Прочитај нови 43. број Гласа

Кликни на страницу 43. број и прелистај најновији број Гласа Крајине у Војводини,
за раздобље јул-август 2018.

Пријатно читање!

Редакција

КАКО СУ КРАЈИШНИЦИ ПОСТАЛИ АМЕРИКАНЦИ

280. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 25.09.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

КАКО СУ  КРАЈИШНИЦИ ПОСТАЛИ АМЕРИКАНЦИ

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 280.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 17. до 23. септембра 2018. године забележили смо, поводом стогодиш-њице од победе у Великом рату, како су наши Крајишници постали Американци, и као такви долазили на Солунски фронт. Преносимо о томе најзанимљивије фрагменте из књиге др Милана Мицића Американци - српски добровољци из САД (1914 - 1918).

            Велике сеобе Европљана у Сједињене Америчке Државе (САД) трајале су од 1815. до 1930. године, дакле знатно дуже од целог једног века. У том периоду око педесет милиона припадника свих нација на Старом континенту трајно је миграцијом у САД променило своју личну судбину и свој идентитетски код. Крајем 19. века почело је масов-но исељавање из Источне и Јужне Европе, односно из Италије, Аустроугарске и Русије. Покрет српског становништва из Аустроугарске ка САД био је део покрета који је захват-ио Далмацију, Лику, Банију, Кордун, Херцеговину, делове Босне, Банат, Бачку, Срем, Барању, Славонију и Боку Которску.

            Прекобројна популација и вишак радне снаге, хронична полуглад која је владала у динарским крајевима, идеја материјалног стицања и могућности друштвеног успеха у САД покретали су људе у сеобу. Са простора између Јадрана, Алпа и Подунавља за четири деценије (1880-1914) око пет милиона људи је отишло у САД. Година највећег усељавања из Хабсбуршке монархије била је 1907. када је у САД отишло 338.507 грађана. Само из Торонталске жупаније (Банат) за непуне две године (1904-1906) иселило се 29.832 лица. За српске младиће из Аустроугарске то је био први излазак из њихових села у којима се живе-ло у стању дуге историјске и културне статике. Путовање прекоокеанским бродом, у тре-ћој класи, на бескрајном океану, у непознато, био је први  и дубоки стрес за једва писмене младиће. Долазак у САД, боравак на острву Елис Ајленд, где су дочекивани милиони евро-пских миграната и путовање до одредишта негде у унутрашњости САД, где су их чекали браћа или рођаци, био је радикалан улазак печалбара у сасвим непознат свет о којем су у родном крају колале најчудније приче. Срби су радили најтеже послове: у угљенокопима у Пенсилванији и Охају, у рудокопима у Мичигену, Минесоти, Монтани, Аризони, Ајдаху,  Вајомингу, Невади; у кланицама у Чикагу, Канзас Ситију, Сент Луису, на сечи шуме у Ајдаху, Орегону и Вашингтону, у ресторанима и рудницима Калифорније, на испирању злата у Аљасци... Од 1903. године Срби у САД су постали јака миграциона струја, а до почетка Првог светског рата населило се 40.000 Срба аустроугарских држављана.

            Таман су се скућили, добро зарађивали, јер је америчка индустрија радила за зараћене стране, а уследио је зов окупиране Србије  да дођу у помоћ Српској војсци избеглој на Крф. Млади Крајишници, сада Србо-Американци, који никад у Србији нису били, вођени националним осећањем, остављају америчко благостање и долазе у Велики рат, из којег се већина није вратила. Без њих не би било Србије међу победницима.

