КАКО ЈЕ ВОЈВОДИНА ДОБИЛА ИМЕ ПО ЈЕДНОМ КРАЈИШНИКУ

262. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 22. 05. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

КАКО ЈЕ ВОЈВОДИНА ДОБИЛА ИМЕ ПО ЈЕДНОМ КРАЈИШНИКУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 262. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
  У недељи од 14. до 20. маја 2018. године забележили смо велик догађај из прошлости који се дотиче и учешћа Крајишника  у њему. Ради се о томе како је Војводина добила име по једном нашем Крајишнику. Наиме, овогодишњег 15. маја свечаном академијом у Карловачкој гимназији обележено је 170 година од одржавања Мајске скупштине, на којој је проглашено оснивање Српске Војводовине. Тај историјски догађај десио се 15. маја 1848. године у Сремским Карловцима када се први пут појавило име Српска Војводовина, касније трансформисано само у назив Војводина. То име је настало по  војводи Шупљикцу, пореклом са Баније. Беч је, као центар ондашње Аустроугарске монархије у чијем су саставу били и данашњи војвођански простори, признао одлуке Мајске скупштине. Таква Српска Војводовина трајала је мање од две наредне године.
Друга главна личност тога историјског догађаја био је патријарх Рајачић, пореклом из Лике. Он је од силног народа, који се тих мајских дана окупио у Сремским Карловцима,  "извикан" за вођу, мада је улогу нерадо прихватио. Јер, знао је Рајачић какве ће последице из тога настати. Срби су тада имали само црквену аутономију, којој је он био на челу, а били су лишени свих политичких и грађанских права. Иако је 19. век у Европи био век националних револуција право на национално и државно ослобођење није од власти у Бечу и Пешти дато и Србима, који су били њихови поданици. Срби у матици јесу изборили непотпуно национално ослобођење од турске окупације и тај резултат је Леополд  Ранке означио српском  револуцијом. Међутим, када је Српска Војводовина затражила помоћ од кнеза Михајла он је објаснио да им не може помоћи, јер су турске власти у његовој аутономији још увек присутне.
Званично приказивање ових историјских догађаја на поменутој академији било је у знаку политичких квалификација, а нас овамо називају "пречанима", што доживљавамо као увреду. Ни случајно се не дешава да спомену улогу Крајишника у тешким условима борбе за национално ослобођење и прикључење матици Србији. Овај осврт је скромно сећање да смо се часно борили за српску ствар.

Милан Ливада