У НОВОМ САДУ САХРАЊЕНИ ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ИЛИЈЕ ДУНОВИЋА

Илија Дуновић је убијен на Жировцу (Банија), августа 1995. за вријеме злочиначке агресије Хрватске и њених коалилционих савезника на Републику Српску Крајину.

Тек недавно, његови посмртни остаци су идентификовани те предати породици, која је одлучила да их сахрани у Новом Саду.

Од Илије се опростио Милан Ливада, а у наставку је текст опроштајне бесједе.

Сава Смољановић

ОПРОШТАЈ СА ИЛИЈОМ ДУНОВИЋЕМ НА НС ГРОБЉУ 23.06.2018. У 12:45

ДРАГИ НАШ ИЛИЈА,

МНОГО ЈЕ ТЕШКО ОВО КАЗИВАЊЕ НЕКРОЛОГА, У ОВОМ МОМЕНТУ СЕЋАЊА НА ТВОЈУ ТЕШКУ ЛИЧНУ И ПОРОДИЧНУ ТРАГЕДИЈУ, КАДА ТВОЈЕ ПОСМРТНЕ ОСТАТКЕ ПРЕДАЈЕМО У ГРОБ ОВДЕ НА ЗЕМЉИ БАЧКОЈ. ТИ СИ У ТОЈ ЦРНОЈ ВЕЧНОСТИ, НА КРАЈИШКОЈ ГОЛГОТИ, ПРОВЕО 23 ГОДИНЕ, ДОК ТВОЈА СУПРУГА ДЕСА, СИН ЖЕЉКО, СЕСТРА ДРАГА И ДРУГА БЛИЖА И ДАЉА РОДБИНА НИСУ ДОЧЕКАЛИ ОВАЈ ТРЕНУТАК САХРАНЕ ПО НАШИМ СРПСКИМ ПРАВОСЛАВНИМ ОБИЧАЈИМА. БОЛ, ПАТЊА И НЕИЗВЕСНОСТ ЗБОГ ГУБИТКА ТЕБЕ СУПРУГА, ОЦА, БРАТА, УЈАКА... ЗАМЕНИЋЕ СМИРЕЊЕ, НАРАВНО НЕ И НЕПРЕБОЛ, ЈЕР СИ САДА ОВДЕ СА СВОЈИМА.
ПОНИКАО СИ НА ЗЕМЉИ КРАЈИШКОЈ, У НАШЕМ ПРИМИШЉУ ЗА КОЈЕ ЈЕ ВЕЗАН ЦЕО ТВОЈ ЖИВОТОПИС. ИМАО СИ СКЛАДАН БРАК СА СУПРУГОМ ДЕСОМ, КОЈИ ЈЕ ТРАЈАО 26 ГОДИНА И У КОЈЕМ СЕ РОДИО ВАШ СИН ЖЕЉКО. ПО ЗАВРШЕТКУ МАШИНБРАВАРСКОГ ЗАНАТА РАДИО СИ У КАРЛОВЦУ, ЗАГРЕБУ, СИСКУ, РИЈЕЦИ... ПРЕВЛАДАЛА ЈЕ 1972. ГОДИНЕ НЕОДОЉИВА ЖЕЉА ЗА ПОВРАТКОМ У ЗАВИЧАЈ. РАДИО СИ, ЗАЈЕДНО СА ДЕСОМ, У РИЗ-У, У СЛУЊУ, КАО ПОСЛОВОЂА. ОНДА СТЕ 1986. ЗАЈЕДНО ПРЕШЛИ У ПРИМИШЉЕ, У ПОГОН "ВРБЕНКЕ" СА КРКА, У КОЈОЈ СИ РУКОВОДИО, КАО ПОСЛОВОЂА, ПРОИЗВОДЊОМ НЕТКАНОГ ТЕКСТИЛА. МОГЛО БИ СЕ РЕЋИ ДА ЈЕ СВЕ У ТВОМ ЖИВОТУ ФУНКЦИОНИСАЛО ГОТОВО БЕСПРЕКОРНО, ДО ПОЧЕТКА ПОСЛЕДЊЕ ДЕЦЕНИЈЕ МИНУЛОГ, 20. ВЕКА, КОБНЕ ЗА НАС КРАЈИШНИКЕ. 