            Милан Ливада

КРАЈИШКИ АМЕРИКАНЦИ НАЈБРОЈНИЈИ СОЛУНЦИ

279. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 18.09.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

КРАЈИШКИ АМЕРИКАНЦИ НАЈБРОЈНИЈИ СОЛУНЦИ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 279.
Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 10. до 16. септембра 2018. године забележили смо стогодишњицу од пробоја Солунског фронта. Тачно је сто година од историјског датума 14. септембра 1918., када је Српска војска, из прогонства са Крфа, кренула у завршне операције за окончање Првог светског рата. У првим борбеним редовима били су наши Крајишници, махом печалбари у Америци, који су као српски ратни добровољци дошли у помоћ Србији. Њих су српски команданти трошили на најтежим ратним задацима. Масовно су изгинули на Кајмакчалану и другим ратиштима, јер нису имали баш никаквог ратног искуства, а обука коју су прошли била је краткотрајна и недовољна да стекну битна знања за такав рат. Ову околност никад и нигде нико није истицао, штавише одмах после Другог светског рата комунистичка власт је удружење српских ратних добровољаца прогласила за профашистичку организацију и забранила јој рад! Зашто је нама Крајишницима ово битно? Па зато да се бар,  на стогодишњицу од Великог рата, каже истина о тим младим часним људима. Јер, сведоци смо да се ни о паду наше Крајине не говори истина. Да ли ће се, и у њеном случају, чекати сто година, да се отворено говори пуна истина, како смо брутално прогнани из дела заједничке државе, за коју су наши преци проливали крв и дали животе?! 
За пуну истину, о доприносу српских ратних добровољаца, што се Србија нашла међу државама победницама у Првом светском рату, достојно се залаже актуелни политички делатник, песник, приповедач и историчар др Милан Мицић. Његова плодна  вишедеценијска истраживања добровољачке тематике резултирала су вредном и богатом колекцијом књига из две стваралачке области: историје и литературе. Промоција најновије Мицићеве књиге Американци - српски добровољци из САД (1914 - 1918) одржана је 14. септембра 2018., на стогодишњицу од почетка пробоја Солунског фронта. Сала Архива Града Новог Сада била је препуна, махом младог света, што сведочи о бројности потомства Солунаца на војвођанском простору. Сва та популација крајишког порекла већ добро познаје и поштује Мицићево стваралаштво, на чијем пропагирању ради и Удружење српских ратних добровољаца, потомака и поштовалаца "Обилић". Више говорника о вредности књиге казивали су само комплименте.
За наш угао посматрања битни су подаци да су од 1903. године Срби у САД постали јака миграциона струја. До почетка Великог рата било је насељено  40.000 Срба аустроугарских држављана широм Америке. Одатле су били регрутовани добровољци за Солун, међу којима је био и Мицићев деда Јован. У наредим хроникама пренећемо занимљиве описе живота у нашој Крајини пре сто и више година и мотиве са којима су млади печалбари из Америке дошли у помоћ Србији у рату.

Милан Ливада

НЕВЕСЕЛА ПРИЧА О ПОТОМСТВУ ПРОГНАНИХ КРАЈИШНИКА

278. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 11.09.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

