КАКО ПРОГНАНИ КРАЈИШНИЦИ РЕЗОНУЈУ О БЕЛЕЗИМА СВОГА ПОРЕКЛА

264. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 05.06. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

КАКО ПРОГНАНИ КРАЈИШНИЦИ РЕЗОНУЈУ О БЕЛЕЗИМА СВОГА ПОРЕКЛА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 264. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
  У недељи од 28. маја до 03. јуна 2018. године забележили смо како прогнани Крајишници резонују о трајним белезима свога порекла. Повод за ову белешку је  пред-стављање другог, проширеног издања књиге Споменичка баштина Срба са подручја Хрватске - поводом седам векова манастира Крупа, аутора Милојка Будимира, које је одржано у Градској библиотеци Новог Сада 31. маја. Ова књига, рекли су они који су о њеном садржају говорили, регистровала је око 500 српских православних цркава на данашњем хрватском простору. Оне су непорециви белези о дубоким коренима српског битисања на Западу. Водећи је у том сведочанству манастир Крупа подигнут 1317. године, чији је главни ктитор био српски краљ Милутин.
Из целе ове новосадске приче издвајамо исказану забринутост за судбину црквених икона, књига и других реликвија донетих током прогона у матицу. Хвалили су новосадске и београдске стручњаке за рестаурацију и конзервацију, који су пуно учинили за сигуран смештај донетих драгоцености. Међутим, постоји захтев Хрватске да се врати њена културна баштина. Одмах су неки аутошовинисти и порицатељи свега што је српско и крајишко пожурили и вратили део драгоценог културног блага. Није се наишло на разумевање и подршку званичних културних посленика у државним институцијама, па чак и у цркви, да се направе копије српског крајишког културног  блага и то пошаље хрватској држави. Ионако, они немају информације где ће то да буде смештено. Питају се где ће благо из цркава које су срушене. Посебно су забринути за иконе које су јединствене у српској православној цркви и настоје да се пошаљу њихове копије. Жале се да сами без помоћи званичне Србије то не могу заштитити.
Заиста је ово тугаљив део приче који Крајишнике прати од почетка конфликта, који траје три деценије. Препуштени су били и остали сами себи, обмањивани су лажним обећањима и претрпели су највеће понижење и страдање у распаду бивше југословенске друштвене и политичке заједнице. У конкретном случају када треба да врате прогонитељу  своје културне реликвије, које су непорециви доказ српског крајишког идентитета, не наилазе на подршку да их задрже, а врате копије. Можда су и сами могли учинити више да постоји сарадња и координација бројних крајишких удружење. Оваквим понашањем, да ради свако за себе, само се може очекивати ново понижење и негација наше крајишке посебности.

Милан Ливада