У ГРАЂАНСКОМ РАТУ У ХРВАТСКОЈ БРАНИО СИ ОПСТАНАК СРПСКОГ КРАЈИШКОГ НАРОДА, КАО РЕЗЕРВНИ КАПЕТАН ПРВЕ КЛАСЕ, ПРИ КОМАНДИ 13. КОРДУНАШКОГ КОРПУСА ЗА ПВО. НЕГДЕ СРЕДИНОМ ТОГ РАТНОГ РАЗДОБЉА, У ЛЕТО `93., ВИДЕО САМ СЕ НАКРАТКО СА ИЛИЈОМ. БИО САМ У МОМ ГОРЊЕМ ПРИМИШЉУ НА САХРАНИ ОЦА ТОДОРА. ЗАТЕКЛИ СТЕ МЕ КОД ТЕТКЕ МАРИЈЕ ШАШЕ ТИ И МОЈ КУМ МАНЕ ЧОКЕША. ОН ЈЕ БИО ДОНЕКЛЕ ОПТИМИСТИЧАН ЗА ИСХОД РАТНЕ СИТУАЦИЈЕ, ДОК СИ ТИ ИЛИЈА ДЕЛОВАО ОЗБИЉНО И ЗАБРИНУТО. ПОТВРЂУЈЕ ТО И ТВОЈА СУПРУГА ДЕСА - ДА СИ ЧЕСТО БИО ЈАКО ЗАМИШ-ЉЕН. ПРИЧА ТВОЈА СЕСТРА ДРАГА: - ОТКАКО СМО `93. ДОШЛИ У НОВИ САД ЧУЛИ СМО СЕ ПОВРЕМЕНО НЕКОМ ТЕЛЕФОНСКОМ ВЕЗОМ. ГОВОРИЛА САМ: "ЧУВАЈ СЕ БАТО!" ТЕШИО МЕ: "СМИРИЋЕ СЕ ТО, БИЋЕ СВЕ У РЕДУ". ПОСЛЕДЊИ ОД ТИХ КОНТАКАТА БИО ЈЕ ИЗМЕЂУ ВЛАДЕ И ИЛИЈЕ. ЈАВИО МУ ЈЕ ВЛАДО ДА МУ СЕ РОДИО СИН МАРКО. ЧЕСТИТАО ЈЕ ИЛИЈА ВЛАДИ РАДОСНУ ВЕСТ И НАЈАВИО: "ДОЋИ ЋЕМО ДЕСА И ЈА НА БАБИНЕ!"
У СВИТАЊЕ КОБНОГ 04. АВГУСТА `95. - ПРИЧА ДЕСА - У 4 САТА УЈУТРО ЧУЛА САМ ПУЦЊАВУ. ПРОБУДИЛА САМ ИЛИЈУ. БРЗО СЕ ОБУКАО И ОТИШАО - НА НАШУ НЕСРЕЋУ У ВЕЧНОСТ! СИН ЖЕЉКО СЕ СЕЋА ПОСЛЕДЊЕГ ВИЂЕЊА СА ОЦЕМ: - БИО САМ СА СВОЈОМ ЈЕДИНИЦОМ У ШЉИВЊАКУ. ВЛАДАО ЈЕ ВЕЛИКИ МЕТЕЖ МЕЂУ НАРОДОМ У БЕЖАНИЈИ. ОТАЦ ЈЕ ВОЗИО АУТО.
ИЛИЈА ЈЕ СМРТНО СТРАДАО ИЗМЕЂУ 7. И 8. АВГУСТА 1995. ГОДИНЕ НЕГДЕ НА ЖИРОВЦУ. ТО ЈЕ ТРАГИЧАН СИМБОЛ НЕСТАНКА НАШЕ КРАЈИНЕ И НАС У ИСКОНСКОМ ЗАВИЧАЈУ. ПОСТАЛИ СМО ИЗБЕГЛИЦЕ У СОПСТВЕНОЈ ЗЕМЉИ.

ПОЧИВАЈ У МИРУ БОЖЈЕМ! - ДРАГИ НАШ ИЛИЈА.
НЕКА ТИ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА! 