НЕВЕСЕЛА ПРИЧА О ПОТОМСТВУ ПРОГНАНИХ КРАЈИШНИКА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 277.
Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 03. до 09. септембра 2018. године забележили смо невеселу причу о потомству прогнаних Крајишника. Ради се о четири девојке: три са академском и једна са медицинском квалификацијом, за које нема посла у звањима за која су образоване. Главна јунакиња наше приче је била бега од три месеца када ју је мајка, у избегличкој колони прогнаних Крајишника августа `95. године, донела у једно војвођанско село. Отац је био негде на фронту, придружио им се касније. Била је одличан ђак, а потом студент на државном буџету. Прва је у генерацији, у 22. години, положила све испите и на Правном факултету у Новом Саду стекла звање дипломиране правнице.
Годину дана трају покушаји да нађе правнички посао. Нема нигде везу, није ни у једној страначкој владајућој групацији, нигде се јавно не објављују конкурси за дипломиране правнике. Зна од колега са студија да се запошљавају они чији су родитељи у познатим фирмама и они који су учлањени у водећу странку на власти... Слично пролази и њена колегиница, такође дипломирана правница. Кад се сретну резигнирано ламентира: -Ето нам наш факултет!? Трећа њихова колегиница запослила се у једној провинцијској војвођанској општини: прима плату од двадесет хиљада динара, а њен шеф са основном школом добија осамдесет хиљада динара.
Шта да ради девојка од 23 године са факултетском дипломом, добијеном показаним знањем на државном факултету, а не путем било какве протекције?! Размишљала је, каже, да пође путем једне њене рођаке. Та је стекла највишу квалификацију за медицинску сестру, на пракси се показала у најбољем светлу и надлежни лекар је хтео да се она запосли. Међутим, под притиском је примљена колегиница која је члан владајуће партије! Револтирана је отишла у Немачку, где је одређено време, за добру зараду, стан и храну била послуга једном старцу, у његовом стану. Међутим, Шваба јој је давао јести само колико и он узима, па је увек била гладна. Вратила се, траже је неки његови рођаци и то само њу хоће, што значи да се добро показала, али се њози баш и не иде поново. Зато се јунакиња наше приче, да не дангуби,  и да сама колико толико заради за егзистенцију, запослила на одређено време, ваљда само на три месеца, у једној немачкој продавници гардеробе за младе у Новом Саду. Како ће јој бити током рада и шта после три месеца - видеће. На првом кораку у живот, да сама зарађује за себе, са факултетским образовањем, доживела је разочарење. То оставља трауму можда и за цео живот. Таква је, на жалост, стварност у земљи Србији и за потомство прогнаног српског крајишког народа.

Милан Ливада

Нови број Гласа

Глас Крајине у Војводини, број 42. који покрива раздобље мај-јун 2018. можете прочитати и овдје на блогу. 

Кликните на страницу - 42. број, и прелистајте наш двомјесечник.

Желимо пријатно читање!

Редакција

НАСИЛНА ЗАБРАНА СРПСКЕ КРАЈИШКЕ ОЈКАЧЕ У ПЕТРИЊИ!

277. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 04.09.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

НАСИЛНА ЗАБРАНА СРПСКЕ КРАЈИШКЕ ОЈКАЧЕ У ПЕТРИЊИ!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 277.
Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 27. августа до 02. септембра 2018. године забележили смо насилну забрану српске крајишке ојкаче у Петрињи. Припремљен је био фестивал те специфичне српске народне песме у овој банијској варошици. Свемоћни хрватски бранитељи су протестовали са оптужбом да таквом скупу тамо није место, а кад они устану против нечег  онда то не може да прође. Залуд је и градоначелник пред тв камерама изјављивао да је он за одржавање смотре. После претње бранитеља готово сви најављени учесници су отказали учешће. Била је то још једна незаконита и расистичка манифестација насиља над српском културом, јер српски назив се у хрватској јавности не сме помињати. Може им се, јер српска званична страна ћути, а то је одобравање вређања и понижавања српства.
Има у овом случају још нешто што показује да се обележја српског идентитета могу одбацивати и негирати безгранично. Аустрија је актуелни председавајући Европском унијом, па су њени званичници и медији последњих месеци упутили озбиљне критике на рачун расистичке хрватске политике према српској мањини. Београдска Политика је пренела један текст бечког Стандарда, у којем се детаљно набрајају хрватска малтретирања остатка остатака Срба у тој држави. И Ангела Меркел, немачка канцеларка је критиковала понашање хрватских власти према српској мањини. А Федерика Могерини, висока представница ЕУ је поновила да европске вредности не фаоризују једнонационалне него мултинационалне државе. У пракси се види да Хрватска не уважава ни благе критике својих ментора и спонзора. Дакле, кад су Срби у питању онда је све дозвољено на њихову штету. Зашто би се, уосталом, други трудили да заштите српска национална и међународна права, кад то не чини ни њихова матица?!
Кад је реч о ојкачи и за њу је везана парадоксална околност. Чини се да су Хрвати, као и увек предухитрили Србе, и ојкачу регистровали код УНЕСКА, као своју нематеријалну културну баштину. Код нас се у таквим ситуацијама чују будаласта исчуђавања у стилу замислите они урадили то и то! Ево једне пластичне илустрације за то. Кад су српски изроди прихватили, рецимо, махамеданску веру онда су изворну српску народну песму Влајко кује коња по месецу преименовали у Мујо кује коња по месецу. Код Хрвата је то присутно у тврдњи да су некад имали ћирилицу. Ту тврдњу је разобличио новосадски експерт у лингвистици Драгољуб Петровић, када је после потпуне анализе свих тобоже хрватских књижевних остварења на ћирилици закључио: - Господо, када сте имали ћирилицу били сте Срби!
И ових неколико примера белодано показује да српски политички и културни посленици на хају за заштиту своје националне и културне баштине, посебно језичке, а то је основа сваке нације и њене културе. Да ли ће се уопште и када тргнути из те небриге сам Бог зна?!
Милан Ливада 

