177.

177. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 06.09.2016.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НЕШТО О СРПСКИМ НЕСПОРАЗУМИМА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 177. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 28. августа до 04. септембра 2016. године забележили смо нешто о српским неспоразумима! То нешто је, како би рекао Домановић, у стилу размишљања једног обичног српског вола. Повод је што власти у Београду нису подржале референдум у Републици Српској, али и даље свесрдно подржавају Републику Српску. У политичким и дипломатским анализама такав поступак се оцењује као избалансиран и, штавише, мудар став. У осећањима Крајишника из бивше Републике Српске Крајине овај, и сваки сличан, неспоразум изазива мучне и болне рефлексије.
Приликом крвавог грађанског рата и распада бивше заједничке државе Југославије, почетком последње деценије 20. века, Срби у Хрватској су имали неку неодређену подршку из Београда. Еуфорично су митинговали, са иконографијом ондашњег врховног олигарха из престонице, и створили, како су говорили, своју државу. Тадашњи вођа крајишких Срба Јован Рашковић, заговорник аутономије, истицао је да жели да опстанак и безбедност буде њихово сопствено дело. Можда би он у тој накани, бар делимично, и успео да није брутално смењен и прогнан од оних које је створио, што су на жалост стара "српска посла"! Друкчија су била размишљања Рашковићевих опонената, који су се ослањали на подршку званичног Београда. Временом се, од те почетне подршке из матице, став према РСК хладио и потпуно нестао. Са ове временске дистанце знамо да је рат био договорен између водећих олигарха Хрватске и Србије. Конфузији у самој РСК одлучујуће је допринело њено некомпетентно политичко и државно руководство. Кобни неспоразум избио је на видело кад је, на самом почетку слома Републике Српске Крајине, њен шеф Мартић упитао Милошевића: "Шта да ради?", а овај му одговорио:"Убиј се!", мада је баш Мартић био његов избор! Целокупно то замешатељство најбоље је оценио генерал Секулић, кад је у књизи Истина се не може вечито сакривати записао да је то најсрамнији поступак Србије у њеној историји према делу свога народа. Мора се додати да је Секулић из матице отишао у Крајину зато што је постојала писмена одлука да ће се Крајишницима помоћи. Првог дана агресије Војска РСК, према тврдњи Секулића, имала је горива за четири сата, а муниције само за дан ратовања!
Кад данас посматрамо и упоређујемо како Србија дочекује исламске избеглице, а како је онда дочекала избегле Крајишнике, имамо пуно разлога за тугу и потиштеност. Зато хроничарски бележимо кобне српске неспоразуме, данас и овде, јер је српски крајишки народ био њихова тешка жртва!

Милан Ливада