Милан Ливада

СРПСКА НЕЗАХВАЛНОСТ ВЕЛИКОМ ДОБРОЧИНИТЕЉУ

266. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 19.06. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

СРПСКА НЕЗАХВАЛНОСТ ВЕЛИКОМ  ДОБРОЧИНИТЕЉУ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 266. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
  У недељи од 11. до 17. јуна 2018. године забележили смо једнu трагичну српску незахвалност значајном доброчинитељу за српски род у Првом светском рату. Повод за овај осврт је документарно-играни филм Горана Вукчевића "Чујте Срби! - Арчибалд Рајс". Филм је приказан 15. јуна у Архиву Града Новог Сада поводом стогодишњице од Великог рата. Сви заинтересовани, међу којима је било доста младих, нису могли да одгледају то остварење, јер сала није била довољно велика да све прими. Заслужно је за то интересовање Удружење ратних добровољаца 1912 - 1918, њихових потомака и поштовалаца Обилић, које баштини успомене на славне ратнике, заслужне што се Србија нашла међу државама победницама.
Све честитке заслужује аутор Вукчевић што је објективно приказао колико су велике заслуге Немца Рајса за продор истине у Европу о злочинима његових сународника, немачких војника над српским цивилним становништвом. Рудолф Арчибалд Рајс је био угледни швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. На позив српске владе дошао је 1914. године  у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске. Истакао се као криминолог у високостручном опису монструозних убијања незаштићеног српског народа. Истовремено је своје налазе публиковао на страницама независног листа Газета у неутралној Швајцарској. Прешао је са српском војском албанску голготу, Солунски фронт и умарширао 1918. у ослобођени Београд. Толико је заволео српског војника и српски народ да се, после рата, није вратио у Швајцарску, већ је остао трајно у Србији. У новоствореној држави Срба, Хрвата и Словенаца организовао је полицију по ондашњим врхунским светским стандардима.
Разочарао се, у поратним годинама, у понашање српског политичког врха и њиховог окружења, који су се  нагло богатили пљачком сопственог сиромашног народа, а храбри ратници - инвалиди морали су да просе. Критиковао је те негативне појаве, због чега су га сви пријатељи, политичари напустили и присилили да се повуче у анонимност. После једне препирке са једним од тих тајкуна, нагло му је позлило и убрзо је умро 1929, у 54. години живота. Редитељ Вукчевић је после пројекције споменутог филма рекао да је у списима видео да га је тај тајкун ударио и гурнуо, после чега је падом на бетон задобио смртоностне повреде. На случају Арчибалда  Рајса потврдила се она злурада тврдња да се успех у Србији не прашта, нити се заслужни награђују, него све привилегије припадају политичким манипулантима и ратним профитерима. Поента је списа "Чујте Срби!" да је Рајс директно указао на пороке владајуће олигархије; да Срби треба да се чувају сами себе, а посебно је значајно, што се код нас прешћује, да је он Немац рекао Србима да им Немци нису пријатељи. Тиме је потврдио да су немачки филозофи, марксисти и други списатељи нихилистички тврдили да су Словени неисторијски народи, а посебно Срби. То никад, па и сада није сметало српским владарима да Немцима хрле у загрљај и проглашавају их пријатељима.     

Милан Ливада   

BИШЕ ОД ЗВАНИЧНОГ СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ЗЛОЧИНА ГЕНОЦИДА

265. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 12.06. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ВИШЕ ОД ЗВАНИЧНОГ СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ЗЛОЧИНА ГЕНОЦИДА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 265. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
  У недељи од 04. до 10. јуна 2018. године забележили смо једно аутентично ходочашће потомака на прва места геноцида над српским крајишким народом,  у Другом светском рату, у НДХазији. У Музеју Војводине у Новом Саду, пред пуном салом млађих људи, приказан је документарни филм Крст над јамом, аутора Душана Басташића. Аутор је пре пројекције објаснио неке битне околности без којих би се поруке филма теже разумеле. Хтео је и после одгледаног садржаја да одговара на питања, али је код посетилаца владао чудан мук, какав се обично догађа после гледања шокантних тема.
Аутор приказаног документарца др Душан Басташић је професор на Правном факултету Бањалучког универзитета. Велики број чланова његове уже и шире породице, као и рођака страдао је у систему усташких логора Госпић-Паг. Основао је у Бањалуци Удружење грађана "Јадовно 1941." Придружио му се колега по професији др Борис Беговић, професор Правног факултета у Београду, чији су блиски рођаци такође окончали живот у крашким јамама Велебита. Вероватно знање ова два универзитетска професора права олакшава мисију сећања и незаборава на невино страдале велебитске мученике.
Више од осам година Басташићево "Јадовно 1941." води колоне младих људи на ходочашће над јаме у којима су кости њихових блиских и хиљада других крајишких Срба. Са њима су свештеници који држе парастосе. Лоцирали су чак 32 јаме - гробнице, у којима су кости око десет хиљада српских мученика. Намера је да створе услове да се те кости изваде и по српским православним обичајима сахране. То је света дужност према мученички страдалим. Утврдили су да Јадовно није јама него локација на Велебиту где је био први усташки логор.  Положили су пет часних крстова над Шарановом и другим јамама (отуда и наслов документарца "Крст над јамом"). Поставили су спомен плоче на Велебиту и Пагу, над најзлогласнијим стратиштима и гробницама. Више пута су им и крстове и плоче уклањали и разбијали, а они поново постављали. Не, да су помишљали да одустану, због непријатељства којим су тамо дочекивани и ометани, него из године у годину њихова мисија постаје све снажнија и значајнија. 
Све споменуто је Душан Басташић, са микрофоном у руци, пред камером, ходајући по Велебиту и Пагу, као наратор, сценариста и редитељ филмски приказао. То је драгоцено, непорециво и трајно сведочанство како су крајишки Срби, њихове жене и деца, потпуно невини мучени, масакрирани и у јаме бацани. Њихове кости су тамо 77 година. У светској историји злочина јаме као  гробнице су непознате - само су их усташе користиле. Ово је оригиналан начин баштињења сећања на недужне српске жртве у најцрњим данима њихове историје пуне страдања.

Милан Ливада

КАКО ПРОГНАНИ КРАЈИШНИЦИ РЕЗОНУЈУ О БЕЛЕЗИМА СВОГА ПОРЕКЛА

264. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 05.06. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

КАКО ПРОГНАНИ КРАЈИШНИЦИ РЕЗОНУЈУ О БЕЛЕЗИМА СВОГА ПОРЕКЛА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 264. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
  У недељи од 28. маја до 03. јуна 2018. године забележили смо како прогнани Крајишници резонују о трајним белезима свога порекла. Повод за ову белешку је  пред-стављање другог, проширеног издања књиге Споменичка баштина Срба са подручја Хрватске - поводом седам векова манастира Крупа, аутора Милојка Будимира, које је одржано у Градској библиотеци Новог Сада 31. маја. Ова књига, рекли су они који су о њеном садржају говорили, регистровала је око 500 српских православних цркава на данашњем хрватском простору. Оне су непорециви белези о дубоким коренима српског битисања на Западу. Водећи је у том сведочанству манастир Крупа подигнут 1317. године, чији је главни ктитор био српски краљ Милутин.
Из целе ове новосадске приче издвајамо исказану забринутост за судбину црквених икона, књига и других реликвија донетих током прогона у матицу. Хвалили су новосадске и београдске стручњаке за рестаурацију и конзервацију, који су пуно учинили за сигуран смештај донетих драгоцености. Међутим, постоји захтев Хрватске да се врати њена културна баштина. Одмах су неки аутошовинисти и порицатељи свега што је српско и крајишко пожурили и вратили део драгоценог културног блага. Није се наишло на разумевање и подршку званичних културних посленика у државним институцијама, па чак и у цркви, да се направе копије српског крајишког културног  блага и то пошаље хрватској држави. Ионако, они немају информације где ће то да буде смештено. Питају се где ће благо из цркава које су срушене. Посебно су забринути за иконе које су јединствене у српској православној цркви и настоје да се пошаљу њихове копије. Жале се да сами без помоћи званичне Србије то не могу заштитити.
Заиста је ово тугаљив део приче који Крајишнике прати од почетка конфликта, који траје три деценије. Препуштени су били и остали сами себи, обмањивани су лажним обећањима и претрпели су највеће понижење и страдање у распаду бивше југословенске друштвене и политичке заједнице. У конкретном случају када треба да врате прогонитељу  своје културне реликвије, које су непорециви доказ српског крајишког идентитета, не наилазе на подршку да их задрже, а врате копије. Можда су и сами могли учинити више да постоји сарадња и координација бројних крајишких удружење. Оваквим понашањем, да ради свако за себе, само се може очекивати ново понижење и негација наше крајишке посебности.