ОТКУД ТОЛИКЕ РАЗЛИКЕ У ПОГЛЕДИМА НА КРАЈИШКИ РАТ?!

276. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 28.08.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ОТКУД ТОЛИКЕ РАЗЛИКЕ У ПОГЛЕДИМА НА КРАЈИШКИ РАТ?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 276.
Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 20. до 26. августа 2018. године забележили смо полемике и чудна међусобна неслагања у сећањима на збивања у грађанском рату у Хрватској 1991-1995. године. Без полемичке културе актери су подсећали на најцрњи дан у историји српског крајишког народа, када је "пала" Република Српска Крајина (РСК). При том су користили хрватску терминологију, непримерену српској трагедији. Заиста је несхватљиво и чудно да постоје толике разлике у погледима на крајишки рат и то код припадника војне структуре?!
Полемику је на страницама београдске Политике отпочео пуковник у пензији Радисав Ристић. Он је оптужио Српску Војску Крајине (СВК) да се `95. у Олуји: безглаво повлачила; да је народ остао незаштићен; да је све наоружање оставила хрватским снагама... Одговорио му је помоћник команданта СВК Коста Новаковић: да су такве тешке оптужбе неистините; да је СВК штитила народ у повлачењу; да је наоружање остављено Војсци Републике Српске...Много је још оптужби изречено, али су наведене најтеже.
Један од команданата СВК, на кордунашком и личком ратишту, пуковник Мирко Радаковић, оштро је замерио аутору ове Хронике, што на страницама Гласа Крајине у Војводини објављује текстове пуковника Миле Бјеливука. У телефонском контакту, готово вичући, Радаковић је тврдио да ништа од онога што Бјеливук пише није тачно. Бјеливук је, иначе, био контраобавештајни официр у ријечком корпусу, који је у том својству одмах дошао на Плитвице `91. године, где је почео грађански рат у Хрватској. После је тај посао радио код Милана Мартића, председника РСК. Љутито је још Радаковић запитао: - Зашто Бјеливук, кад је то могао и кад је био надлежан, није спречио злогласни ратни шверц на Шентиљу, између Крајишника и муслимана, а сада то кријумчарење критикује у својим књигама?!
Ових неколико, претходно наведених, фрагмената показује да, и после четврт века, ондашњи високи војни официри немају исти поглед на ратне догађаје . Били су на истом, ратом захваћеном простору, званично са задатком да штите Крајишнике од хрватске агре-сије. Нису их заштитили, него су побеђени и понижени, са тим истим српским народом, брутално прогнани из Крајине. Данас, са приличне дистанце о тим ратним догађајима различито мисле и пишу, на штету сопственог пониженог крајишког народа! Као да нису били у истом рату! Знамо да се на тај начин јавност замајава и штите директни кривци за беспримерну трагедију. Нема нама катарзе док трају таква понашања самих актера трагичних догађаја.

