НАЈТЕЖЕ СТРАДАЛИМ КРАЈИШНИЦИМА ПРЕОСТАЛО ДА ОПЛАКУЈУ СВОЈЕ МРТВЕ И НЕСТАЛЕ

273. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 07.08. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

НАЈТЕЖЕ СТРАДАЛИМ КРАЈИШНИЦИМА ПРЕОСТАЛО

ДА ОПЛАКУЈУ СВОЈЕ МРТВЕ И НЕСТАЛЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 273. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
  У недељи од 30. јула до 05. августа 2018. године забележили смо неке одјеке са државног обележавања Дана сећања на 04. августа 1995, када је нестала бивша Република Српска Крајина. Био је то најцрњи дан у историји српског крајишког народа који је вековима настањивао простор у облику полумесеца од Дубровника до Вуковара. У завршници грађанског рата у Хрватској од `91. до`95. брутално су прогнани Срби Крајишници са својих вековних огњишта 04. августа `95. године. Хрватска отада тај дан еуфорично слави као државни празник и велику победу. Званична Србија је дуго ћутала, као да се ње то не тиче. Тек пре пет година почеле су на државном нивоу заједно Србија и Република Српска да обележавају Дан сећања на страдање и прогон Срба, под геслом “Олуја” је погром! - Да се не заборави! Овогодишњи комеморативни скуп био је у Бачкој Паланци, предвођен највишим државним врховима из обе републике, као и поглаваром Српске православне цркве.
        Током целог церемонијала припрема и трајања комеморације, болан утисак су на Крајишнике, који познају целокупну ситуацију, оставиле исповеди чланова породица које беспомоћно трагају за својим убијеним и несталим, дуже од две деценије. Какве су то тешке породичне трагедије показује и случај Илије Дуновића, Кордунаша, на командној функцији током рата у његовом Примишљу. Знало се да је погинуо у повлачењу пред хрватском агресијом. Међути, тек су недавно, после 23 године, супруга и син добили његове  посмртне остатке, да их по православним обичајима положе у гробницу у Новом Саду. Чуло се да је још око 1700 таквих и сличних случајева нерешено. Преостало је само нашим јадним Крајишницима да оплакују своје мртве, чије посмртне остатке не могу да добију и достојно сахране. Понавља се жалосна и дуговечна небрига српских владара о тешко страдалим у ратовима. То сведочанство нам је оставио писац Лаза Лазаревић још из турског доба.

Милан Ливада