Милан Ливада

КРАЈИШНИЦИ У КРУШЕДОЛУ ЗАБОРАВИЛИ СВОЈУ КРАЈИНУ

263. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 29. 05. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

КРАЈИШНИЦИ У КРУШЕДОЛУ ЗАБОРАВИЛИ СВОЈУ КРАЈИНУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 263. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
  У недељи од 21. до 27. маја 2018. године забележили смо заборав Крајишника на своју бившу Крајину. Таквим поступком потврдили су, на жалост, пропагандне узвике зло-гласног портпарола НАТО агресије на бившу Југославију када је урлао: - Само бомбардујте Србе, све ће заборавити! Знају српски непријатељи за неизлечиви порок свих њених владајућих олигархија, у свим раздобљима, - да злодела над српским народом брзо заборавља. Шта више не баштини ни најбаналнији облик незаборава да бар, као некад Калимеро у дечјој тв серији, узвикне неправда!
Повод за овај осврт је 12. црквено народни сабор Крушедолска звона који се десио 26. маја, на Задушнице, у порти 500 година старог фрушкогорског манастира Крушедол. Ту манифестацију сећања на бившу постојбину започели су прогнани Крајишници из Западне Славоније у Чортановцима где су нашли смештај. Кад се то уходало преузела је главну реч нека Асоцијација Срба из Хрватске, која ни у имену нема било шта крајишко. У званичном говорном делу програма овај пут Република Српска Крајина не би ниједном споменута. Само је у песмама и играма у културно-уметничком делу програма Крајине било колико треба. Просто је несхватљиво да организатори, иначе самозвани представници свих Срба из Хрватске, нису споменули ни актуелни закон по коме ће се имовина српских фирми широм Хрватске давати у тридесетогодишњи закуп тамошњим фирмама и тајкунима!?  Зар се баш ништа од понижења и неправди, ранијих и садашњих нанетих српском крајишком народу, није могло ни поменути и осудити!?  Кад се зна да организатори имају добра намештења и државне апанаже, онда је разумљиво да као привесци власти неће ништа рећи што би могло да наљути државне институције и њихове званичнике, који такође ништа не предузимају да крајишке избеглице добију какву такву сатисфакцију за изгубљени завичај.
Таквим понашањем тобожњи предводници прогнаних Крајишника трасирају стратегију заборава на хрватске злочине над српским крајишким народом. Чинили су то после Другог светског рата крајишки комунисти прихватањем братства и јединства да би се заборавио геноцид над Србима у НДХазији. Сада се прогоне и остаци остатака Срба широм Хрватске, а реаговања са српске стране нема. Кад ретких реаговања и буде онда поразно цинички звучи изјава да за злодела  над Србима нико није одговорао!? Зар злочинци сами себи да суде? Превелико је то подцењивање интелигенције српског крајишког народа, који је највећи страдалник у српском пропадању, које траје безмало три деценије.

Милан Ливада 

КАКО ЈЕ ВОЈВОДИНА ДОБИЛА ИМЕ ПО ЈЕДНОМ КРАЈИШНИКУ

262. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 22. 05. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