Милан Ливада

ДЕОБА КОРДУНАША ОКО ИМЕНА ШКОЛЕ?!

275. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 21.08.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ДЕОБА КОРДУНАША ОКО ИМЕНА ШКОЛЕ?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 275.
Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 13. до 19. августа 2018. године забележили смо деобу Кордунаша око
имена школе у Бусијама?! На први поглед чудно, али не и онда кад се замислимо над нашим наравима. Наиме, у Београду је 15. августа, у Клубу Тесла промовисана спомен-плоча и отворена изложба о Сави Мркаљу. Догађај је окупио пуну салу претежно Кордуна-ша. Повод је што су се ове 2018. стекле две годишњице, везане за овог најумнијег Кордун-аша: 235 година од рођења и 185 година од упокојења.
На представљеној спомен-плочи, од три дела, у средњем доминира рељеф са ликом испод којег ћирилицом и латиницом пише: Сава Мркаљ, 1783 - 1833. На левој плочи (из правца нашег погледа) ћирилицом је исписано: Реформатор српске ћирилице, филолог, пјесник и монах, рођен у Сјеничаку, умро у Бечу. Исти текст латиницом је на десној плочи. Испод сва три дела плоче, такође ћирилицом и латиницом, су колективно потписани даро-давци: Кордунаши из Чикага. Плоча ће бити постављена на храму Свете Петке у Сјени-чаку, на Кордуну, где је рођен.
Други део ове приче био је посвећен иницијативи да нова школска зграда у периферном београдском насељу Бусије, настањеном крајишким избеглицама међу којима су бројни Кордунаши, добије назив "Основна школа `Сава Мркаљ`". Тај предлог је достав-љен београдском Градском секретаријату за образовање и дечју заштиту још раније, кад је школа почела да се гради. Одговорено је писмено предлагачима да је преурањено о томе тада одлучивати и да се обрате касније. Сада када је иницијатива обновљена огласила се нека друга група Кордунаша који су против Мркаљевог имена. Они су, кажу, за предлог владике сремског да школа буде названа по актуелном месном свештенику у Бусијама.
Сад се око тога деле Кордунаши у избеглиштву и они који су раније приспели у ма-тицу. Какве ће све акције предузимати носиоци две идеје и којој ће се приклонити београд-ски надлежни орган за образовање остаје да се види. Мучно је и жалосно што се склони деобама наши Кордунаши деле и око имена школе!


Милан Ливада 

                                                                                                               

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       

                                                                                                                                                                         
                                                                                                                                                                   
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        

БАШ СВАШТА - ЈОШ ЋЕ ИЗБЕГЛИЦЕ ПОСТАТИ ДОБИТНИЦИ?!

274. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 14.08. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

