнани са вековних огњишта, а дуго и после. Иако са закашњењем и само у назнаци, ипак је то признање погрешне политике матице према делу сународника у дијаспори. Поготову сада када гледамо како држава брине о муслиманским избеглицама са Средњег Истока, а како се односила према избегличким колонама српског крајишког народа.
Чудно је да се, ни после две деценије, не тражи повраћај огромне имовине прогнаних, па то није споменуто ни на овој државној манифестацији! Само је близу 34 одсто земље било и грунтовном власништву Срба, а колико је тек било кућа, станова, стоке и сваке друге имовине. Једино је шеф Републике Српске узвикнуо: "Вратите нам отету имовину!" и дадао да су они у РС вратили 80 одсто имовине другим националностима. Такође се, стално умањује број прогнаних. Увек се говори само о 250 хиљада Крајишника етнички очишћених у "Олуји"! Ваљда се мора говорити о свима из целе Хрватске, који су пред нечувеним насиљем морали да побегну, а то је онда више од 700 хиљада. Јер, последњи попис становништва у заједничкој држави 1991. године показао је да је у Хрватској било безмало милион Срба, а по попису 2011. свега се око 180 хиљада изјаснило да су српске националности! Зашто толико и такво самопорицање !?
Још је чуднија она мантра, која се стално понавља у медијима, казују је званичници и обични људи, а чула се и у Бусијама, како нико за толике злочине није одговарао и да Хрватска ништа не чини на сатисфакцији оштећенима!? Личи то на негдашње братство-јединство џелата и жртава у Југославији, а данас је изговор онима који би на том плану требали нешто да чине, а не чине ништа!
У време овогодишњих датума везаних за крајишку голготу сведоци смо жестоког политичко-пропагандног рата на релацији српско-хрватских односа. Уствари, из српских надлежних државних институција само се одговара на хрватске дисквалификације српске политике. Сећамо се да претходних година на исто такво понашање званични Београд није реаговао! Појавили су се и овога пута вајни политички аналитичари, који саветују да Србија треба да се повуче из оваквих полемика и да пустити Хрватску да ради шта хоће! Заиста, тешко је разумљива толика количина српског аутошовинизма!

Милан Ливада

172.

172. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 02.08.2016.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

СА ПОШТОВАЊЕМ И ЗАХВАЛНОШЋУ 

О ЛИЧНОСТИ И ДЕЛУ ДАНЕ ЛАСТАВИЦЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 172. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 25. до 31.07.2016. године забележили смо на Огњену Марију, 30. јула, комеморативни скуп у Београду посвећен Дани Ластавици, који је напустио овоземаљски живот 08. јуна о.г. Одабран је баш овај велики српски народни светац, пошто су хрватске усташе у геноциду над Крајишницима, на тај дан правиле највеће злочине, а Дане је био истраживач и писац о свему томе. Комеморација је била у клубу "Ћирилица", који се налази поред Храма Светога Саве и Народне библиотеке Србије, што је догађају дало посебан осећај.
Са поштовањем и захвалношћу су окупљени говорили о личности и делу нашега Дане. Показало се да је племенита идеја Мирка Радаковића наишла на одобравање и прихватање од бројних сарадника и поштовалаца покојног Ластавице. И то у духу оне мудре изреке Лукијана Мушицког: "Ко ће нас уздићи, ако сами себе напустимо?" Смисао је да сви ми из тог круга: из удружења грађана и институција на трибини - научном скупу урадимо валоризацију стваралаштва Дане Ластавице. После свега сви су изгледи да ћемо ту намеру успешно довести до краја. Поготово после главне беседе на комеморацији др Момчила Диклића. Он је био рецензент свих Данетових књига, према томе најкомпетентнији је познавалац његова стваралаштва, уз то му је и земљак, Личанин. Врсни историчар млађе генерације Диклић категорички је поентирао оценом да су сва оспоравања бесмислена, да истраживање и написане књиге његовог земљака о геноциду имају непроцењиви значај и вредност. Додао је да је поносан што је Ластавицу познавао и са њим сарађивао. И други су изрекли ласкаве и објективне оцене о заоставштини претече овог облика ангажмана којему су многи данас посвећени.
Све у свему, све иде у добром правцу да оријентационо у октобру буде одржан репрезентативан скуп о валоризацији стваралаштва Дане Ластавице. Тиме ћемо оставити трајни белег о његовој личности и делу.

Милан Ливада

171.

171. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 26.07.2016.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

РАПОРТ СА СРПСКО-ХРВАТСКЕ ГРАНИЦЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 171. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 18. до 24.07.2016. године подносимо кратак рапорт са српско-хрватске границе. "Извиђање" је обављено у суботу, 23.07.2016, са групом новосадских пензионера, у Горњем Подунављу, на левој обали Дунава, где највећа европска река чини чудне меандре. Равно преко пута, на десној обали, налази се хрватско насеље Батина, у подножју повећег брда на чијем је врху је велики споменик борцима Батинске битке. Тај ратни белег је и повод за овај рапорт.
Правио сам о тој битки документарне емисије на Телевизији Војводине. Према томе ово је непосредно сведочанство о историјском, политичком и медијско-пропагандном приказивању тока Другог светског рата. На том чистом брисаном простору, у јесен 1944. године, јединице руске Црвене армије, у ослобађању овог дела Европе од немачке окупације, форсирале су Дунав. Војнички задатак је био да се освоји брдо поред Батине, у којем су били укопани Немци и усташе. Са Русима су, у садејству биле јединице Народно-ослободилачке војске Југославије, на брзину мобилисане, необучене, ненаоружане одговарајућим оружјем за такве битке. Батина је освојена уз велике руске, а нарочито наше, губитке у људству. Због разлаза бивше совјетске и југословенске комунистичке политике целокупна прича о ослобађању овог дела бивше Југославије била је фалсификат. У тв емисијама о Батинској и другим биткама уверио сам се да су њихови актери причали да је наша војска све урадила, а Руси су спомињани успут. Тако је рађено да не испадне да су нас Руси ослободили - било је званично државно објашњење.
Данас, 72 године после те крваве битке, посматрајући чудне меандре Дунава, наметнуло ми се питање: Како то Хрватска данас од Србије тражи део територије коју је наводно Дунав "одузео", а Србија не тражи трећину њене територије која је вековима била грунтовно власништво Срба Крајишника?! Кад се човек аналитички, озбиљно и поштено замисли над тим парадоксом, мора са индигнацијом да прихвати несхватљиво сурову стварност да смо сами себи највећи непријатељи! Јер, нико и не покушава, од надлежних државних органа и институција у Србији, да објасни зашто не тражимо своје?! Што је кога брига за историјско понижење Срба Крајишника?!

Милан Ливада