НЕВЕСЕЛА ПРИЧА О ПОТОМСТВУ ПРОГНАНИХ КРАЈИШНИКА

278. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 11.09.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

НЕВЕСЕЛА ПРИЧА О ПОТОМСТВУ ПРОГНАНИХ КРАЈИШНИКА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 277.
Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 03. до 09. септембра 2018. године забележили смо невеселу причу о потомству прогнаних Крајишника. Ради се о четири девојке: три са академском и једна са медицинском квалификацијом, за које нема посла у звањима за која су образоване. Главна јунакиња наше приче је била бега од три месеца када ју је мајка, у избегличкој колони прогнаних Крајишника августа `95. године, донела у једно војвођанско село. Отац је био негде на фронту, придружио им се касније. Била је одличан ђак, а потом студент на државном буџету. Прва је у генерацији, у 22. години, положила све испите и на Правном факултету у Новом Саду стекла звање дипломиране правнице.
Годину дана трају покушаји да нађе правнички посао. Нема нигде везу, није ни у једној страначкој владајућој групацији, нигде се јавно не објављују конкурси за дипломиране правнике. Зна од колега са студија да се запошљавају они чији су родитељи у познатим фирмама и они који су учлањени у водећу странку на власти... Слично пролази и њена колегиница, такође дипломирана правница. Кад се сретну резигнирано ламентира: -Ето нам наш факултет!? Трећа њихова колегиница запослила се у једној провинцијској војвођанској општини: прима плату од двадесет хиљада динара, а њен шеф са основном школом добија осамдесет хиљада динара.
Шта да ради девојка од 23 године са факултетском дипломом, добијеном показаним знањем на државном факултету, а не путем било какве протекције?! Размишљала је, каже, да пође путем једне њене рођаке. Та је стекла највишу квалификацију за медицинску сестру, на пракси се показала у најбољем светлу и надлежни лекар је хтео да се она запосли. Међутим, под притиском је примљена колегиница која је члан владајуће партије! Револтирана је отишла у Немачку, где је одређено време, за добру зараду, стан и храну била послуга једном старцу, у његовом стану. Међутим, Шваба јој је давао јести само колико и он узима, па је увек била гладна. Вратила се, траже је неки његови рођаци и то само њу хоће, што значи да се добро показала, али се њози баш и не иде поново. Зато се јунакиња наше приче, да не дангуби,  и да сама колико толико заради за егзистенцију, запослила на одређено време, ваљда само на три месеца, у једној немачкој продавници гардеробе за младе у Новом Саду. Како ће јој бити током рада и шта после три месеца - видеће. На првом кораку у живот, да сама зарађује за себе, са факултетским образовањем, доживела је разочарење. То оставља трауму можда и за цео живот. Таква је, на жалост, стварност у земљи Србији и за потомство прогнаног српског крајишког народа.

Милан Ливада