БАШ СВАШТА - ЈОШ ЋЕ ИЗБЕГЛИЦЕ ПОСТАТИ ДОБИТНИЦИ?! 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 274. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
  У недељи од 06. до 12. августа 2018. године забележили смо баш свашта у изјавама о нашим несрећним крајишким избеглицама. Али, једна је по својој апсурдности надмаши-ла баш све. Тако рече један актуелни званичник из државне институције која тобоже брине о избеглицама: - Највећи губитник у свему је Хрватска?! Невероватно, још ће ти душе-брижници прогласити наше несрећне крајишке избеглице за добитнике! А онда престаје обавеза матичне државе да им помаже! Још ће их, можда, и опорезовати, јер су добитници! Не рече споменути званичник како се троши новац за њихово стамбено збрињавање, који су цинично дали они који су их бомбардовали, убијали и протерали са вековних огњишта. Пишу једне престоничке новине да је тај исти, пошто има утицаја на деобу тога европског поклона, за себе на више локација саградио више кућа! Не мора то да је тачно, јер новине свашта пишу, али где има дима има и ватре.
У тој сфери стамбеног збрињавања избеглица, од респектабилног износа милиона евра, које је дала Европска унија забележили смо 07. августа добру вест. Како је тога дана у више наврата извештавала Телевизија Војводине у два приградска новосадска насеља градиће се 428 станова за избеглице. У Ветернику је постављен камен темељац за 276 станова, који ће већ догодине бити усељиви. А онда је градоначелник Новог Сада "у причи у камеру" најавио да ће се још 152 стана градити у суседном Футогу. Снимљене су и две три породице, које су изјавиле да су пресрећне што ће најзад престати да буду подстанари. Са реченицом две, не баш јасним, огласила се и представница ЕУ, која финансира подухват. Тиме је задовољена тзв. транспарентност, како се то модерним политичко пропагандним језиком каже.
Нешто овај хроничар није запазио да је тв извештач посебно нагласио да су то стан-ови за српске крајишке избеглице. Пре коју годину шушкало се у чаршији да ће та зграда у Ветернику бити за избеглице из муслиманских држава. Па, и они су избеглице, забога! - резоновали су покрајински и градски званичници на критике и питања да ли је то истина. Јер, новац је Европа наменски дала за стамбено збрињавање крајишких избеглица! Тако нам остаје да чекамо све до усељења новоизграђених станова, када ћемо видети ко су њихови стварни корисници.

Милан Ливада

НАЈТЕЖЕ СТРАДАЛИМ КРАЈИШНИЦИМА ПРЕОСТАЛО ДА ОПЛАКУЈУ СВОЈЕ МРТВЕ И НЕСТАЛЕ

273. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 07.08. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

НАЈТЕЖЕ СТРАДАЛИМ КРАЈИШНИЦИМА ПРЕОСТАЛО

ДА ОПЛАКУЈУ СВОЈЕ МРТВЕ И НЕСТАЛЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 273. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
  У недељи од 30. јула до 05. августа 2018. године забележили смо неке одјеке са државног обележавања Дана сећања на 04. августа 1995, када је нестала бивша Република Српска Крајина. Био је то најцрњи дан у историји српског крајишког народа који је вековима настањивао простор у облику полумесеца од Дубровника до Вуковара. У завршници грађанског рата у Хрватској од `91. до`95. брутално су прогнани Срби Крајишници са својих вековних огњишта 04. августа `95. године. Хрватска отада тај дан еуфорично слави као државни празник и велику победу. Званична Србија је дуго ћутала, као да се ње то не тиче. Тек пре пет година почеле су на државном нивоу заједно Србија и Република Српска да обележавају Дан сећања на страдање и прогон Срба, под геслом “Олуја” је погром! - Да се не заборави! Овогодишњи комеморативни скуп био је у Бачкој Паланци, предвођен највишим државним врховима из обе републике, као и поглаваром Српске православне цркве.
        Током целог церемонијала припрема и трајања комеморације, болан утисак су на Крајишнике, који познају целокупну ситуацију, оставиле исповеди чланова породица које беспомоћно трагају за својим убијеним и несталим, дуже од две деценије. Какве су то тешке породичне трагедије показује и случај Илије Дуновића, Кордунаша, на командној функцији током рата у његовом Примишљу. Знало се да је погинуо у повлачењу пред хрватском агресијом. Међути, тек су недавно, после 23 године, супруга и син добили његове  посмртне остатке, да их по православним обичајима положе у гробницу у Новом Саду. Чуло се да је још око 1700 таквих и сличних случајева нерешено. Преостало је само нашим јадним Крајишницима да оплакују своје мртве, чије посмртне остатке не могу да добију и достојно сахране. Понавља се жалосна и дуговечна небрига српских владара о тешко страдалим у ратовима. То сведочанство нам је оставио писац Лаза Лазаревић још из турског доба.

Милан Ливада