КАКО ЈЕ ВОЈВОДИНА ДОБИЛА ИМЕ ПО ЈЕДНОМ КРАЈИШНИКУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 262. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
  У недељи од 14. до 20. маја 2018. године забележили смо велик догађај из прошлости који се дотиче и учешћа Крајишника  у њему. Ради се о томе како је Војводина добила име по једном нашем Крајишнику. Наиме, овогодишњег 15. маја свечаном академијом у Карловачкој гимназији обележено је 170 година од одржавања Мајске скупштине, на којој је проглашено оснивање Српске Војводовине. Тај историјски догађај десио се 15. маја 1848. године у Сремским Карловцима када се први пут појавило име Српска Војводовина, касније трансформисано само у назив Војводина. То име је настало по  војводи Шупљикцу, пореклом са Баније. Беч је, као центар ондашње Аустроугарске монархије у чијем су саставу били и данашњи војвођански простори, признао одлуке Мајске скупштине. Таква Српска Војводовина трајала је мање од две наредне године.
Друга главна личност тога историјског догађаја био је патријарх Рајачић, пореклом из Лике. Он је од силног народа, који се тих мајских дана окупио у Сремским Карловцима,  "извикан" за вођу, мада је улогу нерадо прихватио. Јер, знао је Рајачић какве ће последице из тога настати. Срби су тада имали само црквену аутономију, којој је он био на челу, а били су лишени свих политичких и грађанских права. Иако је 19. век у Европи био век националних револуција право на национално и државно ослобођење није од власти у Бечу и Пешти дато и Србима, који су били њихови поданици. Срби у матици јесу изборили непотпуно национално ослобођење од турске окупације и тај резултат је Леополд  Ранке означио српском  револуцијом. Међутим, када је Српска Војводовина затражила помоћ од кнеза Михајла он је објаснио да им не може помоћи, јер су турске власти у његовој аутономији још увек присутне.
Званично приказивање ових историјских догађаја на поменутој академији било је у знаку политичких квалификација, а нас овамо називају "пречанима", што доживљавамо као увреду. Ни случајно се не дешава да спомену улогу Крајишника у тешким условима борбе за национално ослобођење и прикључење матици Србији. Овај осврт је скромно сећање да смо се часно борили за српску ствар.

Милан Ливада

ПУПИНОВА БОРБА ЗА СРБИЈУ

260. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 17. 04. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПУПИНОВА БОРБА ЗА СРБИЈУ   

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 260. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
  У недељи од 09. до 15. априла 2018. године забележили смо причу о Пупиновој борби за Србију. Надахнуто и страствено казивање под споменутим насловом, прожето истинским родољубљем за српску ствар, десило се 13. априла у Архиву Града Новог Сада. Сви су били изненађени великим бројем посетилаца, који су препунили невелику салу модерног и репрезентативног здања у којем се баштини историја, условно кажемо војвођанске престонице. Изгледа да велик део нашег света, на сву срећу, ипак препознаје истинске приче о нацији и држави и да жуди да их чује, за разлику од оних који су подлегли туђинској пропаганди и говоре да смо ми најгори. Повод за ово окупљање је била стогодишњица од Великог рата. Организовали су га споменути Архив и Удружење српских ратних добровољаца 1912-1918. године. Врхунац овог догађаја су биле чињенице које је саопштила ауторица књиге Пупинова борба за Србију Александра Николић (нисам баш сигуран да сам презиме добро запамтио). Иако релативно млада жена са необичним ентузијазмом је говорила о Пупину, Тесли и Миланковићу - о три највећа ума које је изнедрио српски род. Шармирала је овај велики скуп љубитеља националне историје, који су је наградили дугим и бурним аплаузима током излагања.
Најбитнији је податак да је велики Србо-Американац Михајло Пупин личним ангажовањем у Америци и Канади мобилисао и у Српску војску у Великом рату послао чак 20 хиљада ратних добровољаца. Он је и материјално помогао њихово опремање, као и Србију, што властитим прилогом тако и ангажовањем бројних спонзора, у вредности око две милијарде долара. Кад је због те активности морао да стави под хипотеку сву своју велику имовину упозорен је да може да остане без свега тога. Одговорио је: - Ако пропадне Србија нека онда пропадне и сва моја имовина.
Други велики податак који нам је предочила Александра је да Пупин и Тесла уопше нису били у сукобу. Шта више били су у великом пријатељству. Ту измишљотину је пласирао неки комунистички агент који је тобоже насамо питао и једног и другог шта мисле Тесла о Пупину и Пупин о Тесли. Лажно је комунистичким газдама предочио да су један о другим рекли баш све најгоре и таква клевета је остала и још траје у српској јавности. Пупин је у случају Марконијеве крађе патента за радио од Тесле сведочио уверљиво у корист Тесле и то је вероватно пресудило да крадљивцу буде одузет Теслин патент. Још је већа одбрана Тесле од стране Пупина била када је Едисон водио кампању да оспори Теслину наизменичну струју, која је покопала његов патент једносмерне електричне енергије. Ауторитетом признатог научника Пупин је допринео да победи Теслина струја. Споменута двојица српско-америчких великана била су у преписци са Миланковићем и ословљавали су се међусобно са драги пријатељу.

Милан Ливада